Ko nije poslednjih decenija pratio kretanja u savremenom slikarstvu nije ni primetio koliko je Ljuba Popović bio prisutan u njemu kao izdvojena ličnost. Izložbe na kojima je izlagao, knjige koje su o njemu pisane, ličnosti koje su o njemu pisale, filmovi koji su o njemu snimljeni potvrđuju njegovo posebno mesto. On je bio slikar čije je delo gledano iz posebnog ugla. To je bio odraz njegovog drugačijeg pogleda na svet. Taj pogled je uvek bio – iskosa. U savremenom svetu u kome je umetnost, a slikarstvo posebno, u sprezi sa tehnikom i tehnologijom, povezana sa idejom napretka, Ljubin ugao posmatranja bio je mesto sa koga se ukazuje posebnost, nešto drugo, drugi odnos i drugi proces stvaranja i saznavanja, drugačiji ritam i temperatura. Suština tog njegovog drugačijeg odnosa i pogleda bila je u tome što je nastojao da predstavi da je savremeno dug prošlom na putu prema budućem.
Ali takav odnos nije robovanje smislu istorije, niti žal za prošlim vremenima koja današnja umetnost ne uspeva da dosegne. Ne. To je vera u razmenu i dopunu, to nisu lanci koji okivaju. To su zvuci i krici, uzdizanje i spuštanje na kojima počiva vrtlog života. Umetnikov detektor čuje da krajnosti čine da se sve kreće, skreće, meša, nadolazi i odlazi, vraća se, sudara se, i da se u tom sveopštem razlazu i zbližavanju stvara zabuna o svemu – što je i cilj velike umetnosti: svest o nespokoju. Svet je u suštini oblik zabune spašene od razuma. Umetnikova je dužnost da od tog odnosa stvori poverenje. A ideja o napredaku to danas dovodi u pitanje.
Zbog takvog Ljubinog osećanja sveta i pominjem Zlatnu granu. To je i naziv jedne od najvažnijih knjiga evropske kulture koju je krajem XIX veka napisao Džems Džordž Frejzer, u kojoj je, između ostalog, reč o večitoj obnovi sveta zasnovanoj na rađanju i umiranju. Ljubina slika Zlatna grana najvažnije je njegovo delo. Smisao te slike jeste u tome da svaka kultura ima svoju Granu. Ta Grana ne bi postojala da nema stvaralaca koji tu Granu kaleme, čemu odgovara metafora „cvetanje mrtvih grana“. Ali ta Grana nije dar masama, gomili i rulji – ona jedino može da se širi i razgrana u ruci Stvaraoca, bilo da je to Tvorac, Demijurg ili Čovek-kreator.
Ali ova poruka ovde nije bila razumljiva – za mnoge je Ljubin put bio zagonetan, neshvatljiv i dalek. S jedne strane, odnos prema njegovom delu bilo je nekritičko poklonstvo praćeno nerazumevanjem i površnošću, a s druge, o njegovom delu se govorilo sa potcenjivanjem. Prvi gotovo ništa nisu znali šta je Ljuba, u stvari, radio i čemu je težio; informisali su se posredno i površno. Onim drugima njegovo slikarstvo se nije uklapalo u njihovo pomodarstvo, a da ne govorimo o njihovoj udaljenosti od suštine. U tom „procenjivanju“ jednih i drugih najviše je izgubila naša kultura: uvek u raskoraku, u besmislenom sukobu, u svađi, svi ti kibiceri doveli su do toga da je zaobiđena činjenica da kultura nije profesija. Ona je metafora pretvorena u Veliku Igru sa plamsanjem života, nepoznatog, skrivenog i onoga što je iza uma.
Za razliku od većine savremenih umetnika koji svoju „viziju“ prilagođavaju jedino vremenu u kome žive, prihvatajući njegove kvazikanone, ne hajući za vetrove, struje i talase koji su nas izbacili ovde gde se upravo nalazimo, Ljuba je mislio da umetnik mora da poveže sva vremena. Taj niz vremenâ jedino u umetnosti – posredstvom simbola, metafora, podsvesnog, izmišljenog i umišljenog – dobija smisao koji mi danas nazivamo kultura čovečanstva. Onaj koji se nađe u tom vrtlogu, kovitlacu, malstremu i ponoru – otud donosi svetiljku. Donoseći te darove, Ljuba je bio čovek odluke – strastan, hirovit, uzavreo, usamljen, radoznao, protivrečan, pun i prazan svega. Zbog toga što je svako umetničko delo paradoks – ono je puno praznine.
Ovo je moje zbogom Ljubi Popoviću.
