Sulejman Ugljanin,
predsednik SDA, „izgubio je vlast u Novom Pazaru posle više od decenije vladavine, ali je istovremeno prvi put postao ministar bez portfelja u Vladi Srbije“. Na pitanje šta misli o SPS-u u Vladi:
„Povratak SPS-a je jedna izvanredno pozitivna činjenica u političkoj stvarnosti Srbije. Podržavamo to, i mi i celokupna međunarodna javnost. Kada je bilo biti ili ne biti za put u Evropu, SPS je presekao. U toj stranci su ljudi demokratski orijentisani, spremni na kompromise, željni uspeha, tolerantni.“
(„Večernje novosti“)
Aleksandar Berček,
glumac, „Sremac i bećar“, na „otkrivanju“ spomenika „pulinu i mangulici“ u centru Sremske Mitrovice, rekao je:
„Ker je isto pametan, ali malo manje. Verovatno ga zato čovek i koristi da dotera u red svinju. To je eto prilika da po ko zna koji put utvrdimo kako gluplji određuje sudbinu pametnijem.
A za kera, da se slučajno ne pomisli kao imam nešto protiv ovog kera. Al’ on je koristan samo živ. A, nažalost, naša lasa samo kad je mrtva. Nikad nisam ni video ni čuo da je svinja podigla spomenik čoveku. A evo, čovek je podigao spomenik svinji i keru. Opametio se čovek.“
(„Večernje novosti“)
Olja Ivanjicki,
slikarka, govori o sreći:
„Sreća izaziva iste reakcije kao i nesreća: dobijaš lupanje srca, plačeš, imaš nesanicu. Jedino što znaš da to nije nesreća nego sreća. Bolje je biti izbalansiran nego stalno želeti biti srećan. Jer, dovoljan je jedan grip i već niste srećni. Pitanje sreće je danas pitanje sebičnosti. Treba se radovati malim stvarima.“
(„Stil“)
Danijela Pantić,
voditeljka „Slagalice“, slikala se za „muški magazin“. Na pitanje kakve su reakcije, kaže:
„Uglavnom pozitivne. Prijatelji su me zvali i rekli da su fotografije odlične i da treba da budem srećna i zadovoljna. Naravno, bilo je i onih koji su mi rekli da mi to nije trebalo, ali to je moj život i mislim da ja znam bolje od njih da li mi je to trebalo ili ne. Ili ja samo želim da čujem ono što mi odgovara? Znate kako je pisao Hegel – ako činjenice ne potvrđuju ono što ja govorim, tim gore po činjenice.“
(„Stil“)
Vesna Radusinović,
novinarka i pisac, „daje recept za pisanje bestseler romana“:
„Najpre što krupnije samleti kontroverzne i obične biznismene, tajkune, političke preletače, na kraće i duže staze trkače, pa tu smesu izraditi rukama i nogama, sve dok ne osetite da je glatka i da vam sama pada i lepi se za pod. Stavite duplo manje praška za pecivo nego obično, jer su političari skloniji dizanju, čak i da ih polijete vrelim uljem, nego biznismeni koji često kriziraju u odsustvu belog praha, pa da im se nađe… Za fil ovog izuzetnog bestselera treba vam sijaset napucanih sponzoruša u trendi krpicama, par olinjalih rokerki bez glasa, nekoliko svežih gradskih džet-seterki, mada ih je teško naći u ovo doba godine, dve-tri anorektične manekenke, jedna kopačka, te tuce estradnih poslenica. Kod njih pazite da vam pseće dlake ne ulete u fil.
