Patnja zbog crkve

U matematici postoji računica sa zagradama. Bitno nije ono unutar zagrada, da li se tu sabira, oduzima ili množi. Bitno je koji znak stoji ispred zagrada, plus ili minus. Cela se vrednost pretvara u svoju suprotnost ako plus postane minus. To se rimokatoličkoj crkvi dogodilo prošlih meseci.

Nacionalni i međunarodni skandali zlostavljanja osnovno poverenje u crkvu su pretvorili u osnovno nepoverenje. Kritici nije izloženo samo mnoštvo pojedinaca, nego sama crkva kao takva. Greh nisu počinili samo mnogi sveštenici, grešila je sama institucija – i to zbog toga što je i suviše dugo potiskivala, što je prvo ćutala, a zatim odbacivala činjenice. Katolička crkva se našla u sistemskoj krizi i zbog toga što sebi ne postavlja pitanje koje su greške samog sistema.

U politici postoji pitanje poverenja. Ako je pokolebano poverenje u vladu, parlament postavlja pitanje poverenja da bi se vlada stabilizovala. Crkvi uopšte ne postavlja pitanje poverenja. Da ga postavlja, katolička crkva bi sad doživela pakleni poraz. Mnogo više od partija, politike i privrede, daleko više od svakog drugog poziva, svake druge institucije, mnogo više od uprave, zakonodavstva i sudstva, crkva živi od poverenja ljudi u ona lica koja im ona predstavlja kao lica od poverenja.

Sveštenici, dakle ljudi, koji su nastupali u ime Božje zloupotrebili su njegovo ime. Ta zloupotreba je dvostruka. Sveštenici zlostavljaju svoje žrtve i zloupotrebljavaju auru poverenja koja im je data. Katolička crkva je zbog toga moralno u minusu. Ona je prouzrokovala strahovitu patnju i pati sama zbog sebe. U takvoj situaciji katolička crkva se našla pred Uskrs 2010.

Liturgija stradanja Hristovog i Velikog petka zbog toga ovoga puta poprima naročito značenje – još oštrije nego inače. Čuvena pesma o stradanju iz 1656. godine formuliše optužbu. Opisuje povređenu glavu Isusa Hrista rečima koje su kao udarci. To lice je ranjeno, okrvavljeno, bodljama krunisano, udarano, ispljuvano, unakaženo. Telo je izmučeno, lice pretvoreno u obličje sramote, „glava sva od krvi od rana“. Telo je oskrnavljeno. Pesma preskače istorijske uzroke, ne govori o Pontiju Pilatu i dželatima, ne govori o prošlosti, već samo o sadašnjosti. Onaj koji posmatra na krst razapetog Hrista, onaj koji se moli, mora da prizna svoju krivicu. „Vidite, ovde stojim ja, bednik, koji zaslužuje vaš bes.“

Crkva ne može da izbegne odgovornost ukazujući na to da se 90 odsto slučajeva zlostavljanja događa izvan crkve, pre svega u porodičnom okruženju. Ona mora da se pita na koji način ona sama snosi krivicu zbog skandala zlostavljanja – zbog toga što tako radikalno poriče ljudsku potrebu za zrelom intimnošću. Pokazalo se da su mnogi sveštenici koji zlostavljaju maloletnike sami u svom seksualnom razvoju ostali na nivou trinaestogodišnjaka. To ne može da se promeni sa molitvama; to zahteva promene u sistemu crkve.

Seksualno zlostavljanje je mučenje, seksualno zlostavljanje je skrnavljenje. Skandali zlostavljanja su trnje u kruni od trnja. Oni su pljuvanje u lice onoga koga hrišćani poštuju kao Boga. Crkva, dakle, sad mora da sudi sebi. Ona mora da prizna da je kriva, a zatim da pokuša da se oslobodi krivice. U crkvi ne postoji, kao u politici, konstruktivni predlog nepoverenja pomoću koga bi vernici mogli da promene hijerarhiju i da je zamene drugom. Postoji samo vera u Uskrs. Ali taj Uskrs crkve, taj vaskrs poverenja, ne dolazi sam po sebi.