Za razliku od prethodne dve predstave koje su nastale na osnovu dramskih dela inostranih nagrađenih autorki, predstava Simptomi u Ateljeu 212 je inspirisana romanom naše autorke. Rediteljka Iva Milošević je dramatizovala roman blogerke i spisateljice Milice Snive
U našem pozorišnom svetu postoji teza da se pozorišna publika u Beogradu može opisati kao “dve drugarice”, odnosno da veći deo publike čine žene koje u društvu drugih žena dolaze u pozorište. Reklo bi se da se Atelje 212, bar kada je u pitanju Scena “Petar Kralj”, ove sezone vodi ovom pretpostavkom o karakteru naše publike. Na svojoj maloj sceni “izbacili” su nekoliko predstava koje razmatraju svakodnevne probleme prosečne žene: Čista kuća – problem svakovrsne higijene (fizičke i mentalne), Mama – problem psihološke krize porodilja, a evo sada i treće predstave Simptomi – o krizi srednjih godina.
Za razliku od prethodne dve predstave koje su nastale na osnovu dramskih dela inostranih nagrađenih autorki, predstava Simptomi je inspirisana romanom naše autorke. Rediteljka Iva Milošević je dramatizovala roman blogerke i spisateljice Milice Snive. Sniva je diplomirala socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka. Njen prvi roman Simptomi nastao je tokom pandemije, a bavi se problemom krize identiteta savremene žene koja je rastrzana između sopstvenih očekivanja šta život treba da bude i onoga kako život stvarno izgleda. Glavna junakinja i naratorka romana je napustila imućnog muža jer ju je on varao i bio grub prema njoj. Ona živi sa starom tetkom koja pati od demencije. Junakinja/naratorka prebira po svojoj prošlosti u pokušaju da odgovori na pitanje ima li smisla živeti i kako dalje živeti. Roman je pisan pitko, čita se brzo i lako i može vas zaintrigirati pod uslovom da probleme glavne junakinje doživite kao bliske. Pisan je u ispovednoj formi, što kod čitalaca provocira pitanje da li je reč o istinitoj priči ili fikciji.
Iva Milošević je u dramatizaciji (dramaturg na predstavi je Dimitrije Kokanov) pošla od pripovedne forme romana i napravila “duplu igru” sa naracijom. Sanja (Ana Mandić) pripoveda svoju životnu priču. Dva “glasa” koji su imenovani kao Znavena (Jelena Stupljanin) i Znalac (Branislav Trifunović) takođe pripovedaju priču o Sanji. Kroz “odnos” sa Znavenom i Znalcem, Sanja, kao kroz neku vrstu akcione psihoterapije, prolazi kroz čitavu svoju životnu priču: njen pokušaj samoubistva, očevo samoubistvo, život sa mužem koji se bukvalno ubijao alkoholom i odnos prema majci koja je (kao i ona sada) imala psihičke probleme. Znavena i Znalac su muški i ženski “glasovi” što zastupaju teorije i savete koji se preko različitih medijskih kanala nude savremenoj ženi. Takođe, oni dobacuju važne replike koje je neko nekada rekao glavnoj junakinji i proigravaju stvarne i zamišljene odnose iz života junakinje. “Priče” Sanje, Znavene i Znalca se ne poklapaju već se nadopunjuju i/ili konfrontiraju. Na taj način Iva Milošević podstiče publiku da kroz ta nepoklapanja i nadopunjavanja shvati šta je istina i to publiku čini aktivnim učesnikom u priči tj. predstavi. Sanja se u svom pripovedanju obraća neposredno publici i Znaveni i Znalcu, dok se njih dvoje obraćaju samo Sanji i tvrde da publika ne postoji, a Sanjino ponašanje objašnjavaju njenom psihičkom labilnošću. To kod publike treba da izazove empatiju prema Sanji, jer Sanja “prepoznaje” publiku, i nesimpatiju prema Znaveni i Znalcu jer oni, s jedne strane, tvrde da mnogo toga znaju bolje od Sanje, a sa druge strane ne vide očigledno – da publika postoji. To je dobra ideja, ali u realizaciji nije baš dosledno sprovedena budući da se Znalac i Znavena povremeno takođe okreću ka publici. Ako publika za njih ne postoji, onda oni mogu da govore samo jedno drugome ili Sanji. Znavenin i Znalčev cilj je da svojom pričom, pitanjima i savetima podstaknu Sanju da razume svoju situaciju. No, pravo “razrešenje” se dešava kada Sanja konačno odbaci i njih i njihovu pomoć i usmeri svoju pažnju na jedinu stvarnu osobu u svom životu – tetku koja pati od demencije i sa kojom živi i koja brine o Sanji. Kada Sanja odbaci Znalca i Znavenu i prihvati tetku, mi shvatamo da Znavena i Znalac, u stvari, i nisu postojali već da su fikcija koja je zaokupila um bolesne junakinje. Pravo ozdravljenje može doživeti samo kroz povratak u realnost i neposredno obraćanje stvarnoj osobi. To se i dešava u kratkoj sceni sa tetkom (Dara Džokić) kojom se završava predstava.
