Ljudi se ljube posle rata

Retrospektivna izložba francuskog fotografa Robera Duanoa (1912-1994) odvela nas je na jednosatnu šetnju uz Tibar u deo Rima koji turisti ređe obilaze. Museo del Genio (Muzej genija) nalazi se u objektu sagrađenom 1939. za tu namenu.

Zgrada je podignuta u stilu karakterističnom za Musolinijevu vladavinu Italijom. Pre izložbe francuskog fotografa, pogledali smo i stalnu postavku muzeja posvećenu inženjeriji Vojske Italije. Sve je tu – osvajanje Libije u ratu sa Otomanskim carstvom 1911-1912. do invazije na Etiopiju 1935-1936, samo Musolinijeva fotografija nedostaje. Setih se jedne scene sa slikom Dučea iz filma Call me by your name. Dan ranije bio je 25. april, Dan oslobođenja Italije u Drugom svetskom ratu, svuda parade, antifašistička simbolika, Bella ciao… A onda, danas, u jednom muzeju u mirnoj četvrti Rima – Musolini kao da je i dalje tu.

Robert Duano

U delu muzeja u kojem se održavaju izložbe, do 17. jula je zaista impresivna retrospektiva Robera Duanoa koji se smatra jednim od najboljih predstavnika „humanističke fotografije“. Zbog svojih zasluga, Duanoa je 1984. tadašnji predsednik Fransoa Miterana proglasio vitezom Legije časti.

Čim uđete u mračan izložbeni prostor čujete La Vi en rose  iz grla Duanove savremenice – Edit Pjaf i ugledate njegovu najpoznatiju fotografiju Poljubac ili Le Baiser de l’hôtel de ville koju je Duano snimio za američki magazin „Life“ 1950. Tih godina, američka publika bila je jako zainteresovana za fotografije iz života posleratnog Pariza i posebno je fascinirala sloboda u ponašanju mladih Francuza pošto scene ljubljenja u javnosti u to vreme nisu bile uobičajene za ulice američkih gradova, čak ni Njujorka.

Namešteni poljubac

Čuvenu fotografiju prati i decenijska kontroverza koja je na kraju završila i na sudu. Naime, fotografija nije nastala spontano. Duano je video par koji se ljubi u kafiću i zamolio ih da tu scenu ponove na ulici ispred Gradske kuće u Parizu. Studenti glume Fransoaz Borne i Žak Karto izveli su „namešteni poljubac“ besprekorno, tako dobro da se preko trideset godina verovalo kako je reč o spontanom događaju.

Fotografija je bila gotovo zaboravljena decenijama da bi se tek početkom osamdesetih vratila u javnost kada je jedna izdavačka kuća počela da je štampa na razglednicama i posterima. Jedan bračni par je 1992. tvrdio da se upravo oni nalaze na toj fotografiji i pokrenuo sudski postupak tražeći odštetu.

Tada je Duano pokazao ugovor koji je potpisao sa Fransoaz i Žakom i na taj način prvi put priznao kako fotografija snimljena 1950. za „Life“ – nije bila spontana.

Pored ove najpoznatije fotografije, retrospektiva obuhvata i njegove radove na kojima vidimo i neke poznate ličnosti poput Pabla Pikasa i Žorža Braka ali i potpuno anonimne ljude na ulicama Pariza.

Biografija

Duanoa je podigla tetka jer mu je otac poginuo u Prvom svetskom ratu kada je imao četiri a majka mu je umrla tri godine kasnije. Imao je 16 kada je počeo da fotografiše. Godine 1932. prodao je svoju prvu fotografiju magazinu Excelsior a tri godine kasnije počeo je da radi kao industrijski fotograf za fabriku automobila „Renault“. Radio je za „Rapho“ novinsku agenciju kada je počeo Drugi svetski rat. Mobilisan je kao vojnik i fotograf a nakon nemačke okupacije Francuske 1940, priključio se Pokretu otpora za čije članove je izrađivao lažne pasoše i druge dokumente.

Nakon oslobođenja Pariza 1944. Duoano je odbio da fotografiše francuske žene koje su ošišane do gole kože u znak odmazde zbog toga što su spavale sa nemačkim vojnicima i oficirima. Njegov imenjak Robert Kapa upravo je na tim fotografijama, između ostalih, stekao svetsku slavu. Zatim je počeo da radi i za „Vogue“ kao modni fotograf.

Sa suprugom Pjeret imao je ćerke Anet i Fransin. Anet je bila njegov asistent do očeve smrti 1994.. Kao devojčice, njih dve su mu često pozirale a danas rade zajedno na očuvanju njegove arhive i zaostavštine.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!