Jedna rečenica u seriji Angels in America razbija gotovo sve uvrežene predstave o identitetu. “Homoseksualci”, kaže Roy Cohn (igra ga Al Paćino) “nisu muškarci koji spavaju sa muškarcima. Homoseksualci su oni koji za petnaest godina nisu uspeli da proguraju ni jedan zakon o antidiskriminaciji.”
Ta rečenica, koliko god cinična, uvodi radikalnu inverziju: identitet nije pitanje intime, nego pitanje moći. Nije stvar u tome šta neko jeste, nego šta može da učini u političkom prostoru.
U tom svetlu, ono što se danas dešava u Srbiji – treći put odbijanje da se zakon o istopolnim zajednicama uopšte nađe na dnevnom redu – ne može se svesti na političku inertnost ili taktičko odlaganje. Ovde nije reč o zakonu koji je pao. Reč je o zakonu koji ne dolazi do tačke na kojoj bi mogao da bude odbijen. Ta razlika je ključna, jer odbiti zakon znači priznati njegovu političku relevantnost, dok ne raspravljati o njemu znači suspendovati samu mogućnost da postane predmet odluke – a time i svaku političku odgovornost za tu odluku.
Drugim rečima, ono što se proizvodi nije zabrana, nego stanje trajne odloženosti. Ta odloženost nije prazna, niti je neutralna. Ona je način vladanja. Dok zakon ne postoji, postoji prostor u kojem određeni životi ostaju izvan pravnog okvira – ali ne kao jasno isključeni, nego kao neprestano odloženi. Oni nisu zabranjeni. Oni su stalno “sledeći”, uvek na ivici priznanja, ali nikada u njegovom središtu. Živeti u takvom režimu znači živeti u vremenu koje nikada ne dolazi, u svakodnevici u kojoj se prava ne osporavaju otvoreno, ali se nikada ni ne pojavljuju kao stvarna.
Političko čekanje ovde nije pasivno stanje, nego tehnika upravljanja vremenom: način da se nešto održi u stalnoj potencijalnosti, bez rizika da postane stvarnost, jer stvarnost zahteva odluku, a odluka proizvodi posledice. Odlaganje, naprotiv, omogućava da se posledice beskonačno odlažu zajedno sa odlukom, proizvodeći proces koji nema kraj i koji upravo u toj beskonačnosti pokazuje svoju funkcionalnost.
Zato problem nije jednostavno odsustvo zakona, nego proizvodnja jedne specifične političke realnosti u kojoj zakon postoji kao nacrt, obećanje i tema, ali ne i kao pravna činjenica – kao nešto što stalno dolazi, ali nikada ne stiže. U tom kretanju bez dolaska formira se i određeni tip političkog subjekta – onaj čiji život zahteva zakon, ali koji istovremeno ostaje zarobljen u režimu u kojem se taj zahtev neprestano odlaže.
Upravo tu Cohnova formula dobija svoje puno značenje. Ako je identitet vezan za odnos prema zakonu, onda odsustvo zakona ne proizvodi prazninu, nego oblikuje subjekt kao trajno nedovršen, kao onaj koji postoji u odnosu na nešto što mu stalno izmiče. Identitet se ne formira uprkos tom odsustvu, nego kroz njega: kao efekat jednog temporalnog režima u kojem se priznanje stalno obećava, ali se nikada ne ispunjava.
Pitanje zato nije samo kada će zakon biti usvojen, nego šta se proizvodi pre čina usvajanja. Jer u tom međuprostoru – između obećanja i njegove realizacije – formira se život koji je istovremeno vidljiv i nezaštićen, priznat kao tema, ali ne i kao nosilac prava, uključen u javni govor, ali isključen iz njegovih materijalnih posledica. To je prostor u kojem vlast ne funkcioniše kroz zabranu, nego kroz upravljanje vremenom, ne kroz odluku, nego kroz njeno beskonačno odlaganje.
U tom smislu, Roy Cohn je bio u pravu na način na koji to nije želeo da bude: nije stvar u identitetu kao takvom, nego u tome da li tvoj život zahteva zakon – i da li taj zakon ikada dolazi.
U Srbiji, on već treći put nije stigao ni do tačke na kojoj bi mogao da bude odbijen. I upravo zato njegova odsutnost ne deluje kao praznina, nego kao struktura – kao oblik vlasti koji ne počiva na tome da nešto zabrani, nego na tome da nikada ne odluči, jer upravo mu to stanje, stanje bez odluke, najviše odgovara.
