Vrati šalu, đavole

Ovako o piscu bez pravog dela (ali sa mnoštvom zaumnih književnih nagrada) i samoproglašenom bardu Voji Počuči zbori “sveznajući narator” što i nije baš tako sveznajuć pošto mu njegov pisac namenjuje ulogu improvizatora koji u poslednji čas odlučuje šta će sa svojim junacima, jer ovi tobože “žive” nezavisno od njegove volje, a on ih samo prati u njihovim podvizima i posrnućima, zajedno sa nevidljivom publikom kao sukreatorima svoje tobože proizvoljno meandrirajuće priče.

ezgif-3-d58e67fd81

Komplikovano? Zapravo ne, ne kod Milana Tripkovića (1977) koji roman locira u savremeni Novi Sad, ispisujući urnebesno duhovitu i furioznu ljudsku komediju običaja i naravi, a pre svega skrozirajući intelektualno-političko podzemlje i prizemlje koje o sebi voli da misli kao o Olimpu. Ako vam ovo zvuči odnekud poznato, za to možete zahvaliti koliko stvarnosti toliko i piščevoj veštini da je transponuje u krajnje nepretencioznom, a opet besprekorno pronicljivom ironijskom i satiričkom ključu.

Slučajan, dakle, susret (no, šta je slučajno u ovakvom štivu, a i šire?) u zadimljenom bifeu novosadske železničke stanice, gde pisac Počuča, misaoni i akcioni lider Kluba istinskih stvaralaca – okupljališta po samosažalnom samoosećanju uvek nekako zakinutog i skrajnutog “pevajućeg Srpstva” u srpskoj Atini – ponekad navraća ni manje ni više nego po inspiraciju, sa omatorelim udbašem i nekažnjenim počiniocem ratnih zločina Rajkom Pešutom pretvara se u komediju, pa zamalo tragediju zabune, jer Pešut nedaleko odatle završava pod točkovima automobila ne gubeći život, ali gubeći pamćenje (što je čoveku njegove istorije čist, nezaslužen ćar). Počuča pak ostaje ubeđen da je automobil zapravo nasrnuo na njega, ali je slučajno zgazio pogrešnog čoveka…

Sve ovo ne bi bilo bogzna šta da za volanom automobila nije bila Nataša Žarković, prekaljena novosadska feministkinja i aktivistkinja opšte prakse, borkinja za manjinska prava svih manjina i protiv ugroženosti svih ugroženih i onih koji bi mogli tako da se osećaju; nju privode, ali je bistri policijski inspektor – koji zna gde živi i s kim radi – sklanja pred odmazdom besnih udbaša, i to čak na Kosovo, u manastir kod svog druga iz novosadskih novotalasnih dana. Počuča i njegovo društvo iz Kluba za to vreme rešavaju da uzvrate udarac soroševsko-izdajničkoj gamadi, a izbor za egzemplarnu žrtvu pada na Maju Trnavac, dramsku spisateljicu u usponu, svu onako progresivnu i post i neo i ultra… Pa je otimaju i zatvaraju u Počučinoj vikendici na Banstolu terajući je da prizna svoja i ne samo svoja nepočinstva protiv njih, Istinskih Stvaralaca, a samim tim i protiv zdravog i čvrstog jezgra srpske književnosti, kulture, identiteta…

Stop! Dalje vam neću ništa otkrivati, sami odvijajte ovo klupko zločina u naizgled mirnoj varoši novosadskoj. Milan Tripković je inteligentno i bez greške postavio mizanscen, orisao vremensko-prostorni kontekst sa svim lokalnim, mikrolokacijskim specifičnostima – što će reći da je ova knjiga dubinski novosadska na mnogo više načina i nivoa od pukog “mesta radnje”, ali se kroz donekle osebujne neoplantinske običaje i odnose zapravo pozabavio nečim što se tiče svih nas “na ovim prostorima”, jer patimo od istih kulturno-političkih nastranosti, smešnih na površini, a odviše često strašnih po posledicama koje proizvode kad vremena i prilike postanu takvi da đavo odnese šalu. A đavo je šalu odneo još pre tridesetak godina i nikako da je vrati… Što ne znači da kao zatočenici đavolovog burgijanja ne smemo da se šalimo makar i pod vešalima jureći đavolov rep, ako umemo, a Tripković ume i te kako.

Posebno valja naglasiti piščevu besprekornu kontrolu nad fabuliranjem i nad saspensom, ali i komediografsku karakterizaciju likova kakva je retkost i dragocenost kod savremenih pisaca našeg jezika – mene podseća, recimo, na najbolje radove Ante Tomića, mada je Tripković pisac bitno drugačijeg senzibiliteta.

I još nešto je važan deo te besprekornosti: mada je jasno na čijoj su strani generalne svetonazorske simpatije autorove, a ko je tu na onoj tamnoj strani, svi će podjednako proći kroz satirički tretman, jer to dobra književnost neminovno radi, to joj je u naravi kao ubod škorpiji: i ove i ovi sa “svetle” strane jednog dalekosežnog raskola biće prikazani u svim dimenzijama svoje ljudskosti, a koje nisu uvek laskave i uzvišene. Kad ne bi bilo tako, pisac, to jest njegov roman, bio bi u velikoj opasnosti da se i sam pretvori u “Počuču”, samo tobože sa druge strane.

A što se Novog Sada tiče, već uveliko svedočim osmesima prepoznavanja na licima čitalaca Kluba istinskih stvaralaca. Kako bi i moglo drugačije? Bolji čitaoci u Tripkovićevim će likovima lako prepoznati druge; oni najbolji prepoznaće – sebe. Što je i najzdraviji način čitanja ovog urnebesno zabavnog, a predrasudama bilo koje provenijencije nimalo ugađajućeg romana.