Anonimne ulice i skriveni gradovi

Ukoliko nema dobrog vodiča, čovek koji nameri da poseti Beograd ili da malo proputuje Srbijom naći će se u ozbiljnim problemima kada je u pitanju elementarno snalaženje u prostoru. Tako, na primer, ako se zadesi u samom centru Beograda, kod Savezne skupštine, na uglu ulica koje nose imena kralja Aleksandra i kneza Miloša, zamišljeni posetilac ima nekoliko mogućnosti pri pokušaju da sazna njihove nazive: da se vrzma desetak minuta po skveru tražeći table koje su vešto postavljene na mestima gde ih ne očekujete, da zaustavlja prolaznike i pita ih gde se on to nalazi ili da proklinje sudbinu jer je krenuo bez kompasa. Eto, i kineska ambasada je devedeset devete stradala (navodno) zbog pogrešne karte grada. Ko ima mogućnosti da putuje srbijanskim putevima obično se drži proverenih trasa, isprobanih destinacija. Pošto ljudi znaju da signalizacije pored regionalnih i magistralnih puteva gotovo da nema, retko ko eksperimentiše, a kada to uradi, završi kao novinar „Vremena“ (vidi tekst “ Dobovanje udarnih rupa“ u broju 586). Narod, međutim, i dalje vozi svoje krševe po lošim putevima bez adekvatne i obavezne signalizacije, naleti se tako na neki grad, napravi neplanirani obilazak, dok se opet nekako ne izbije natrag na magistralu. Trpimo jer trenutno imamo većih briga.

A šta se radi da se stanje poboljša u zemlji koja, prema najavama zvaničnika, ima ambiciju da bude važan faktor u regionu, da organizuje susrete na visokom nivou, da bude domaćin velikim sportskim događajima, da zaradi neku banku od velikog broja turista koji će 2004. pohrliti u Atinu na Olimpijske igre?

ČUVAJ SE KRAVE: Đorđe Đorđević, načelnik za magistralne i regionalne puteve u ministarstvu za saobraćaj i telekomunikacije, iznosi podatke i procene: „Svi znamo da je stanje na našim putevima jako loše, da su kolovozi u očajnom stanju, da je vođenje saobraćaja kroz gradove slabo, da nema dovoljno signalizacije. U naredne dve godine planirana je rekonstrukcija putne mreže u dužini od 1100 kilometara i, kada se ima u vidu to da samo u užoj Srbiji ima 12.000 kilometara puteva, jasno je da se radi onoliko koliko je moguće i da se popravljaju najugroženija mesta. Uz rekonstrukciju kolovoza ide i postavljanje adekvatne signalizacije, ali ne treba očekivati da će to izgledati kao na zapadu, mada se evropski standardi moraju poštovati.“

Saznajemo da se u proseku godišnje ukrade oko 5000 reflektujućih signalizacionih tabli. Neko je procenio da njima može da pokrije ili ogradi svinjac, od njih napravi oluk, a veštiji možda iskroje i neko krilo za jugića. Jedna ovakva tabla košta oko 6000 dinara pa je lako izračunati da je država samo na ovoj banalnoj stvari zakinuta za 30.000.000 dinara. Takođe, na autoputu od Beograda do Šida uopšte nema zaštitne ograde, netragom je nestala, pa se može dogoditi da, dok opušteno vozite sto na sat, istrči krava, konj, a bogami i ovca. Naš sagovornik naglašava da, kada je reč o „vođenju puta“, ono mora da bude kompletno za određenu deonicu: „To podrazumeva da, kada želite da prođete kroz neku zemlju, trasa kojom idete mora biti jasno obeležena od početka do kraja veoma precizno. Nažalost, za sada je malo projekata koji se tiču ove problematike. Naravno da bi table trebalo ispisivati latinicom, čak je preterano ako stoje natpisi i na jednom i na drugom pismu, jer to onda može da bude nepregledno.“

S druge strane, beogradske ulice imaju hroničan problem krize identiteta.

Poslednjih godina u nekoliko navrata delimično su menjai nazivi pojedinih ulica a da situacija nikada nije sagledana u celini, pa ni problem nije do sada rešen. Kako dođe nova vlast, ona se seti nekih velikaša, probudi se želja za ispravljanjem istorijskih nepravdi, formira se komisija, znameniti ljudi zauzmu mesta, počinju sesije, zakazuju se sastanci, niko ne zna da kaže koliki je obim posla i u kojem roku će biti završen (o ovome je „Vreme“ pisalo u januaru ove godine).

PROPISI I ŽIVOT: Dok uglednici sastanče i odmeravaju čije ime skinuti, a čije metnuti na tablu koja bi trebalo da ponese malo od tereta identiteta grada, dešava se da putnik namernik, na primer, ne može da nađe Nemanjinu ulicu kada izađe s Glavne železničke stanice. Zamenik gradskog sekretara za kulturu (jer je Komisija za izmenu naziva ulica i trgova upućena na ovaj organ gradske uprave) Dragan Jovanović izneo je sledeći stav: „Smatramo da je najvažnije ulicama dati ime, a kasnije je tehnička stvar postaviti table. To je obično komunalno pitanje“. Ako pogledamo neke odluke koje je gradska uprava donosila ranijih godina, naći ćemo utemeljenje ovakvog stava.

