Volim sax i rado ga se sećam

Ako svoju ljubav prema popularnoj muzici posebno prema džezu i bluzu uspete da provučete kroz nimalo lake kvalifikacije – čitaj: novac, vreme, vize… – i približite se glavnim koncertnim poprištima širom razvijene Evrope leti, slalomom među nekoliko najvećih džez festivala obezbedićete sebi ogromno uživanje ali i uvid u organizaciju, posao, kulturu, turizam… kakve kod kuće srećete tek u tragovima ili nagoveštajima.

JAZZ À VIENNE: U Vjenu (Vienne) nedaleko od dvomilionskog Liona u Francuskoj mogli smo se uveriti da pare nisu jedini uslov lagodne proizvodnje/potrošnje kulturnih dobara. Cela pokrajina Izer na mnogo načina, nebudžetski podržava Jazz à Vienne, od Alpa niz šumadijski izdašnu dolinu Rone ka Sredozemlju. Vinari i farmeri s okolnih padina domaćinski izdašno zalivaju i pothranjuju manifestaciju, a gradić od 35.000 stanovnika tokom petnaestak dana ne zabavlja samo provincijske buržuje, nego za sevap široj zajednici ugosti i više od 100.000 posetilaca. Prvorazredni godišnji događaj, ponajviše za turizam regije – jer, kako bi većina nas ikad čula za Vjen?

Vjen s okolinom ima da ponudi znatno više nego što u ovom tekstu možemo da navedemo. Jazz à Vienne nije samo najveći evropski džez festival na otvorenom, već se i održava u jednom od najlepših i najprijatnijih prostora koji se u ove svrhe koriste: osim antičkog teatra koji prima do 8000 posetilaca, tu su parkovi i trgovi sa rimljanskim iskopinama i bez njih, za popodnevne koncerte, malo pozorište u kome je radio i Molijer, za klupske, ponoćne nastupe. Produkcija je tako kvalitetna da čak i sa najjeftinijom ulaznicom dobijate nesmetan vidik, odličan i dovoljno jak zvuk, lak pristup, zajamčeno mesto, potpunu bezbednost, mogućnost da troškarite na sitnice, i uopšte normalan, ljudski tretman. Policija je gotovo nevidljiva a među redarima praktično pola devojaka: obezbeđenje je uočljivo ali fizičkih dodira s publikom praktično i nema, više rade kao razvodnici; nikakve sile jal’ prisile ni u najavi, izgleda da dolaze isključivo kulturni ljudi.

Pravilno postavljen naspram sve manje popularnog previše mondenog džez festivala u Nici, ovaj u Vjenu uveliko je najbolji u Francuskoj i jedan je od najjačih u Evropi. Čak ima i nekoliko redovnih britanskih izveštača za specijalizovana muzička glasila, a to, u inat poslovičnom međusobnom natezanju ljubitelja belog luka i ovsene kaše, dovoljno govori.

NORTHSEA JAZZ FESTIVAL:. Sa više od 70.000 posetilaca tokom tri dana Northsea Jazz festival je najveći evropski događaj svoje vrste u zatvorenim prostorima. U Evropi ovaj festival je rodonačelnik muzičkih manifestacija gde se i više od tuce(ta) programa odvija istovremeno, na isto toliko pozornica u kongresno-sajamskom kompleksu. No, zaokruživši prvih 30 godina Northsea mora da se seli, i to u sličnu grupu objekata u nedalekom Roterdamu, jer će haški biti delimično rušeni i renovirani. Ovaj visokokomercijalizovan i namerno pretrpan festival, uprkos programskim preklapanjima višestruka je suprotnost džez srodnicima u Vjenu i Peruđi, na primer. Sve je sabijeno, čula su pretovarena, pažnja rastrzana, neočekivano od odlično organizovanih Holanđana. U hodnicima i prolazima između najatraktivnijih koncerata publika se gotovo guši a svakako guša, krkljanac ne prestaje do najsitnijih sati kad spadate s nogu nosom u jastuk. Ipak, sve funkcioniše s minimalnim kašnjenjima i izmenama, a najviše prija sveprisutna raznolikost posetilaca, za Stari svet krajnje šarenilo po rasi/boji, uzrastu, stilu, ukusu…

