Za ljudski vek

Sa Marijom sam počela da sarađujem pre tačno dve decenije, u trenutku kada je nastala ideja da se ispita, otkrije i sačuva naša naučna i tehnička baština. Ona se paralelno odvijala u dva pravca: jedan je išao ka stvaranju multidisciplinarnih postdiplomskih studija posvećenih istoriji nauke, dok se drugi odnosio na ustanovu koja će sakupljati, čuvati i prezentovati artefakte iz naučne i tehničko-tehnološke prošlosti. U obe inicijative se našla i Marija. U njenoj tadašnjoj kancelariji napravljen je prvi program postdiplomskih studija za istoriju prirodnih nauka i tehnologije i tu su se okupili prvi studenti 1989. Istovremeno je Marija postala prvi stalni saradnik Muzeja nauke i tehnike u osnivanju i kada je on počeo da radi i zamenik direktora, akademika Aleksandra Despića. Oslonjena na iskustvo i znanja starijih a umešna u okupljanju mlađih, uspela je da postane osoba koja će obe ove inicijative zdušno podržati i njihovu realizaciju preuzeti na sebe. Ta Marijina pionirska uloga nije od male važnosti. Naime, i sama stasala u zemlji gde je politika sudbinska odrednica njenih žitelja i shodno tome se pamtila i proučavala samo politička prošlost, upustila se u dugotrajan i naporan zadatak da otkrije i neku drugu prošlost, potisnutu i zaboravljenu – a to je povest srpskih doprinosa nauci, tehnici i tehnologiji. Trebalo je mnogo optimizma onima koji su s njom počinjali. Moralo se suočiti sa činjenicom da kada je Srbija nastala kao moderna država u njoj nije bilo nijedne škole niti pismenih ljudi, a još manje neke nauke, da je ceo jedan vek ona ostala zaostalo agrarno društvo koje je tek primalo neke tekovine modernog doba. Pa ipak, paralaleno sa izgradnjom ustanova građanskog društva nastajali su i prvi naučni i tehnološki doprinosi, iz njih i neka nauka, najpre epigonska a krajem XIX veka sa rezultatima dostojnim uključivanja u svetsku naučnu baštinu. Pokazalo se da to nije ni malo ni beznačajno, da je to što nismo znali da je i Srbija imala neku nauku i neku tehniku samo pitanje našeg zaborava, pogrešnih vrednovanja, pa čak i inferiornosti i nemara…

Drugi period naše saradnje došao je kada je ojačala mreža onih koji su tim putem krenuli. Trebalo je sa onim što se znalo i na čemu se radilo upoznati širu javnost i odlučeno je da se pokrene stručni časopis, koji je pod imenom „Flogiston“ krenuo u leto 1995. Marija je opet bila u užem jezgru tog poduhvata, koji je bio prvi takve vrste ne samo u Srbiji već i na Balkanu. Pokazalo se da ovde nije bila naučna crna rupa, već da su tu nastajali i relevantni naučni rezultati. Časopis je, sa jedne strane, zastupao univerzalnost nauke i objavljivao radove iz prošlosti svetske nauke i njenih istaknutih stvaralaca, ali je prvenstveno težio da iz zaborava izvuče doprinose ove sredine i ovog naroda, da pokaže one koji su potpuno zaboravljeni i preispita i prevrednuje one koji su i do danas ostali uvaženi. Nažalost, mi nismo narod kontinuiteta i kod nas često pravi poduhvati kratko traju, tek koliko jedna sezona ili najviše jedna generacija, te je i časopis počeo da odumire, nekako istovremeno kada je i Marija počela da boluje. Naravno, ne njenom krivicom, jer ona je bila njegov bolji deo.

Ovo je lična priča o vremenu u kome smo Marija i ja sarađivale. Pamtim je upravo kao deo jezgra iz koga su nastale nove ustanove i novi stvaralački rezultati. Sasvim dovoljno za jedan ljudski vek. Nemilosrdno kratak, ali izuzetno delotvoran. Hvala ti, Marija.