Tako postoji Odluka Skupštine grada iz 1994. godine (vreme Slobodanke Gruden) koja se tiče određivanja naziva i načina obeležavanja ulica, trgova i zgrada na teritoriji grada Beograda. Saznajemo, čitajući je, da se „naziv ulice ispisuje na tablama koje se postavljaju na zgrade na početku i na kraju ulice s obe strane i na svakoj raskrsnici ulice, a ako na početku ili na kraju nema zgrade, tabla se postavlja na poseban stub koji je visok dva i po metra“. Utvrđeni su i ostali standardi: veličina i boja table, vrsta slova i pismo koje se koristi pri izradi ovih emajliranih ploča. Table veličine 50×30 cm trebalo bi da budu plave, a ćirilični natpis bi trebalo da bude u belo. Kako je zemlja bila izolovana, verovatno se smatralo da latinici nema mesta na „zvaničnim“ mestima, pa je procenjeno da table s latiničnim pismom treba stavljati samo u specijalnim prilikama (član 15). Za postavljanje tabli zadužen je opštinski komunalni organ koji istovremeno snosi i troškove postavljanja tabli s nazivima ulica. U nameri da saznamo, makar okvirno, koliko je novca potrebno za jedan projekat sređivanja stanja u ovoj oblasti, obratili smo se nadležnim organima SO Vračar, opštine koja se diči svojim gospodstvom i građanskom tradicijom uopšte. Sagovornica iz komunalne službe bila je raspoložena za razgovor. Potvrdila je da su oni zaduženi za regulisanje ove oblasti i smatra da je situacija na Vračaru odlična, da se prati redovno i da se nedostaci ispravljaju. Na pitanje koliko tabli nedostaje i da li se može saznati ko ih proizvodi i koliko sve to košta, dobili smo odgovor da na ovoj opštini misle da je stanje s tablama uglavnom jako dobro, da su sve ulice valjano obeležene i da je ispravno što su „na ćirilici“ jer je to naše pismo. Slična je priča i u drugim opštinama i stekli smo utisak da tražimo nešto što je za ovako siromašnu zemlju neprimereno. I, naravno, loptica na stolu odgovornosti uvek ide s jedne na drugu stranu: za opštinare je odgovornost na gradskoj upravi, za gospodu iz gradske uprave sve je jasno i piše u odlukama koje je doneo gradski parlament. Jedina opština u kojoj smo došli do bilo kakvih podataka je Novi Beograd: od dolaska nove vlasti postavljene su 142 table s nazivima ulica, i to je koštalo oko 50.000 dinara

VOĐENJE KROZ UPRAVU: U deset gradskih beogradskih opština, da ne sitničarimo s onih šest prigradskih, ima ukupno 4068 ulica i trgova. Problem je u tome što ne postoji projekat za postavljanje novih tabli i bolje uređivanje ove oblasti tako da apsolutno niko nije mogao da nam saopšti koliko gradu treba novih tabli s nazivima ulica. Ako pretpostavimo da je za svaku ulicu potrebno deset novih tabli, znači da treba izraditi 40.680 komada. Cena pojedinačne table u preduzeću koje se bavi njihovom izradom (DES) iznosi, s porezom, 480 dinara, ali je ta cena za veće narudžbine kudikamo niža. Preciznije, naručenih 500 tabli košta oko 200 dinara, tako da možemo pretpostaviti da u zamišljenoj porudžbini od 40.680 tabli pojedinačni iznos ne bi prešao 120 dinara, što pomnoženo daje, za merila gradskog budžeta, fantastičnih 4.881.600 dinara ili 81.360 evra. To nije mala stavka za budžet siromašnog grada poput Beograda. Možda bi neko od ovdašnjih tajkuna mogao da sponzoriše ovakav projekat, mada ni u tom smislu „nadležni iz grada i opština“ nemaju strategiju ili ambiciju.

Putešestvije po organima javne uprave izgledalo je kao kretanje kroz grad u kojem se imena ulica na retkim i nedovoljno istaknutim tablama ne podudaraju s onim što piše u mapi. Pri tom vas onaj koga upitate za smer kretanja uputi na drugog koji takođe ne zna, nema taj podatak. Možda nema želje da privučemo ljude sa strane da nas posete, da se upoznamo i da se dobro provedu. Strašno je saznanje da ljudi koji se bave određenim javnim poslovima ne mogu da odgovore na neka elementarna pitanja iz svoje delatnosti, zabrinjava opuštenost s kojom se izjavljuje da se tačni podaci ne znaju. Baš kao i građanin koji, upitan kuda se ide do neke ulice u komšiluku, veselo odgovara da „nije odavde“.

I tako verovatno niko od nas nije čuo da je neko iz inostranstva ovde došao sam, na svoju ruku, privučen željom da vidi ovaj divni grad izbliza. Pravilo je: ako imaš nekog ko će se starati o tebi, kreći na put. Pri takvoj postavci nije potrebno pričati o strategiji razvoja turističke ponude i otvaranju prema svetu. Dovoljni su taksisti na železničkoj stanici ili aerodromu.