Beograd je opet svet

I potekla je reka akademskih građana ponovo zimskim ulicama naših gradova pošto se alavošću i korupcijom srušila nadstrešnica javnog objekta na živote petnaest nevinih žrtava i dvoje teško povredila. Pao je pod teretom inkriminišućih dokaza i narativ monopola na patriotizam i “obnove i izgradnje” aktuelne administracije naše domovine onoga momenta kada je njen vođa masno slagao da u preskupoj obnovi železničke stanice u Novom Sadu nadstrešnica nije ni rađena.

A jeste, već sutradan su svetskom mrežom krenuli da izbijaju brojni dokazi. I umesto saosećanja, odlučnog priznanja krivice, ostavki, odgovornosti, jbg normalnosti, nastavilo se neodlučno sa proverama stanja javnog mnjenja i njegovih reakcija da bi se odredio politički kurs i stav prema strašnoj pogibiji. Stade Novi Sad. U zemlji procvata kockarnica kvota se odigrala na kontrolisane huligane poslate da nekažnjeno divljaju nad Gradskom kućom u gradu zavijenom u crno. A uhapšeno je nekoliko građana koji u tome nisu učestvovali, odabranih da budu lica opozicionog načina mišljenja, po običaju. Digao se Novosadski univerzitet, organizovao minute ćutanja na pešačkim prelazima, a onda je kvota ponovo odigrana na siledžije, osnovnu polugu trgovine narkoticima i neposredne kontrole stanovništva.

Genijalna ideja da se na studentske blokade petnaestominutnog saučešća pošalju partijske vedete u balaklavama da “izvuku uši”, ne bi li se pametniji opet povukli. Baš kao u nekom lošem vicu: “Krenuli jedan pandur, diler i narkoman” da osujete minut ćutanja poršeom… I pametniji ne popuste, dođu i tate i mame da brane decu. Malo se smučilo. Obajatio parizer. Blam pretegao Srbiju.

foto: marija janković

MLADI PRAVE KIČME

Stade i Beogradski univerzitet na prelaze, i to iza slogana-šetalice “Beograd je svet” uz dodatak “opet”. Moj slogan koji sam smislio za Studentski protest 1996/97. ponovo je živ pošto su ga akali raznorazni okorisnici bez dozvole i smisla. Prva reakcija je bila duboka žalost što je to i dalje tema, što je osećaj mimosveta prevagnuo našom realnošću nanovo. Što smo onomad “džaba krečili” baveći se vladavinom šefa KP iz Požarevca? Mlada demokratija i velike stranputice. Onda ponos što se razumemo i osećamo, što neki mladi prave kičme i bistra uma razmišljaju kao i mi nekada, mislim na kreativce s kojima sam kreirao taj ceo nužni trip. Ne ide mi to “mi” nikako, posebno zahvaljujući brojnim liderima tadašnjeg protesta koji su karijere i javno ime izgradili na aktivizmu od nekoliko meseci, da bi danas bili protiv mladih. Ta emocija nove generacije mogla bi biti dovoljan temelj za opštu rešenost da iz osnova promene društvo kojim već predugo vlada gramzivost i negiranje bilo kakvog javnog interesa.

I u najgorim južnoameričkim scenarijima niko nijednu koloniju ne tera da potpuno ruinira sistem obrazovanja, javno informisanje, da poništi sopstvenu kulturu i moderno stvaralaštvo, da uvede negativni odabir kao pravilo, da ukine dijalog. Nije lako imati puno razumevanja ni za rasprodaju prirodnih resursa, izvora vode, razaranje elektroprivrede, prepuštanje prirodnih monopola poput goriva, cigareta ili kablovske televizije. Sva četiri studentska zahteva i ovaj krik o svetu, koji delimo, slažu se u potrebi za funkcionalnim državnim aparatom, vladavinom prava i pravde.

Posebno je dirljivo što su “klinci” animirali uz pomoć VI i poster “Beograd je svet” sa velikanima vezanih očiju dodajući slici vetar, nebo koje trči, a sloganu “opet” i potpis “Odgovornost!”. Suštinska reč među otiscima krvavih ruku širila se Instagramom. Vraćajući se s ekipom sa velike samoodbrambene singidunumske blokade Slavije, sa nama hoda sedamnaestogodišnja bistrooka Lenka, kćer prijatelja. Pitam je kako je u njenoj srednjoj školi. Kaže da maturanti ne kapiraju plenum, pa nisu ništa uradili. Pitam je šta je to plenum, ona me ošinu pogledom. Ne prozivam te, devojčice, interesuje me tvoje mišljenje. “To je kad se svi mi skupimo, svi imamo isto pravo glasa i rasprave, uvek neko drugi predsedava i svi preuzimaju odgovornosti.” “Pa to je krasno, a šta ćemo ako je neko pametniji ili talentovaniji od drugih?” “Plenum ga ni u čemu ne sputava, ali svako mora i može da govori ispred svih, pa čak i najgluplji od nas”, odbrusi mi. Posle sam uspeo da je zasmejem.

