Kultura skandala u Srbiji dobija svoje televizijsko otelotvorenje. Tabloidna potreba za dramom i uzbuđenjem prvo se odrazila u štampanim medijima. Nestankom „Presa“ i ratom „Blica“ i „Alo“ sa „Kurirom“ i „Informerom“ sada je ekranizovana. Pitam se, kakva pozicija je nama gledaocima, odnosno čitaocima, dodeljena u tim okršajima.
Pitanje koje sebi postavljam dok ovo pišem, a verujem da nisam jedini, zato glasi – kako sam odbio da budem TV navijač?
Prvi referendum, sa sigurno najjačim posledicama po naše živote, desio se nakon oslobađajuće presude za hrvatske generale u Hagu. Sve moje nade da će Haški tribunal na neki volšeban način staviti tačku na istoriju Balkana devedesetih pale su u vodu. Desilo se upravo ono čega sam se najviše plašio, mržnja i nepoverenje će se preneti na sledeću generaciju, na našu decu koja u najvećem broju neće ni doći u priliku da upoznaju Hrvate ili muslimane. U Hrvatskoj se navijalo kao na utakmici (protiv Srba, naravno) a za priznanje jedne strane Istine. Odlučio sam da ne učestvujem u sportskom nadmetanju, ali sam shvatio da ću kao i u slučaju Drugog svetskog rata – morati sa svojom decom sam da razgovaram. Zbog naše porodične istorije, morao sam da im objašnjavam šta se desilo na Kosovu, u Bosni i Krajini. Moraćemo to da im objasnimo pazeći da uz nesreću ne ulivamo mržnju u dečije glave. To se navijanjem ne može postići. Čudno je što se ta rezignacija mogla osetiti i kod zvaničnika, pa sam pomislio kako bi emotivna reakcija iz Srbije u suštini bila veoma sebična. Dragi moji, u Hrvatskoj još uvek žive Srbi kojima je potrebna podrška i pomoć, baš kao i onim nesretnicima po izbegličkim centrima kojih se mediji sete samo na godišnjicu Oluje na parastosu u Crkvi Svetog Marka. Ako vam je do borbe, borite se za njihova prava.
Nedugo zatim, video sam gašenje „Presa“ i celu zbrku oko tajkuna i medija, ali su u ovom slučaju u senci ostali samo političari. Niko me neće ubediti da u srpskom ratu tabloida nema naših najuticajnijih političara. Dok se oni u tom rovovskom ratu gađaju kakicom, od nas se očekuje da se referendumski opredeljujemo. Da objektivno pomirišemo i utvrdimo gde više smrdi. Jedina društvena korist, ili možda korist za novinarsku profesiju, jeste ova tabloidno-politička diferencijacija, gde možete da zaključite ko je koga plaćao. Ispalo je da navijajući za jedan od tabloida – vi dajete podršku političkoj opciji, ali je manir upotrebe skandala identičan. Da li navijate za Ivicu ili Acu, Miškovića ili pomenutog Acu, Đilasa ili Acu. Simultanka, bog te. Onda se neko setio da je zgodno na Pinku 2, čuj, dupli Pink, napraviti Informer talk show „Teška reč“ gde je poenta upotreba teških reči. Iz mog četrdesetogodišnjeg iskustva, najteže srpske reči su: molim, hvala i izvinite. Ove reči sa televizije uopšte nisu teške, njihova specifična težina je upravo obrnuto proporcionalna njihovoj nameri da uvrede, ponize i diskredituju sagovornika. Nisam hteo da navijam skandirajući teške reči.
Treće mesto za navijanje je bilo najteže jer je maskirano u derbi. Normalno je da navijam za Zvezdu, normalno je da poželim da se stvari srede kad dođe Džaja, normalno je da se plate dugovi za struju na Marakani. Na kraju, normalno je da dobijemo Partizan sa 3:2, da bude dobra utakmica. Međutim, nije normalno da pre i posle utakmice huligani razlupaju grad i pišu uvredljive poruke zvaničnicima iz Partizana na kućnoj adresi. Nije normalno da se fudbal uvek završi razlupanim glavama. Pitam se, ima li ta agresivnost nekakve veze sa dugom od 65 miliona u Zvezdi. Niko se ovde ne bije za džabe, kod batina u Srbiji vladaju surovi zakoni slobodnog tržišta i liberalne ekonomije. Da li će isti ti huligani, bez obzira na boju dresa, dati svoje mišljenje i po prethodna dva pitanja. Mislim da su ga u prošlosti i davali.
Danas navijanje nema onaj smisao koji smo mu davali pre Opšteg raspada. Kada su se raspravljali Đokisti i Mikisti, ljubitelji Bitlsa ili Stonsa, Pistolsa ili Kleša, raspravljali smo argumentima. Današnje podele nisu ni ideološke, ni političke, ni fudbalske, jer pukli su jednako i četnici i partizani, vlast i opozicija, Zvezda i Partizan. Od mene se kao i od ostatka apatične i razočarane nacije zahteva isključivo euforija, violentna radost ili tuga, gorljiva podrška ili mržnja. Dragi prijatelji, želim malo mira, nemam za koga da se opredelim, nemam za koga da navijam, osim možda za onog Čoveka, čiju smrt na Balkanu smo videli u istoimenom filmu Miroslava Momčilovića pre neki dan na premijeri.
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
