Košer gulaš od Turula

“Bolje se odmah okrenite i idite na Kelebiju, Mađari veoma sporo propuštaju…”, savetuje nas prijatelj carinik na graničnom prelazu Horgoš. Prolazimo kroz Suboticu, u ulici koja vodi ka prelazu Kelebija vidim minaret džamije, jedini u Vojvodini.

Stižemo na granicu, gužva je nešto manja ali i ovde ide izuzetno sporo. Pomalo iznerviran jer smo zakazali večeru u restoranu u 18 časova, na društvenim mrežama postavljam anketu sa pitanjem: “Prema vašem iskustvu, koji su najgori policajci na graničnim prelazima?” i nudim četiri odgovora: Srbi, Hrvati, Mađari i Grci. Sa oko 70 odsto pobeđuju Mađari. Razmišljam zašto je to tako već gotovo pola veka: tako je bilo u vreme naše SFRJ i njihovog “gulaš socijalizma” kada smo donosili Aniko sir i salame; takođe i tokom devedesetih, za vreme naših ratova i sankcija, identično otkako su 2004. ušli u EU, a i proteklih osam godina otkako traje migrantska kriza.

Stižemo na red i ja se setih preporuke jednog poznanika: ubaci koju reč na mađarskom i odmah će da ide lakše. Tako je i bilo, odmah sam krenuo sa šalom, izbacio sam par fraza svog “miš-maus, kuća-haus” znanja mađarskog jezika i rekao da kasnimo na večeru u restoran Sir Lancelot. Žena u kasnim pedesetim, pre toga ekstremno namrgođena, nasmejala se, rekla “Ište nem” (“Bože moj!”), udarila pečate i mahnula rukom: “Sevaj!”

LINIJA BROJ JEDAN

Na večeru smo kasnili puna dva sata, pa iako mi je neljubazni glas još tog prepodneva rekao da uveče nemaju slobodnih mesta, ponovo sam iskoristio svoje oskudno znanje mađarskog jezika – i odmah dobio sto za četvoro.

Za četvrt veka u ovom restoranu nije se ništa promenilo i bio je podjednako pun kao i uvek. Poručili smo njihovu čuvenu ragu čorbu u posudama od izdubljenih zemički, koje uvek pojedemo nakon što ih ispraznimo. Hrana se služi na pladnjevima i jede se prstima, služe se noževi, ali ne i viljuške. Prija mi što uz meso ima puno voća koje svojom kiselinom ublažava udar holesterola.

Odlučujemo se za polučasovno pešačenje niz ulice koje nose imena Bajči Žilinskog i Jožefa Atile. Prolazimo pored Bazilike Svetog Stefana, gruzijskih, turskih, italijanskih i indijskih restorana. Budimpešta mi izgleda nekako ušminkanija nego ranije, nalik Beču, kao da se onaj šmek “gulaš socijalizma” koji se zadržao dugo posle 1989. potpuno izgubio.

U lobiju Hotela Interkontinental, u kojem uvek odsedamo, pijanista svira Tomorrow iz mjuzikla Annie. Pogled na Dunav, Lančani most i Budimsku tvrđavu je nepobediv i uvek mi budi neke asocijacije na film Muzička kutija i ono što je Džesika Lang videla u odrazu na površini mutne reke.

U obilazak Muzeja lepih umetnosti i Vajdahunjad dvorca idemo metroom. Ulazimo na početnu stanicu na Trgu Verešmarti, odmah pored čuvenog Žerboa. Linija broj 1 Budimpeštanskog metroa najstarija je u kontinentalnoj Evropi i druga na svetu odmah posle londonskog. Inicijalno, sagrađena je kako bi se olakšao promet do Budimpeštanskog gradskog parka. Međutim, gradske vlasti su se protivile tome da se saobraćaj odvija preko Andraševe avenije, najčuvenije ulice u gradu i dela svetske kulturne baštine. Nacionalna skupština je 1870. ipak prihvatila plan i 1894. nemačka kompanija Siemens & Hanke AG počela je gradnju metroa. Dve hiljade radnika gradile su ga dve godine. Liniju je otvorio car Franc Jozef 2. maja 1896. povodom Milenijumske proslave – 1000 godina otkako su se vođeni pticom Turul Mađari doselili u Panonsku niziju, kada su podignute i Milenijumske kule (ona u Zemunu na Gardošu je preživela), kada je nastala slika Seoba Srba Paje Jovanovića, kao i mnoga druga dela umetnosti i arhitekture. Pruga je bila dugačka 3,7 km, i imala je 9 podzemnih i dve nadzemne stanice. Naredne godine su napravljeni planovi za druge dve linije, ali su iz političkih i finansijskih razloga radovi stalno odgađani. Linija 2 konačno je otvorena 1970. i tada je imala 7 stanica.