No, iako me reč plenum neodoljivo podseća na otužnu ideološku baštinu real-socijalizma, izlaze mi duhovi Kidriča, Dolanca, Pozderaca i Markovića, direktna demokratija je dobila svoje organizovano otelotvorenje upravo u tom formatu. Tokom tih naših studentskih “gibanja” 1990-ih neizbežno sam došao u kontakt sa političkim partijama tadašnje opozicije, koja je, istina, postojala na nacionalnom nivou. Sećam se koliko mi je gadno bilo kada sam čuo da predsednike stranaka zovu “gazda” i “šef”. Zamislite stranku koja nosi predznak demokratska i koja u sebi gaji takvu vrstu menadžmenta, ali i imitiranja vođinih pokreta i kloniranje načina ophođenja. “Ne-lako” je naprednjačkom glomaznom sistemu iskazivanja poslušnosti danas da shvati mogućnost da ni prezimena ni imena pobunjenika nisu važna. Da im se obraća košnica, sastavljena od samosvojnih pčelica. Uostalom, zar nije ideja razvoja društva u pravcu da nije ni važno kako se zove koji vršilac dela izvršne ili bilo koje vlasti, jer sve funkcioniše i nije pitanje korupcija, kriminal, niti lična volja bilo čija.

foto: screenshot

STUDENTI SU PROMENILI RAVNOTEŽU

Veliki deo najpametnijih moje generacije otišao je daleko, što dalje odavde, neki su napravili neverovatne karijere, bavio sam se njima u serijama Odliv mozgova i Svetski koje su nekim čudom, a zahvaljujući javnom konkursu, emitovane na programima javnog servisa, uglavnom na programima slabije vidljivosti da se ne pretera, jer mejnstrim ličnosti su neki epizodisti u svakom normalnom sistemu vrednosti. Bila je Nova godina, neke od tih naših “gastarbajtera”, uglavnom drugara iz Matematičke gimnazije, put je naveo roditeljima i domu. Hladan maglovit Studentski park, grmljavina petardi Dorćola i “ali-Dubajilja” na vodi, tiša od tišine saosećanja. Pa smo se opet grupno družili i na blokadi Ustavnog suda. Radosni, sa novim i starim pištaljkama, širom otvorenih očiju za vreme bolnog petnaestominutnog ćutanja, te tišine koja odzvanja mnogo jače nego bilo koja govorancija. Poneka suza.

Reče jedan od pobunjenika u Utisku da “ili ćemo promeniti državu ili ćemo promeniti državu”, precizan apsurd egzodusa koji od 1990-ih neprestano raste, dok pametniji popuštaju. I nikako do zelene trave, nije ni preko devet gora i mora zelenija, ali te nije sramota tuđe gluposti, društva su organizovanija pa se znanje poštuje, ali je i standard bolji. Rešenost rodoljubivih pobunjenika da promene svoju domovinu bez sumnje zahteva poštovanje, da ih ne bi dočekivali jednom godišnje ili nikad na aerodromima u stranom vlasništvu. Ne znam nikoga od mojih prijatelja iz dijaspore ko nije uplatio pomoć za hranu studentima u blokadi. Podrška je važna.

Studenti su uspeli da promene ravnotežu. Stalna troma reaktivnost drugačije mislećih na poteze administracije je prekinuta i inicijativa je u rukama mladih. Mera toga je da razne grane vlasti sada bukvalno mole za dijalog, koji su u društvu ukinuli, a da ne bi do kraja ispunili krajnje jednostavne i ostvarive ciljeve blokada. Za to je trebalo malo mašte i duha, mnogo hrabrosti. Koje sve poluge sistema nisu pokrenute da se blokade satru? Hapšenje, privođenje na “prijateljske” razgovore, lične pretnje roditeljima, ucene i razne vrste primene nasilja od strane “ministarstava sile”, kako to onomad nazva Koštunica. Ponovo je aktivirana fraza “strani plaćenici i domaći izdajnici” da bi se nacrtao uticaj zapada ili istoka na demonstracije. Ali, ni jedan od glavnih svetskih info-outleta ne prati studentska gibanja u Beogradu. Nije vest uz svetske ratove u toku i podrška poslušnoj lokalnoj administraciji je potpuna sa svih strana sveta. Ambasade “zemalja Kvinte”, ma svih zemalja nekada proširenog G7-8-20, ne obraćaju pažnju na opravdan zahtev za odgovornošću u Srbiji. SPC uglavnom ćuti.

