Zrno lepote

Sa Balaševićem uvek ima o čemu bitnom i novom da se razgovara, a neposredan povod razgovoru su njegova aktuelna vojvođanska turneja i novogodišnji koncert u Beogradu održan nakon dvogodišnje pauze.

Turneja Đorđa Balaševića „Ostaje nam što se volimo“ njegova je reakcija na aktuelne događaje i međunacionalne incidente u Vojvodini. Najavljeno je da će do kraja marta održati tridesetak koncerata po malim i velikim mestima, „od Opova do Bođana“. Pokrovitelji turneje su Izvršno veće Vojvodine, predsednik Srbije Boris Tadić i Visoki komesarijati za ljudska prava i izbeglice. Turnejom su obuhvaćeni i novogodišnji koncerti u Beogradu u Sava centru, da bi bilo jasno, kako duhovito objašnjava Balašević, „da nemamo nikakvih autonomaških motiva“.

„VREME„: Sudeći po naslovu turneje, sigurni ste da se volimo. Da li i nakon prvih desetak koncerata mislite da ste u pravu?

ĐORĐE BALAŠEVIĆ: Utisak na osnovu ne samo malih mesta nego evo i Vršca i Zrenjanina, koji su veliki gradovi i guraju napred, jeste da ljudi koji tamo žive ne zaslužuju da im se nametne oživljavanje mraka. Ne zaslužuju manipulante koji ih navode da obuku uniforme Hortija ili da na groblju sruše spomenik komšije s kojim se znaju dvesta godina; koji pokušavaju da ubace neko seme posejano na drugim mestima na njivu zvanu Vojvodina kako bi formirali mržnju; neke istorijske deformacije tipa „to je oduvek bilo naše, idite odakle ste došli“. Ja na početku koncerta kažem ljudima: „Nemojte da me terate odakle sam došao, ja s tim imam velikih problema jer moji su pre sto godina živeli s druge strane ulice, al’ sad tamo živi Rade moj komšija. Zar da mu kažem: gubi se odatle, pomeri se sto metara, tvoji su iz druge ulice?“ To su sve političke manipulacije. S obzirom na iskustvo koje imam, nisam siguran da ovom turnejom možemo spasti svet, ali možemo pokušati da zrno lepote ne zarđa – možda će nam zatrebati. Zbog onih koji su mi u Padini doneli pet torti, u Selenči šerpu rezanaca s makom i šerpu rezanaca sa sirom, u Petrovcu kulen umesto cveća, sliku nastavnika tehničkog koja se zove Kućerda na lakat po Đokinoj pesmi… Zbog takvih ljudi ja verujem da svet može da se spase. Mislim da i propast ima svoj vek trajanja. Nijedna zemlja nije propala do kraja tako da u njoj više ništa nije vredelo. Dođe do jedne erozije, do propasti, ali iz svega toga izraste jedna ojačana generacija. Sad već pomalo očajnički očekujem pojavljivanje te generacije.

U vreme kad ste sadašnjoj generaciji političara pomagali da pobedi, mislili ste, kao uostalom i većina stanovnika, da su – pravi. Ko se promenio, vi ili oni?

Najgore mi je bilo posle 5. oktobra kada sam video kakva se lavina nesposobnjakovića obrušila iza leđa nas koji smo se po trgovima nadali. Prošvercovala se armada prevaranata, lihvara, karijerista, nema izraza koje ja kao pesnik mogu da proberem a kojim bih rekao šta sve mislim o njima. Nisu svi ti ljudi bili loši po duši, već su bili nedorasli mestu na koje su došli. Dozvolili su da se točak istorije ne samo zaglavi pa zaustavi nego i da se vrati unazad, što retko kome uspeva. Mi u Novom Sadu doživeli smo da po drugi put dođe reakcionarna stranka na vlast. Jednom da se desi može svakom, ali dvaput… E, onda se drži one narodne „Kad ti jedan kaže da si pijandura ne obaziri se, kad ti dvoje kažu zamisli se, a kad ti troje kažu – lezi u blato i valjaj se“. Zato ja više iz poštovanja prema tim ljudima, koje poštujem samo kao broj a ne po njihovoj zamisli, neću u to dalje da se mešam. Mirna mi je savest, dao sam sve od sebe, iako mi to nije ni trebalo.