Higijena pre svega. Preliti tart penasto umućenim filom i napraviti glazuru od patnje sveže ucveljenih mafijaških udovica, koje je omašio metak namenjen čoveku njihovog života.“
(„Stil“)
Stevan Mirković,
general u penziji, o nacionalnom pomirenju o kom se ovih dana toliko priča:
„Ma, to je obična glupost. Pa, oni se nikad nisu ni svađali. Kod nas ne postoji levica, desnica i tako to. Svi oni su napravljeni po istom ideološkom fonu, jedina razlika je u tome što se jedni drže devize ‘desna ruka – levi džep’, a drugi ‘leva ruka – desni džep’. Zato mi ova vlada izgleda idealno ideološki potpuno čista i ne vidim nikakav razlog za bilo kakvo pomirenje.“
(„Pravda“)
Veljko Odalović,
sekretar Skupštine Srbije, na pitanje da li mu smetaju „sukobi među poslanicama“:
„Ne bih to nazvao sukobima. To su polemike poslanika. Polemike, neslaganja… To je poznato u svim parlamentima i nije ništa spektakularno. Siguran sam da će Dejanovićeva (predsednica Skupštine prim. ur.) koja deluje smireno uspeti da predupredi parlament i da ga vodi u pravom smeru. Uvek je znala šta hoće i jednako će se ophoditi prema svima. Daće novi pečat parlamentu i uneće demokratiju u njega. Ona će ostvariti dobre rezultate.“
(„Pravda“)
Sanja Đorđević,
pevačica, o koleginicama:
„Mi pevačice smo najbolje žene i domaćice. Uvek sam na strani žena jer smo mi velike žrtve… Imam više neprospavanih noći i letova avionom, nego stjuardesa. Cenim koleginice, ma šta uradile, jer su žrtve…“
O svom padu tokom nastupa:
„Sreća da sam imala neke kao gips cipele, inače ko zna šta bi bilo sa mojom nogom.“
(„Skandal“)
Šaban Šaulić,
pevač, povredio je kičmu i kaže:
„Poslednjih desetak godina ta prokleta putovanja me ubiše. Nije to da čovek samo sedne u avion i odleti. Smučilo mi se da posle odrađene tezge dolazim rano ujutru u hotel, pa da pijem tablete za spavanje jer od umora ne mogu da zaspim, da se budim omamljen u deset da me sobarica ne bi izbacila. Od svega toga mi je muka.“
(„Svet“)
Goca Božinovska,
folk pevačica, priča o svom životu:
„Jurcam po svetu i rintam dok me ovo moje ludo grlo služi. Ma koliko da zaradim nije dovoljno. Troškovi su ogromni, dadžbine svakodnevno rastu. Deca su mi divna, pa mi i nije teško da rintam.“
(„Svet“)
Nada Macanković,
glumica, kaže:
„Da sam muško, verovatno bih za suprugu odabrala neku od svojih slatkih drugarica.“
(„Story“)
Jelena Karleuša,
pevačica i supruga, na pitanje zašto je na venčanje pozvala Ivicu Dačića, sada ministra policije, kaže:
„Mnogo puta se dešavalo da ljudi iz mog okruženja, protiv svoje volje, kao prijatelji Jelene Karleuše završe u tabloidima. E, upravo zbog takvih stvari trudim se da ih maksimalno zaštitim i poštedim velike lakrdije zvane estrada. Ivica je jedna divna osoba koja mi je u vrlo važnim trenucima mnogo pomogla, pa sam, time što sam ga pozvala na svoju svadbu, na neki način želela da mu zahvalim.“
(„Svet“)
Seka Aleksić,
pevačica, govori o svojim planovima za letovanje:
„U avgustu ću sa dečkom i najboljim drugaricama najpre otići u Egipat gde ćemo se odmarati deset dana. Sa mnom će ići i moj frizer Dušan, jer ne podnosim da nisam isfenirana, a posle odmah idemo u Španiju na deset dana.“
(„Srory“)
Elena Karić,
kontroverzna „beogradske džet-seterka“, majka i poslovna žena, zauzeta uređenjem enterijera otkriva sve što misli da bismo hteli da znamo o njoj:
„Ono što radim imam u malom prstu. Za razliku od nevernih Toma, ljudi iz Armanijevog tima, proverili su moj CV pa sam dobila zastupništvo i ugovor o otvaranju franšize brenda Armani Casa. Oduvek se pričalo o mom neopterećenom detinjstvu, mojim ljubavima i srećama i nesrećama. Ljudi su nagađali gde je granica mojih zavodničkih i materijalnih mogućnosti i a priori negirali moje stvaralačke i intelektualne potencijale, a ja se nisam trudila da demantujem dežurne zloće i pitala se odakle takvo interesovanje za moju malenkost. Shvatila sam da je sve to previše za srpski cug. Em zgodnjikava, em joj se može, em ne daj Bože, nešto i ume. Stalno tumaram od gradilišta do gradilišta, arbitriram u raspravama među majstorima, sređujem birokratiju i kad god mogu trčim kući da proverim domaće zadatke, ne propustim Simonovo popodnevno buđenje, ili Matijin tenis. Moj poslovni dan najčešće ne izgleda tako da bi mi na njemu trebalo zavideti. Na sreću, imam muža koji me razume.“
(„Story“)