Na svim stajalištima sačuvan je autentični enterijer u mozaicima. Izlazimo na stanici Trg heroja pored ambasade Srbije, a pred nama puca skver sa čije leve strane je Muzej lepih umetnosti. Sadašnju zgradu muzeja otvorio je 1906. car Franc Jozef u okviru velikih milenijumskih svečanosti koje su potrajale čitavu deceniju. Moralo je da prođe sto godina za prvo veliko proširenje i radove na muzeju. Rekonstrukcija je završena 2018. tako da je modernizovani muzej sada ponovo otvoren za posetioce.

Osnovu njegove likovne zbirke, koja se smatra najvećom u centralnoj Evropi, čini privatna kolekcija imućne mađarske plemićke porodice Esterhazi. U muzeju su izložena dela Leonarda, Rafaela, Ticijana, Direra, El Greka, Velaskeza, Rubensa, Rembranta, Van Dajka, Tijepola, Goje, Manea, Monea, Tuluz-Lotreka, Renoara i Sezana.

U podrumu je impresivna kolekcija egipatskih mumija. U vreme najvećeg uspona mađarske ekonomije 1907, jedna austrougarska ekspedicija otkrila je u Gamhudu u Egiptu groblje iz Ptolemejskog perioda (305–30. p.n.e.). Otkriveno je 70 mumija koje su podeljene između Egipatskog muzeja u Kairu i Filipa Baka, bogatog trgovca koji je finansirao iskopavanje, a on je većinu svojih mumija poklonio Mađarskom nacionalnom muzeju (tridesetih godina prebačene su u peštanski Muzej lepih umetnosti), a manji deo muzejima u Beču i Krakovu, koji se u to vreme nalazio u Austrougarskoj.

U holu muzeja je statua Caritas Romana (Rimsko milosrđe), čest motiv umetnika: priču iz Rimskog carstva o devojci Pero koja posećuje svog oca Cimona osuđenog na smrt izglađivanjem – i doji ga. Statua je iz 1655. godine, a njen autor je holandski vajar Giusto le Kort.

budimp-07-RomanickaDvorana

Spektakularna Romanička dvorana građena je između 1900. i 1907. u duhu renesansnih katedrala u zlatno doba uspona mađarske ekonomije. Od 1945. do 2015. bila je zapuštena, služila je za magacin, a nakon rekonstrukcije muzeja tu je smeštena druga po veličini kolekcija El Grekovih slika na svetu (posle madridskog muzeja Prado).

HARI HIL BANDHOLC

budimp-03-DvoracVajdahunjad

Izašli smo iz muzeja na sunčani dan i prošetali do dvorca Vajdahunjad. Nastao je 1896. povodom već pomenute Milenijumske proslave. Dvorište dvorca bilo je puno ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne koji su se fotografisali u živopisnom ambijentu provodeći produženi vikend povodom 11. novembra, praznika posvećenog danu “kada su oni kapitulirali, a mi pobedili”. Nešto više od veka kasnije, eto nas opet u tom Beču i Pešti kao bivši podanici i neprijatelji koji su došli da troše svoj novac u prestonicama “poražene Imperije”.

“Care Karlo i carice Zita, što ratuješ kad nemate žita!”, pevali su slavonski seljaci u jesen 1918. kada je staro carstvo već bilo na umoru. Grob cara Karla video sam u crkvi sa pogledom na Atlantik na portugalskom ostrvu Madeira gde je u egzilu umro 1922. Diskretna bista poslednjeg austrougarskog kralja (1916–1918) nalazi se u centru Budimpešte. Prolazim pored biste dok idem ka sinagogi u Dohanji ulici, najvećoj u Evropi i drugoj po veličini u svetu, odmah posle one u Njujorku.

budimp-05-KosherProdavnica

Gradnja ove impresivne sinagoge u mavarskom stilu završena je 1859. Bečki arhitekta Ludvig Ferster, inspirisan motivima iz Alhambre u Španiji i gradova Severne Afrike, napravio je hram sa 3000 mesta za sedenje, dostojan velike jevrejske zajednice, kakva je bila do Drugog svetskog rata. U Budimpešti je, prema popisu iz 1920, živelo čak 215.512 Jevreja. Ono malo preživelih mađarskih Jevreja nakon Drugog svetskog rata, iselilo se u Izrael i SAD. Međutim, u proteklih 20 godina zajednica je ponovo ojačala i prema poslednjem popisu u gradu danas živi oko 80.000 Jevreja, pa se u Dohanji ulici ponovo mogu videti jevrejske škole i košer prodavnice i restorani, a sinagoga nakon 25 miliona dolara vredne restauracije tokom devedesetih godina ponovo blista punim sjajem.

