Nova iskušenja za nova pokolenja

In the modern world
I don’t feel anything
In the modern world
I don’t feel bad

(Fontaines D. C., In the Modern World)

Irski sastav novije generacije Fontaines D. C. rešio je ovih dana da svoj dablinski postpank splin investira u pop muziku miliona. Nemamo ništa protiv. Štaviše, nadamo se da će mnogo koji alternativni rok bend sa potencijalom smesta krenuti stopama Grijana Četena i njegovih drugara, čineći svoja otuđena umetnička proročanstva iole dostupnijim onom običnom svetu što i dalje kupuje ploče ili pošteno plaća strimovanje muzike i ulaznicu za koncert. Vredi pokušati. Jer, Fontaines D. C. snimili su verovatno najbolji album do sada.

...

Davno beše kada su se petorica junoša oduševljeno susreli na muzičkim studijama u dablinskoj ispostavi Univerziteta BIMM – koji su, između ostalih, pohađali jedni The Murder Capital, Tom Odel, The Kooks, te naš Luke Black i mnogi drugi međunarodni evrovizijski takmičari! – namah odlučivši da promene svet. Ah, taj Džon Lenon i njegove sanjarije o revoluciji putem zvuka ljubavi i tolerancije! Inspirisani beat poezijom, kao i svojim sunarodnicima Džojsom i Jejtsom, naši junaci započeli su još tada svoj stvaralački zamah kao skupni autori dveju pesničkih zbirki, nešto docnije ipak prelomivši strunu u pravcu autorskog roka. Pa, ako ste ikada sumnjali u duge prste umetnosti koji se misteriozno protežu preko decenija i vekova, Fontaines D. C. ovde su da definitivno posvedoče kako stari bardovi – uključujući tu Lenona – veoma mudro i dan-danas o životu zbore.

Razlikujući se u startu od većine svojih kolega iste generacije – a, podsetimo, formirani su 2014, dok im je debi album Dogrel (Partisan) izašao 2019 – Fontaines D. C. oduvek su posedovali jednu specijalnu vrstu zanosa, koji se uobraženom konzumentu 21. stoleća mogao ispočetka da učini teško provincijalnim i potresno gubitničkim. No, nikad ne potcenjujte žilave plodove ove oskudne i strastveno uzavrele zemlje! Znala je Irska da u svojoj nemaštini i te kako pažljivo odgaji goropadne genije što preokreću planetu naglavačke i sa strpljivom upornošću preispituju svaku podrazumevanu istinu od pamtiveka. Njihovi doprinosi svetskoj kulturnoj baštini nemerljivi su. Da li je mleko plavo, okean iznenađujuće roze, a vlati trave od čistog baršuna – nevažno je. U urođenoj psihodeliji ovog tla, koje začarava staru i novu eru podjednako, detalji su totalno aut. Trice i kučine, ukratko. Jedino važni su čista energija i jako htenje.

Bilo da su fermentisali književni jezik halucinantnom usmenom fantazijom poput Džojsa ili nasrtali glavom na svaku prepreku postavljenu posred zamišljenog životnog puta – kompatriote momaka iz Fontaines D. C. neprekidno su isijavale žeđ za životom u svojim komplikovanim obračunima sa sudbinom. Što je ona banalnija bivala, tim su se nesuglasice sa njom činile spektakularnijom tvorevinom mašte. Od sivila, gladi, dugog vremena, osećaja lične neuništivosti, a opet možda i straha od nagrizajućih čeljusti svakodnevice, neodoljivog praotačkog poriva da se ispredaju priče, šta li… tek, preci su izatkali onu, lokalnom življu često čudesno nesnošljivu, a opet magnetično privlačnu rezervnu domovinu, u kojoj se snovi uzimaju zaozbiljno, a daleka putovanja za praktično jedinu valutu mukotrpno gorke kilometraže ljubavi.

Znate ono Džojsovo – napuklo ogledalo sluškinje?