PROCVETALE SU NAJRAZLIČITIJE DOBRE IDEJE

Čekam da neko ponovo upotrebi reč “šačica” kao 1996. godine kada je bilo sve drugačije. Tada je Milošević bio “garant mira na Balkanu” posle Dejtonskog sporazuma, upravo je prošao jednogodišnje medijsko pranje biografije nakon građanskih ratova, dakle, imao je podršku svih garanata mirovnog sporazuma. Balkan je i dalje bio u fokusu. Bahato je pokušao da pokrade izbore u nekolicini gradova. I nije uspeo. Ali momenat kada se naša kolona predvođena šetalicom “Beograd je svet” i njenim prevodima na sve jezike pojavila na CNN-u, SkyNews-u, pa čak i na ruskoj satelitskoj televiziji jeste bio znak preokreta. Nisu nam pomogli ni materijalno ni organizaciono, ali nisu ćutali. Zabranjene su šetnje i kordon u Kolarčevoj ne bi bio probijen da patrijarh Pavle u pratnji sinoda nije stao ispred nas. Drugo je vreme, drugi stepen razvoja kapitalizma i demokratije, a i taj svet je opet nacrtao Gvozdenu zavesu. Do poštenih izbora se možda otvore i nacionalni stadioni za streljanje neistomišljenika, već je toga bivalo na globalnom jugu.

Konačno su pametni u prvom planu. Preslatko je kako su devojke i momci, uglavnom predstavljajući se samo imenom, i ne zato što su nova lica, svojom elokvencijom i načinom razmišljanja oduvali obe etablirane strane javnosti. To nisu doneli ni polet, ni energija, bar ne samo oni, već svež pogled na realnost, krajnje bespoštedan. Pa njima je sva javna priča koja se kao omča stegla oko vrata javnosti zapravo iskreno gadna, vredna svakog prezira. Što je do juče bilo zabranjeno reći. Ko se, bre, devedesetih ložio na radikale? Kako lepo odjekuje novi val sa Štulićevim stihovima uz klasične književnike na transparentima, kojima ne nedostaje sopstvene duhovitosti, jetkosti i snage. Protest ispred javnog servisa je to dokazao. Kao da su shvatili da moraju svoju pobunu da iskažu rečima precizno i procvetale su najrazličitije dobre ideje na transparentima. Neverovatno je da nakon tako detaljno organizovanog zločinačkog kulturološkog genocida nad popularnom kulturom svedenom na turbo-folk kao ideju vodilju nema te vrste citata, osim navijačkog “Izađi, mala” nevidljivoj republičkoj glavnoj tužiteljki. “Buka u pola osam” koju sam sprovodio onomad je lepo doživela svoj eho posle petnaestominutnog ćutanja koje se završilo sa “slava im”. Rođendanski sendvič za Bujketa, koji je 1996. godine pisao govore jednom od lidera protesta, bogami i romansirao istoriju knjigom o 5. oktobru, a koji danas ovako vodi “TV Bastilju”, meni je bio neukusan, ali je bio jasna poruka.

Ma i čista biološka promena, mladi umesto starih, krajnja je nužnost. Pobunjenici su rođeni sa internetom i masovnom upotrebom mobilnih telefona, a od knjiga očevidno nisu bežali. Bez tereta prošlosti, ideologija, dilova i talova, i krajnje utopijski, bio bi sevap ovoj deci dati pun mandat da promene sve i učine sistem funkcionalnim, bez smetnji i mešanja matorih. To su zaslužili svojom slogom, bogatstvom rečnika i ideja, i nepokolebljivošću. Bar nekoliko godina da svaka vrsta krađe prestane, možda bi videli zelenu granu, uštedeli da nacionalizujemo bar izvore vode. Niko neće moći tako brzo da ih napravi na lopine, a ne verujem da bi dopustili da gladujemo. Ako ne uspeju da ih otkupe, dezavuišu i prevare, to bi moglo i da se desi. Veliki talas optimizma i promena narativa. Ili samo radost što je Beograd opet svet. Lep grad za šetnju.