Vojvodna vam nije uvek bila naklonjena, a vi delujete kao da ste sve ružno zaboravili.

Mislim da je to stvar vaspitanja, mentaliteta. Imam urođenu vojvođansku toleranciju i zato mi je žao što vidim da se na račun te tolerancije manipuliše Vojvođanima, vaspitanim ljudima, vrednim i marljivim, koji znaju da iz zemlje i semena naprave život i da organizuju leba s neba. I zato moram nekako da pomognem da toga više ne bude.

Dva dana pre beogradskog održali ste koncert u Rijeci, u Hrvatskoj, a nedavno ste bili u Splitu i Opatiji. Odlazak u Hrvatsku još uvek prati zebnja zbog tamošnjeg eventualnog neraspoloženja prema Srbima.

Split je bio jedini u kome sam osećao neku dozu opreza, ali nije bilo potrebno. Doživeo sam tamo ohrabrujuću količinu ljubavi. Ali, uvek ima neko ko vas ne voli, uvek se među 50 kelnera u hotelu nađe jedan koji vam baci kafu na sto, pa se osetite nedobrodošlim. U Splitu sam tražio samo tehničko obezbeđenje, da me neko uvede u halu i sprovede do scene. U hotel su nam dolazili prijatelji, ali ono što je siguran dokaz o promeni jesu plakati: za razliku od koncerata iz devedesetih kada smo poslednji put tamo bili, ni na jednom plakatu nisu nam crtani brkovi niti je dopisivano „idi kući“.

Čulo se da tamošnjim kolegama uzimate publiku i popularnost.

Neka udruga glazbenika je bila protiv nas, kao mi im uzimamo posao. Gluposti! Baš da bih sprečio takve priče, ja se nisam slikao za televiziju, nisam govorio na radiju, nije bilo konferencije za novinare. Pokušavam da budem van svakog publiciteta. Smatram da je sve ove godine bilo jako ružnih napisa, pisali su besmislice, kao: ne treba mi dati da dođem u Zagreb zato što sam pevao na radnim akcijama a tamo su građeni putevi kojima su srpski tenkovi dolazili u Hrvatsku! I, zamislite situaciju da mi se sad pojavi taj tip i traži intervju! Ja imam tu privilegiju da ne moram da budem lep, ne moram da se slikam, ne moram da imam spot, da delim karte za koncerte. Meni taj status izuzetno odgovara. Moja popularnost se vidi u tome što izađem na scenu, otpevam 70 pesama, i svi u dvorani ih pevaju sa mnom. Ali, ja u tome stvarno nikom od kolega, ni odavde ni odande, ne mogu pomoći.

Osim povodom koncerata i novog albuma Rani mraz, o vama je prošle godine pisano i povodom sukoba sa Ljubišom Samardžićem zbog filma Jesen stiže dunjo moja. Da li ste pokušali da ga rešite razgovorom?

Ja o Ljubiši mogu da kažem samo da tako nešto nisam u životu sreo. Ja tako nešto nisam sreo. Nisam s njim mogao da komuniciram. Bio sam mu samo povod da skupi lovu za film. On je iskoristio Balaševića i Vasu Ladačkog kao ikone Vojvodine, skupio sredstva i snimio taj film. Vrlo je problematičan čovek, ima veliko iskustvo u sudskim procesima zbog autorskih i sličnih prava i ja sam se stvarno, u momentu kada sam shvatio da neću učestvovati u tom filmu – spasao. Sve vreme sam bio talac igre u koju nisam verovao, a učestvovao sam u njoj zato što sam očekivao da će Jovana, moja ćerka, igrati u filmu. Smatrao sam da nemam prava da joj zbog svoje sujete uskratim pravo na promociju. Međutim, i ona je izigrana na smešan način, zato što je, kako su rekli, isuviše devojka s asfalta i farba kosu! A u filmu se govori kao u Ulici Strahinića Bana usred Beograda! Ali, Ljubiša ima svoje načine i puteve, ne bih ulazio u to, što kažu Bog nek gleda di će koga smestiti.