Ali, stanite! Pa, Fontaines D. C. tik pre neki dan objavili su četvrti studijski album Romance za izdavačku kuću XL Recordings, kao prvo ostvarenje na novoj etiketi, uključujući tu novog superstar producenta Džejmsa Forda (Arctic Monkeys, Blur, Depeche Mode, Florence and the Machine, Kajli Minog, Džesi Ver, Bet Gibons, Pet Shop Boys). Pustite zato svetog Džejmsa da i dalje neometano tumara tokovima svesti u raskusuravanju sa rodnom grudom. Jer ova ploča trenutno je ključna tema za kraj leta – jesu li Fontaines D. C. nametnuli vlastitu zvučnu viziju haotičnom svetu van svoje neprilagođene otadžbine? Ili su, naprotiv, poklekli pred gramzivom voljom muzičke industrije prodajući dušu đavolu milionskog profita?

Mi verujemo da je reč o ovom prvom, ali ko će ga znati.

Aktuelni album, naoko sladunjavog naziva Romance, i omota jednako toliko besmislenog da je zapravo potpuno fantastičan – uzgred, da li je ljubav prikazana ovde neki nadureni luftbalon, šištav i prolazan, sklon da iznenada odleti ili se rasprsne u paramparčad ako ga prejako stegnemo? – sadrži u sebi sijaset muzičkih iskustava samih članova benda, njihovih saradnika, kao i sve brojnije publike kojoj je ovoj delo izloženo.

Dakle, pazite, ova ploča predstavlja tako svojevrsnu prekretnicu u istoriji percepcije jednog muzičkog ostvarenja – ne doživljavaju samo slušaoci album, on takođe doživljava njihovu reakciju na sebe. Slušajući pesme, dogodiće vam se da pomislite kako se one neprekidno menjaju u odnosu na vaše izvorno sećanje. U redu, naši favoriti su od samog početka recimo Bug i Sundowner. Prvonavedena numera gotovo da priziva sirovu folk–core iskrenost Hüsker Dü, dok druga veoma izdaleka referiše na stihove Dejvida Bouvija: “The Sun Machine is coming down, and we’re gonna have a party” iz završne pesme Memory of a Free Festival sa njegovog drugog albuma iz 1969.

Ali, sledeći put već ste u fazonu – hej, a zar uvodna Romance nije isto tako moćna? Ili, zar vas ne rade oni začarani glasovi u Motorcycle Boy? A šta kažeš na Favourite i Death Kink? Najzad, uzeti jednu od najčudnovatijih rečenica iz Uliksa (“Konjstvo je suština svakog konja”) za naziv pesme Horseness Is the Whatness, hrabro je bez premca. A momci pritom uopšte ne deluju izveštačeno ili kao da se razmeću svojim visokim književnim ukusom dok teku stihovi: “Will someone/ Find out what the word is/ That makes the world go round?/ ‘Cause I thought it was ‘love’”.

E pa, za ovako delikatnu dozu iskrenosti, dubok naklon, mesiri.

Muzički, na Romance ima svega dovoljno: ranih The Cure, premda još i više Depeche Mode; ima odjeka sugrađana U2, i to ne samo zbog istovetnog naziva numere kakva je Desire. Ima tu i dalje zavičajnog kolorita, uhvaćenog pre svega u reči, kao i dostojanstvenog odavanja počasti pretečama, ali se svejedno ukazuje i jedna nova, više nego razborita aura benda, koja upadljivo nadmašuje puku lokalnu pozornicu. Fontaines D. C. stadionski su strah i trepet u najavi, čiji zvuk kao da već sada poseduje više svežine, stvarnog mesa i krvi od pomalo blaziranih Arctic Monkeys. Ukrštajući sablasne panične epizode sa kolotečinom gradskog života, sopstveno mladićko potucanje po ranim jadima i novostvorenu samosvest zvezda, Fontaines D. C. sa Romance su izmislili svoj pop izraz. On je i dalje opor, ali bolje klizi niz uši.