Oganj čiste energije

Za “Fontaines D.C.” čuli smo još kada je njihov uglas hvaljen debi album Dogrel (2019) ugledao svetlost dana, e da bi onaj još fantastičniji drugi, pod nazivom A Hero’s Death, jarko osvetlio tminu pandemije koronavirusa u leto 2020, pokazujući kako se celokupno nasleđe irskog i britanskog folka i punka vredno kuvalo i stasavalo u ovim mlađanim delijama, da ponovo pokori Evropu u novom milenijumu. Dablinski BIMM univerzitet okupio je ovu britku družinu tokom njihovih umetničkih studija, napojio ih decentnom poezijom i muzikom, pa su odatle eksplodirali u možda i ponajveće zvezde modernog alternativnog stila, čije gromko narastanje jednostavno odbija da bude smešteno u ikakav precizno definisan žanr. 

Njihova četvrta ploča Romance, za novog izdavača XL Recordings, predstavila je bend u neporecivo zvezdanom izdanju. Mešavina relevantnih autorskih ideja i majstorske produkcije učinila je “Fontaines D.C.” prijemčivim slušalačkom iskustvu za daleko širu bazu fanova od one matične. Da li je to pogrešno? Ni najmanje. Alternativni pogled na svet sasvim je u redu dok ne postane samom sebi cilj i pretvori se u teško breme gluvog i slepog praktikovanja jedne te iste drugačijosti isključivo sebe radi. Znate, “Fontaines D.C.” ipak imaju previše dobrih pesama da bi ih uludo traćili na šačice zagriženih sledbenika i pretvorili svoj kreativni zamah u ekskluzivno iskustvo minorne zvučne dogme. Bravo za takvu odluku. 

Smešteni tu negde, na granici milenijalaca i zumera, “Fontaines D.C.” ispunjavaju sopstveni prostor zapanjujućim pesmama koje zahvataju jednako iz misaonih malstrema emocija koliko i iz vihornih ognjeva čiste energije prirodnih sila. Dok posmatrate Grijana Četena kako se u Luci Beograd elegantno ushodava pozornicom u belim zategnutim hulahopkama i u nekoj modernoj verziji bridž-pantalona i dubleta, nalik na kakvog užurbanog gradskog markiza što se u svojoj punk nervozi sve vreme zaleće do ivice scene ka publici, ali se svaki put virtuozno i zadrži na korak od tog ambisa, sa sve levom rukom otmeno zataknutom za leđa u nekoj vrsti starovremskog naklona – vi zapravo gledate u celokupnu povest irskog ostrva, u mnoštvo snova, osujećenja i ispunjenja onih neprebrojnih pokolenja. Sudbina toliko slična našoj.

Beogradski heroji “KOIKOI” osvetlaće obraz svojim halucinantnim mantrama koje mistično blješte u smiraj dana, tik pred nastup “Fontaines D.C.” Taj pomamni, paganski vir što vas usisava u sebe, odvažno prkoseći tropskoj temperaturi, podiže duhove Margite uvis genijalnim klavijaturama, dok bend praši okolo bacajući nas u trans. Nije bilo lako našim irskim prijateljima da nakon svega nasele isti stejdž.

A kada, nakon par furioznih uvodnih numera, Fontaines D.C. izvedu svoju “Boys in the Better Land”, sa strastvenošću jednih “Thin Lizzy”, Četen i drugovi postaju upravo ono o čemu sve vreme maštamo: srčan mladićki bend, sa cool frizurama i nezaboravnim antiherojskim stavom Marka E. Smita iz “The Fall”, ali i sa superoštricom današnjice koja se otrže kontroli svevladajućih algoritamskih šablona. Nešto docnija, “It’s Amazing to Be Young”, daće konačan opis onom osećanju koje trenutno razumeju apsolutno svi njihovi prelepi beogradski obožavaoci, pevajući naizust svaki stih i otimajući iz grla svaki uzdah u ama baš svakoj isporučenoj pesmi. 

Na ovakav auditorijum možemo zaista biti ponosni. Jer, još dok ste prilazili Luci Beograd, dolazeći iz ma kog dela grada, mogli ste prepoznati one koji hitaju na “Fontaines D.C.” Inteligentni bljesak u oku, izgled što ne zaostaje za pop i rock zvezdama sadašnjice, blagost ali i odlučnost u činjenju izbora – hej, pa ovi klinci sve kapiraju, za njih ne postoji izolacija koju ne bi mogli jednim malim zamahom tela da prekorače, a da ne trepnu. 

Finale koncerta donosi “Hurricane Laughter”, “Desire”, “Favourite”, “In the Modern World”, veličanstvenu “Starburster”. Album Romance uzdiže se ovde u punom sjaju ispod scenografije od onog hromiranog srca sa omota što se spokojno ljuljuška tokom vrele beogradske večeri pune električnih varnica. Da li je ovo uopšte punk? Jeste, u jednom romantizovanom čitanju iskrenih poštovalaca. Je li ovo turobni new wave u onom svom hipnotičkom puritanizmu davnašnjih “Joy Division”? Ima i toga povremeno, svakako, i lepo ga je čuti. Ali, “Fontaines D.C.” imaju neodoljive bitlsovske pasaže takođe, kao i totalno samoniklo prodiranje u više sfere muzičkog razmišljanja. Njihov žestoki okršaj sa bezdušnošću vrtloga novog sveta, kao frustrirajućeg pandana ličnom generacijskom idealizmu, u prvi plan stavlja istinoljublje bez ikakvog ideološkog predznaka. Samo trezveni pogled uznemirenog mladog čoveka na kojeg naleću opake senke plutokratskog ustrojstva planete. Jeste, slabi ste u sudaru sa tim vrtoglavim ciframa, ali s druge strane… šta pa imate da izgubite? Bolje izgoreti kao junak nego zarđati kao šonja.