Prostor – scenograf je Gorčin Stojanović – u kome se dešava drama je spoj irealnog i realnog. Jedan beli čaršav odvaja prostor u kome se glavna Sanja “sukobljava” sa Znalcem i Znavenom. Tu je postavljen kauč kao u nekakvoj psihijatrijskoj ordinaciji, na kome glavna junakinja provodi dane. Istovremeno taj kauč je i sasvim realan kauč koji je vizuelno povezan sa hiperrealističkim vratima stana u kome žive tetka i Sanja. Dakle, prostor scene je i prostor uma glavne junakinje, ali i sasvim realan prostor u kome ona živi. Kostim (Marija Marković Milojev) Znavene i Znalca je simboličan – ona je u neobičnoj, beloj “dizajnerskoj” haljini, a on u odelu. Nasuprot njima, Sanja i tetka su “realistički” obučene. Tako je i kroz scenografiju i kroz kostim podvučena razlika između likova koji su realni i onih koji su plod fikcije.
Razlika je postavljena i u načinu glumačke igre. Jelena Stupljanin i Branislav Trifunović kroz Znavenu i Znalca u stvari igraju mnogo uloga koje se svaki čas menjaju, ali mi nemamo problem da razumemo ko-šta-kada govori jer su od početka prilično dosledno postavljeni odnosi između četiri lika. Branislav Trifunović i Jelena Stupljanin koji predstavljaju likove iz Sanjine imaginacije namerno igraju prenaglašeno i bez uživljavanja, gotovo karikaturalno. Oni tokom čitave predstave variraju nivoe karikaturalnosti. Na jedan način prikazuju stereotipne intonacije i gestove tipične za tzv. psihološke stručnjake, a na drugi način karikiraju likove iz Sanjinog života pokazujući istovremeno i šta ti ljudi rade i šta Sanja oseća prema njima. Stupljanin i Trifunović ovaj glumački komplikovani zadatak izvode sa lakoćom i na način kao da se i sami zabavljaju pa se i publika zabavlja gledajući ih. S druge strane, lik Sanje (Ana Mandić) i lik tetke (Dara Džokić) glumice igraju sa uživljavanjem, pa se i publika uživljava u njihovu priču. Rad Ive Milošević sa glumcima, kao i pronađeni glumački postupci, najveća su vrednost predstave.
Dobrim omerom u predstavljaju stvarnog i zamišljenog rediteljka i glumci nam ukazuju na simptome krize u životu savremene žene. Publici preostaje da pravilno razume simptome u Simptomima i naučenu lekciju primeni u sopstvenom životu nakon što se sat i frtalj lepo zabavljala u pozorištu.
Zaposleni u Beogradskom dramskom pozorištu podržavaju kolege iz Narodnog pozorišta i iz Ujedinjenih umetničkih sindikata koji iz dana u dan javno govore o svojim niskim platama koje su ispod potrošačke korpe
Predstava „Nežne sile kosmičke“ Dalije Aćin Telander u „Dušku Radoviću“ je za bebe i za decu sa smetnjama u razvoju, dakle za diskriminisanu publiku. Tokom izvođenja, publika može da se kreće kroz predstavu, i da izađe ili uđe kad god hoće. U ovoj mikroutopiji nema korektnog i nekorektnog ponašanja
Za 52. „Ex Teatar“ Fest“ u Pančevu besplatne ulaznice planule su za tren oka, što po ko zna koji put ukazuje da je Pančevcima potrebno pozorište
Ovogodišnji Bitef je od samog otvaranja počeo veoma dinamično i bio je ono što mislimo da Bitef treba da bude – festival koji okupljanja kreativne, inovativne i društveno osvešćene umetnike i umetnice koji promišljaju odnos pozorišta i savremenog društva
Aleksi Balaševiću više odgovara pozicija producenta nego scenariste. Megdan je krcat opštim mestima u toj meri da na trenutke poprima obrise nenamerne parodije, mada, ukupno gledano, ponuđeno poseduje kompaktnost i nonšalantnost B filmova čijem zabranu i teži
Bivši predsednik Boris Tadić manuo se ćoravog posla u srpskoj opoziciji i preuzeo masno plaćenu poziciju u kineskoj kompaniji. Ispada da je sve vreme propovedao vodu, a pio vino
„Otvaranje" nove glavne autobuske stanice u Beogradu bio je još jedan fijasko gradonačelnika Aleksandra Šapića, znak da ga je imenjak mu Vučić „pustio niz vodu" i da je u sukobu dvojice bivših funkcionera Demokratske stranke pobedu odneo Goran Vesić
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