Northsea Jazz festival je kao cela, i to natprosečno bogata, koncertna sezona u Beogradu, stisnuta u jedva proširen vikend. To vas udara na slatke muke, čega se odreći i šta propustiti. Zabrinjavajućom lakoćom sa svog nedavno neizvodivog spiska atrakcija oljuštite one koji vam se ni kod kuće nisu dopali (Zavinul Sindikejt, pih; Bili Cobam spektrum bend, ko to da rizikuje; Omara Portuondo, ah; stari duvači Dž. Brauna – Mejsio Parker, Pi Vi Elis, Fred Vesli, idi mi – dođi mi; Al Žaro, fuj…), pa one koji su vam se dopali ali ne toliko da biste nešto drugo/novo žrtvovali kako bi ih videli ponovo, onda one koji vam odavno nisu ni važni ni zanimljivi (Džordž Benson, npr.), itd. Naravno, shvatite i da je nemoguće stići do svih davnih rokerskih ljubimaca kao što su obnovljeni Soft Mašin i (pojedinačno) fokusirani Jan Akerman, Tijs van Lir, Filip Katrin. A nešto vas ipak zadrži kod Ibrahima Ferera. I malo se čudite što u ovakvoj konkurenciji istinska diva glavne struje džeza Dajen Rivs – posebno kad nema novi album/motiv – ne zvuči baš izuzetno. I žalite što ste se zatekli na koncertu nategnutog, obamrlog Tonija Beneta, pitajući se kako su njega mogli da smatraju Sinatrinim suparnikom – pa ovaj ne svinguje ni zeru, i svojim aranžmanima guši orkestar Kaunt Bejzija koji ga prati!

Festival Northsea Jazz je prezreo, sa stotinama izveštača koji se tamo roje više mu nije potrebna ni promocija; najgore će biti ako promeni samo mesto, i ništa drugo. Nadajmo se da će selidba nužno uticati i na koncepciju ovog festivala, inače džaba skromni spomenik osnivaču Polu Eketu, uz zahvalnost što je Hag učinio svetski poznatim.

UMBRIA JAZZ: Treći među recimo glavnim evropskim džez festivalima svakog leta je svakako Umbria Jazz u Peruđi, starom etrurskom gradu. Između dva mora, na vrhu brda opasan zidinama, očuvan i zavodljiv, s velikim univerzitetom i jednim manjim za strance, dakle arhitektonski starinski i pomalo mediteranski, a demografski mlad i globalizovan. U prestonici pokrajine Umbrija, desetak dana festivala deluje i kao karneval, s mnogo svirki po trgovima, ulicama, parkovima i unutar tvrđave. Nastupi se uglavnom održavaju od podneva do večeri i to u dva prekrasna mala pozorišta. Podno zidina, međutim, slikovito je ograđena glavna arena sa 4000 sedišta, Santa Đulijana.

Osobenost festivala Umbria je da manje popularni učesnici nastupaju i u vinarijama, tavernama, barovima… a oni srednjeg ranga i u usponu po pomenutim patiniranim teatrima, po nekoliko dana zaredom. Ipak, Umbria ne vezuje uživanje u džezu za vino, već za čokoladne bombone „Baci“, (poljupci, it.)

A pri areni u montažnom „džez selu“ banku drži veseli Rokin Dopsi, ali junior; u pozorištancima se lako možete podsetiti arhivskog fankija uz pionira sintisajzera Eumira Deodata i mlađahnu pratnju. Živ je i kultni orguljaš Dr. Loni Smit kog su nemilosrdno semplovali u nabeđenom esid-džezu prošle decenije. Zagriženi pobornici ovog nosoroga među klavijaturama svraćali su i na drugi Hamond-trio, Džoija di Frančeska: loptasti Italo-Amerikanac je ritam i bluz standarde Djuka i Fetsa i svog uzora Džimija Mekgrifa prošarao s ono malo reči babinog jezika što još pamti.

Vodeći džez festivali u Evropi otvarali su svoju koncepciju ka svim muzikama s kojima se džez uplitao, ne samo zbog zaista podsticajnog priliva npr. etno zvuka, svakojakih folklora, čijem su proboju znatno doprineli nego i iz prozaičnih razloga. Ponekad je to vodilo zaboravljanju džeza, odustajanju od prvobitnih stremljenja kao u slučaju elitnog festivala u Montreu (Švajcarska), koji je nedavno čak pošteno i izbacio termin „džez“ iz svog naziva, pouzdajući se u rok zvezde i kabaretski šou-biznis naslonjen na druge medijske manifestacije u istom gradu. Ali u srećnijoj varijanti služi preživljavanju samog džeza u užem smislu reči, tamo gde nema dovoljno publike da isplati stilski uzak festival. Na samom početku devedesetih Summertime Jazz, Blues & World Music… u Beogradu bio je takav pokušaj, uništen raspadom Jugoslavije. Utoliko je bilo bizarnije u italijanskim medijima pratiti jalovu polemiku je li dobro i opravdano što je koncert Eltona Džona uvršten u Festival u Umbriji.