Astal tiš, Tišma friš

Nipošto nije slučajno da se banalnost najradije razbaškari u pompeznosti, visokoparnosti, grandomaniji; puna je književna istorija pisaca, čak neloših, koji su i pre smrti umrli od ove boljke. Kao samoproglašeni “slabi subjekt”, nepouzdan i prevrtljiv, marginalan u svakom smislu, ćoškaroš, luftika i niškorist, bleda senka ujvidečka ovlašno osvetljena Lunom, jedva-kulturna polučinjenica i društveno-politička nečinjenica od formata (“political nigredo”), parazit na zdravom telu Nacionalne Književnosti, Slobodan Tišma od ove je pošasti prilično bezbedan, ne?

Ali, ako se sad malo uozbiljimo, razume se da “malog Tišmu” (ponovo autodefinicija, koliko ironična zapitajte se, a znate valjda ko je “veliki Tišma”?) od banalnosti i sličnih pošasti čuva nešto drugo, važnije i jače: vitalan i besprekoran osećaj za filing estetske samokontrole, štaviše i samocenzure, redak dar pripovedača da se izmigolji iz svake jezičko-smisaone stupice pre nego što ova dospe da cakne i zarobi ga u oveštalosti, misaonoj ili stilskoj. Ili, pak, u preozbiljnom shvatanju sebe, okoline i sveta uopšte, što je zapravo sastavni deo istog fenomena, onog koji trasira bespovratni put u simfo-rok u književnosti, to jest u nepodnošljivo zvrjanje praznine od kojeg otpadaju uši slušaočeve, pardon, čitaočeve.

Otkad deluje – nakon što je propao, a to znači uspeo, kao konceptualni umetnik, pesnik, rokenrol lirik i još ponešto – kao prozaik i tzv. beletrista tobože u glavnom toku savremene srpske književnosti, Slobodan Tišma na svoj tihi način uporno pomera stvari, to jest, razmešta nameštaj (namešta razmeštaj?) u bernardijevoj sobi ovdašnjeg pripovedaštva i romanopisanija na taj način da posle tog iskustva nikome više nema povratka na stari raspored s masivnim kredencima i nahtkasnama, bez obzira na to što će, bože moj, izaći još stotine mrtvorođenih oknjižaka koji će se, to jest njihovi pisci, praviti da se još ni “veliki Tišma” nije rodio, a kamoli ovaj “mali”. Ali, rodio se, valja ga ljuljati, o čemu je i ovaj dolepotpisani hroničar zasvedočio kroz zapise o Urvideku (“Vreme” br. 760), Quattro staggioni (broj 986) i Bernardijevoj sobi (1078).

U novom romanu Život pesnika, namišljenom kao prvi deo autobiografske, a to znači autofikcijske trilogije Astal tiš – riba friš, Slobodan Tiš kuva fiš od čega drugog nego od – vlastitih life & times. Ne radimo li to svi, anyway? Samo, otkad je Knausgor prodao foru (to nije ništa loše, jer knjige su mu sjajne) sa svojevrsnim književnim hiperrealizmom u sedmoknjižju Moja borba, nekako se i na piščevo eksploatisanje majdana vlastitog života gleda drugačije. Ali opet, nije baš ni da je Tišmi trebao Knausgor da mu pokaže put: sva je njegova proza, manje ili više, prenakrcana autobiografskim referencama, a ponajveća razlika u odnosu na novi roman možda je u tome što je stilsko-ironijski odmak ovde, pa, ne baš nestao, ali je prilično prigušen. Ljudi i toponimi uglavnom se zovu onako kao i u “stvarnom životu” (ima i izuzetaka, po nekoj unutrašnjoj tišminskoj logici koju ne odgonetamo, ali je pratimo bez otpora) i uopšte, primetno je nastojanje da se romaneskni tekst elementarno zauzda, tako da se može razgovetno pratiti jedna, ne baš linearna, ali ipak dosledna priča jednog života. Kada bih sad napisao da pisac u tom zauzdavanju ipak ne uspeva do kraja, to bi se možda moglo shvatiti kao kritič(ar)ski prigovor, mada se uopšte ne bi o tome radilo, naprotiv: pre bi to bilo diskretno zadovoljstvo što Tišmu ne napušta ludičko-avangardni drajv. A to je opet deo onog zdravog pristupa (auto)fikciji o kojem sam govorio na početku teksta.

A šta sve ima unutra? Pa, zar na samom kraju prikaza da dođemo do onog najvažnijeg kada je autobiografsko pisanije u pitanju?! Okej, ko hoće pikanterije, na tuđi i na vlastiti račun, Tišma će mu ih podariti više nego dovoljno, što ne bi bilo značajno da se i kroz njih zapravo ne oseća veltšmerc jedne epohe, jedne zemlje i, ponajviše možda, jednog grada (koji odavno nije dobio ovakvu posvetu, a da mu se S. T. ni za trenutak nije ulagivao, naprotiv). Jer, Tišma nije tračer (mada je svaka hronika svog i okolnih života delom i trač, to je inherentna žanrovska neminovnost) nego (pre)osetljivi opservator, nekada vidilac, kadgod valjda i opsenar. Međutim, Život pesnika nije opsena nego romanoživot i životoroman koji, po Hičkokovom receptu, preskače dosadne delove jednog i drugog, sve vreme se kao vajkajući da je dosada sama njegova esencija. Ali znate već tzv. malog Tišmu i ništa mu ne verujete kad ga uhvati ono da bude skroman.¶