U paralelnom univerzumu ovdašnjih TV-programa poslednjih nedelja se veoma bombastično najavljuje skrivena kamera TV Pinka pod naslovom „Nemoguća misija“. Ovaj TV-žanr inače volim, jer u svojoj suštini predstavlja kontakt televizije i svakodnevnog života, a aktere upoznajemo izvan konteksta TV-lica. Skrivena kamera (kao i realiti programi) skicira društvenu klimu jedne sredine, sistem vrednosti i nivo kulture.
Nemoguća misija je svoj TV-život počela kontroverznom epizodom u kojoj je „žrtva“ bila novinarka B92 i autorka „Insajdera“ Brankica Stanković. Sećate se, izvesni Bugi joj je ponudio intervju sa Radovanom Karadžićem. Štos je propao, Insajder ih je provalio, ali u patriotskoj žutoj štampi danima su pokušavali da diskredituju Brankicu Stanković i njen istraživački rad. Čak se i Televizija Pink ogradila od ove emisije. Međutim, serijal se nastavio, a žrtve su bili Milan Kalinić (Srbin među Šiptarima), kolega Sarapa (zdrav među zaraženima ptičjim gripom) ili Voja Nedeljković (među pistolerosima). Obrni-okreni, uvek je tema aktuelna (Kosovo, epidemija ili kriminal) a glumci su neki maskirani specijalci. Godinama smo gledali snimke njihovih vežbi, gde su poput pozorišnih amatera vežbali uloge otmičara, kafanskih siledžija ili stranih specijalaca. Očigledno su danas odlučili da nam prikažu svoj raskošni talenat i odglume komplikovanije uloge. Kada gledam epizode „Nemoguće misije“, umesto smeha, hvata me užas jer mi neko izvodi dramske igrokaze iz naše svakodnevice. Kao neki povampireni „Jovanovići“ sa Radio Beograda, samo tamo niko nije pominjao maskirane i naoružane ljude. Očigledno, normalno je da te džiberi maltretiraju, da te policajci šikaniraju i da ti na kraju kažu kako je sve bilo zezanje-nasmešite se, nemoguća misija! U nekoj epizodi možda će se pojaviti i Legija, Ratko Mladić ili silovatelj dece. Autori emisije su takođe snimljeni – u ulozi demijurga u pancirima, anđeli u pancirima sa prislušnim uređajima. Zaista ne nalazim ništa zabavno u ovakvim emisijama, a jedina inspiracija za ovakav program može da bude želja autora da bar na televiziji, ko bajagi, budu u fazonu nekog mafijaškog klana. Tako su se zezali i zemunci i surčinci, samo što je municija bila bojeva.
Uz toliku opremu, džipove, helikoptere i prislušne uređaje mogu da se bave ozbiljnim istraživačkim novinarstvom, snimanjem davanja mita, paparaco fotkama haških begunaca, ili primerima korupcije ili prekoračenja ovlašćenja u policiji. Sve to je, očigledno, mnogo teže od zajebancije uz asistenciju maskirnih uniformi. Emisija se zato mogla zvati – zipa murija, ili TV moša.
Nešto kompleksniji je serijal MBS1 (možebitisamojedan, drugi ciklus), gde atmosferom lebdi neumrli duh JNA spavaonice. Drugarski život, kad radimo svi da radimo, ako je smešno da se svi smejemo, Iliću – skinuću ti ja taj cinični osmeh s lica, razumem, druže desetaru. Bratstvo-jedinstvo, prijavljuju se kandidati svih nacionalnosti, ali čak četiri takmičara odustala su prvog dana obuke. Među njima je bila i Jozefina Biblekaj, Albanka iz Subotice, koja je voditelja zamolila za diskreciju u vezi sa njenom nacionalnošću. To, naravno, nije bilo moguće, jer je trebalo pokazati – da je niko nije dirao i da prizna da je niko nije maltretirao. Čak je bilo i šale na račun „starog srpskog prezimena – Biblekaj!?“.
Upravo to je glavni problem i asocijacija na JNA, gde ko fol nije bilo važno ko je šta, ali je bilo izuzetno važno da se to ipak zna. Apsolutno me ne zanima šta je po nacionalnosti Jasmina, a još manje autore programa. Kada su emitovani prilozi u kojima su Subotičani govorili o Jasmini Biblekaj, niko nije pominjao činjenicu da je ona Albanka. Takve stvari ne priliče kulturnim ljudima, koji su navikli da žive sa komšijama i prijateljima različite vere i nacionalnosti. Emisija se nije bavila problemima manjina u Srbiji, nego obukom za žandarme ili specijalne vojne jedinice. Čik reci da si imala problema!
Kad smo kod patriotske svesti, narodna televizija Palma celog dana čestitala je gledaocima veliki pravoslavni praznik Voznesenje, dok su drugom polovinom ekrana vrckale pevaljke u ritmu šote. Eto multietničnosti u raspolućenoj televizijskoj slici.
Na kraju, moram da pozdravim povratak Sandokana na BK televiziju. Kabir Bedi u svojoj životnoj ulozi, u jednoj ruci sablja u drugoj Marijana, dok su mu za petama Beli Radža i engleski vojnici. Osim majice, kao klinac sam imao i značke i priveske, album sa samolepivim sličicama, majicu i komplet knjiga Emilija Salgarija. Posle Brusa Lija, Sandokan je uz Janošika (slovačkog narodnog junaka) bio TV-heroj detinjstva moje generacije. Osim statiranja u jednom filmu o Džejmsu Bondu, par TV-filmova i dugometražnom o seks trafikingu (Devojka iz plemena Ašanti), nije ponovio uspeh Sandokana. Ušao je i u našu narodnu pesmu, na singlici – Do viđenja, Sandokan!
Jedan je Kabir!
