Bella, lijepa li si

Dok večeramo u “Scubi” na ulazu u stari grad u Rovinju, iza ugla dopire vesela muzika – red pesama na hrvatskom, red na italijanskom. Dok nam poslužuje svoje čuvene “pakere”, Tadija Rakita, jedan od dvojice braće koja vode ovaj restoran, objašnjava kako je svaka pesma koju čujemo iz ovog kraja i priča o nekom lokalnom običaju, događaju iz prošlosti ili toponimu. Reč je, inače, o ovdašnjem “Tuna festu” gde se pored muzičkog programa posetiocima poslužuju i lokalni specijaliteti od ove ribe. Kada je bend zasvirao Bella Ciao, ustao sam od stola i otišao da snimim pesmu. Domaći i italijanski turisti razdragano su pljeskali uz taktove ove čuvene partizanske melodije. Negde pred kraj, bendu je prišao mladić u beloj majici, izvadio 50 evra, nešto došapnuo pevaču i ja sam tačno predosetio šta bi mogao da bude nastavak. Muzičar je sa italijanskim akcentom rekao Lijepa li si i ostatak orkestra je krenuo da uhodava taktove čuvene Tompsonove pesme iz vremena Domovinskog rata. Reč je o “patriotskoj numeri”, možda jednoj od najmanje spornih iz opusa pomenutog izvođača, pesmi u kojoj se slave lepote pojedinih krajeva Hrvatske: Dalmacije, Istre i Primorja, Zagore, Slavonije, Like… ali i dela susedne Bosne i Hercegovine (“Herceg Bosno, srce ponosno…”).

foto: r. čoban

Nekako je zvučalo nestvarno a opet tako očekivano da ovoga leta u Hrvatskoj bez Tompsona ne može da prođe ni “Tuna fest” u “crvenoj Istri”, par koraka od trga koji još uvek nosi ime Maršala Tita. Duh koji je pušten iz boce na Zagrebačkom hipodromu pre skoro dva meseca, preleteo je splitski “Poljud”, sleteo na kratko u Sinj gde je bio drugi veliki Tompsonov koncert, a stigao je, istina nešto oslabljen, i do rovinjske rive. Bio je to 10. avgust, poslednji dan preporuke srpskog Ministarstva spoljnih poslova da se ne putuje u susednu Hrvatsku (od 1. do 10. avgusta), izvesno zbog manifestacija posvećenih 30. godišnjici “Oluje”. Ako je suditi po broju prijatelja iz Beograda i Novog Sada koje smo tih dana sretali na rovinjskim ulicama i plažama Barbarige, mnogo je onih koji ovu preporuku nisu poslušali. Zanimljivo je da se jedini ozbiljniji incident u koji su bili uključeni srpski turisti dogodio još krajem juna i to u mestu Grabovac nedaleko od Plitvičkih jezera, kada su dvojica mladića od 17 i 19 godina uz uvrede na nacionalnoj osnovi (“Šta ćete vi ovdje? Moj did se borio protiv vas!”) napala autobus srpskih registarskih tablica pri čemu je dvoje putnika zadobilo teže telesne povrede. Na sreću, drugih incidenata nije bilo, a čitava hrvatska obala od Cavtata na jugu do Savudrije na severu puna je turista iz Srbije i automobila sa srpskim registarskim tablicama. Ekavica je još prisutnija u restoranima, kafićima i plažnim barovima gde su konobarice i konobari iz Srbije već godinama među najtraženijim osobljem. U Meneghetti Beach Club-u osim hostese koja je bila lokalna devojka i Nepalaca zaduženih za održavanje čistoće – svi zaposleni bili su momci iz Srbije. Jedva punoletan mladić iz Negotina priča nam kako u sezoni zaradi platu za koju bi mu na istom poslu u rodnom gradu trebale dve godine. Jedan od najčešće deljenih vizuala ovog leta je onaj na kojem piše: “Srbi u Hrvatskoj 1991” (na fotografiji je Vojislav Šešelj sa svojim raspojasanim četnicima) i “Srbi u Hrvatskoj 2025” (na fotografiji je špalir uredno obučenih i lepo podšišanih konobara). Iako je ovaj vizual u kontekstu “Oluje” politički nekorektan, činjenica je da je bolno istinit. Srbe iz Srbije ni svi Tompsonovi koncerti ni povampireni ustaški pokliči “Za dom spremni!” nisu obeshrabrili da ovog leta ponovo dođu u Hrvatsku – da rade ili da se provode i odmaraju, svejedno. Dok smo išli ka Rovinju, vozaču “Bolta” stigla je poruka od supruge da im je zet imao saobraćaju nesreću, pao je sa motora i slomio ruku. Iz razgovora saznajemo da moraju da ga voze u bolnicu u Pulu, udaljenu sat od Rovinja. Zar u Rovinju nema uslova za prijem bolesnika kojima je potrebna hitna medicinska pomoć, zanimalo me je. Ima, ali samo za turiste, odgovara naš vozač. Ako ste meštanin u sezoni – uputiće vas u Pulu. Nama je to bilo potpuno neshvatljiva aparthejd praksa koja razdvaja povlašćene turiste od obespravljenih meštana kojima tih 60 minuta mogu da znače život ili smrt. Naš vozač se ne slaže sa tim, ali deluje nekako pomireno, na način neshvatljiv ljudima iz unutrašnjosti i gradova koji ne žive od turizma poput Rovinja.