Međutim, niste odustali od filmovanja svog Vase Ladačkog, kako ćete vi skupiti novac?

Dobili smo pet miliona dinara na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i oročili ih, da sve vratimo ako ne snimimo film. To je dvadeset peti deo potrebne sume, ali nama važan kao moralna podrška. Ostatak će biti teško nabaviti, niko nema energije da ulaže u dug projekat. Olja je veći optimista od mene. A ima i energiju za takve poslove. Pre dve godine napravila je akciju da sve bebe rođene u Novom Sadu dobiju paketiće, 6000 njih, ali grad nije nastavio tu akciju. Scenario za film je napola gotov, ja ga radim. Didaskalije pišem ne kao da su za scenario nego kao da je knjiga, ne pišem suvoparno „ulazi s leva“, nego „otac pogleda sina kao što gleda mlad orah…“ Da bude poetski, jer postoji mogućnost da će ta knjiga i muzika za film biti i jedino što će se desiti od filma. Ali, barem znam da će ostati valjan trag o filmu za neka bolja vremena pa će neki klinac snimiti nekog prošlog Balaševića.

U pesmama na vašim novijim albumima nema politike.

To je znak pažnje prema publici. Opterećena je političarima, svaki dan svuda se trpaju. U vreme kad sam ja bio klinac nije bilo važno ko je ministar prosvete, mi danas znamo ime svakog referenta, i svako od njih svaki dan ima nešto da nam saopšti. Stvoren je jedan animozitet prema tome, pogotovo što se stvari o kojima sam govorio nisu ispunile. Najveći lopovi i ljudi koji su maskote ove zemlje ostali su nedirnuti, rasturili su i onu moju i ovu moju zemlju, i ostali su potpuno nekašnjeni, niko ih nije prozvao. Ne mislim da treba sad nekog streljati ili mu odseći ruku do lakta… Dakle, politiku ne pominjem, nema efekta, a i ne želim da opterećujem publiku.

U vašoj muzici i poeziji već godinama čest je vojvođanski etno, učinili ste ga i aktuelnim i popularnim…

I ja sam vrlo srećan zbog toga, što postoji vojvođanska muzika kao zaštitni znak. Mislim da se taj etno prvi put jasno video na albumu Naposletku iz 1995. godine, kada se moj sin Aleksa rodio. Bila je to putpuno akustična ploča, bez ijednog električnog instrumenta, sve oboa, fagot, Gudači sv. Đorđa, imao sam virtuoznog violinistu, tamburaše, osetila se širina Vojvodine. Ima tu i mađarskih i rumunskih i romskih pesama, ima Slavonije, Bačke, Srema. Bilo je teško postići taj etno, ali ta ploča će mi ostati na srcu. Primetio sam da je i publika voli.

Od posla ste napravili lično zadovoljstvo, što je svojevrsna umetnost.

Slučajno je tako ispalo. Jedan od najvećih blagoslova je što živim od posla koji volim. Ne znam šta bih drugo mogao da radim, to je moja legenda, ja živim svoju legendu što bi rekao Koeljo. Kad me pitaju kako izdržavam putovanja i koncerte, ja kažem: „Šta izdržavam, uživam u tome. Zamisli ovo: ideš u neki grad, izađeš na scenu gde 3000 ljudi peva tvoje pesme sve vreme s tobom, voli te, tapše ti, 20 puta te vraća na bis, i još ti plate za to – baš šugav posao, ali mora neko i to da radi.“