Zanimljivo je da su od 13 mađarskih dobitnika Nobelove nagrade – čak osam njih Jevreji, što budimpeštanske Jevreje čini zajednicom sa najvećim brojem nobelovaca po glavi stanovnika.

Kako je u Budimpešti ponovo porastao broj Jevreja, pojačala se i aktivnost antisemitskih pokreta, pa je 2012. grupa pripadnika ultranacionalističke stranke Jobik – ispred sinagoge u Dohanji ulici – spalila izraelsku zastavu.

Dok šetamo ka Mađarskom nacionalnom muzeju, razgledam plakate na stubovima – reklamira se mjuzikl Nikola Tesla, za maj 2022. se najavljuje koncert grupe Skorpions u Budapest areni, a na mnogo mesta video sam plakat sa kojeg se smeši gospodin kome su svuda docrtali hitlerovske brčiće i kukasti krst. Kada sam izguglao Pala Đerfija, shvatio sam da je reč o glasnogovorniku mađarskog kriznog štaba, njihovoj verziji Predraga Kona. Očigledno je antivakserski pokret, pomešan sa antisemitizmom, prisutan na sličan način u celoj Istočnoj Evropi.

Stižemo pred impresivnu zgradu Mađarskog nacionalnog muzeja koju “čuva” veliki spomenik Janoša Aranija, mađarskog pesnika iz 19. veka. Zanimljiva poruka da je Mađarima kultura ispred ratova i politike. Međutim, već prva postavka u muzeju govori o “nesmirenoj” ugarskoj osvajačkoj krvi. Mapa prikazuje kako su Mađari nakon što su 896. stigli u Panonsku niziju, već četiri godine kasnije krenuli sa osvajanjima i ratovanjima širom Evrope, stigli su do Danske, francuske obale Atlantika, Španije i juga Italije. Gotovo ceo 10. vek proveli su harajući po Evropi.

budimp-04-Harry_Hill_Bandholtz

Posebno se zadržavamo ispred velike fotografije američkog generala Harija Hila Bandholca koji je od avgusta 1919. do februara 1920. bio američki predstavnik u Savezničkoj visokoj komandi koja je kontrolisala u Velikom ratu poraženu Mađarsku. Nakon propasti komunističke revolucije i Mađarske sovjetske republike, rumunske trupe su okupirale veći deo mađarske teritorije uključujući i Budimpeštu, dok su manji deo na jugu, uključujući i Pečuj, kontrolisale srpska i francuska armija. Zadatak generala Harija Hila Bandholca bio je da nadzire povlačenje rumunskih i srpskih trupa na granice Mađarske koje će uspostaviti Versajski odnosno Trijanonski sporazum. Prema generalu Bandholcu Mađari osećaju posebnu zahvalnost jer je 5. oktobra 1919, naoružan jedino “jahačkim bičom”, zaustavio rumunske trupe koje su nameravale da iz Mađarskog nacionalnog muzeja iznesu eksponate poreklom iz Transilvanije.

Produžavamo ka restoranu Dunakorzo na samoj obali reke. Iako na glasu kao “turistička klopka”, ovo mesto je uvek imalo dobru hranu, a ciganski muzičari su mi zbog fizionomije i govora decenijama unazad prilazili uz Podmoskovske večeri. Pa kad shvate da smo iz Srbije, odmah prelaze na repertoar Zvonka Bogdana. Pašteta od guščije džigerice i gulaš-supa (nije od Turul ptice) ostavile su tek toliko mesta da se u Žerbou zasladimo šomloi galuškama.

Ako niste u prilici da odete do Budimpešte, barem pročitajte knjigu Kšištofa Varge Gulaš od Turul ptice. U svom romanu gastro-vodiču Kšištof Varga otkriva u novom svetlu mitsku pticu Turul koja je predvodila Mađare na putu ka Panonskoj ravnici a koja personifikuje mađarske snove i komplekse, i simbolizuje nekadašnju istorijsku veličinu a ujedno i poraze. Kao polu-Mađar, polu-Poljak, gurman, posetilac vinarija, znalac biranih i tradicionalnih jela, preuzima ulogu vodiča po bircuzima i po istoriji Mađara, otkrivajući ih kao naciju koja kultiviše poraze kao niko na svetu. Ako ste mislili da su to Srbi, Varga tvrdi suprotno.