foto: r. čoban

Dok smo šetali rovinjskom rivom, na Trgu Maršala Tita sa bine se čuo poznat glas – nastupala je hrvatska pevačica Vanna čija je pesma Tek je 12 sati pre tačno 31 godine postala prvi posleratni hit u svim državama bivše Jugoslavije. Plakati obaveštavaju da je tog dana u pulskoj Areni koncert Prljavog kazališta, a dan ranije na istom mestu je nastupila Grejs Džons. Znao sam za sve te koncerte od brojnih prijatelja koji su proteklih godina kupili kuće ili stanove u Puli. Kažu da iako je skuplja od Trsta, ipak je dosta jeftinija od Rovinja, odlično povezana sa Beogradom i avionskom linijom (Air Serbia u sezoni leti pet puta nedeljno) i auto-putem. Čini se da se istorija ponavlja – samo što sada “Beograd na moru” nije više Rovinj nego Pula. Na ovom mestu pre četiri godine pisao sam o tome kako su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Beograđani masovno po niskim cenama kupovali stanove u Rovinju kojih je nakon odlaska Italijana bilo na pretek.

Jedan od prvih beogradskih Rovinjana bio je, pedesetih još dečko, i Miša Jovanović, advokat, koji je zajedno sa starijima i poznatijima (Mića Popović, Mihiz, Antonije Isaković…) postao zaštitni znak Rovinja. Ali, mučen nostalgijom za gradom koji mu je godinama bio drugi rodni grad, napisao je knjigu Stari Rovinju, zbogom (Vecchia Rovigno, addio), koju je sam izdao i podelio prijateljima.

Već u prvoj priči, kad opisuje dolazak u Rovinj vozom i pominje gradić Kanfanar do koga je vodila železnička pruga, svima koji su ikada letovali u Rovinju, a to je bila “obavezna” moda šezdesetih i sedamdesetih godina, mora da se javi isto to osećanje nostalgije. “Kako sići sa voza, koji je tu stajao svega nekoliko minuta na svom putu prema krajnjoj stanici u Puli. Neretko su se koferi bacali kroz prozor, a ljudi su navrat-nanos iskakali sa visokih stepenica na onaj krupni tucanik kojim su bile zasute skoro sve železničke stanice po Jugoslaviji”, piše on. Tako je počinjao taj prvi susret sa Rovinjem. “Onda dođete u grad u kome nema plaže, gde sve miriše na cigarete i ribu (fabrike “Mirna” i TDR) i nikad više ne možete da ga obiđete!” U Rovinj se više ne dolazi vozom, pruga je davno izvađena pa većina putnika stiže savremenim hrvatskim auto-putevima ili avionom.

Ostao sam veran svojoj maksimi – “Think global, read local” pa sam i ovog leta dan počinjao uz kafu listajući lokalne dnevne novine. “Glas Istre” tako javlja kako je pulska policija tokom protekle nedelje zabeležila više slučaja krađa sa plaža u kojima su vlasnici oštećeni za ukupan iznos od više hiljada evra. Naime, nepoznati počinitelji su od neopreznih vlasnika otuđivali torbe, mobilne telefone, lične dokumente, bankovne kartice, novac i tehničke uređaje. Druga vest kaže da je porečka policija “dovršila kriminalističko istraživanje” nad 74-godišnjim nemačkim državljaninom i utvrdila sumnju da je počinio krivično delo neovlaštene proizvodnje i prometa drogama.

I tako, pored teških tema koje muče ostatak Hrvatske, region i svet, Istra i ovdašnji mediji u letnjoj sezoni i dalje imaju sindrom “miša u boci piva” i to, čini se, ne mogu da pokvare ni ljubitelji opusa samoukog pevača iz Čavoglave.