Videti ljude oko sebe

Zbog uloge Ružice u filmu Beli, beli svet, urađenom po scenariju Milene Marković i u režiji Olega Novkovića, Jasna Đuričić je u avgustu mesecu ove godine proglašena za najbolju glumicu na filmskom festivalu u Lokarnu, u Švajcarskoj. Od tada, a naročito nakon projekcije Belog, belog sveta nedavno upriličene samo za novinarke, o Jasninoj Ružici se priča u superlativima.

Jasna Đuričić je pozorišna glumica, pre Belog, belog sveta igrala je epizodne uloge u filmovima Memo i Jesen u mojoj ulici. Igra u novosadskim i beogradskim predstavama. Prošle godine dobila je dve Sterijine nagrade, za uloge u predstavama Brod za lutke Srpskog narodnog pozorišta i Šuma blista Ateljea 212. Neke od novijih Jasninih uloga su u predstavama Nahod Simeon, Putujuće pozorište Šopalović, Greta – stranica 89, Ja ili neko drugi, Lepotica Linejna i Brod za lutke. Razgovaramo tri dana pre nego što će prvi put videti sebe u Belom, belom svetu, na projekciji u Boru, gradu gde je film sniman i gde se događa njegova priča o ljubavi.

VREME: Kako biste opisali Ružicu?

JASNA ĐURIČIĆ: Za mene je ta žena potpuno čudo. Divim joj se, bez obzira na to što se ne slažem sa nekim njenim postupcima. Ona je heroj i snaga, volela bih da sam tako snažna. Ona je svesna odgovornosti za sve što radi, a to je nešto što se sreće preretko. I zbog toga je ta Ružica heroina, uzvišena ličnost, tragički lik. Fascinantno je da ona nema ni poreklo, ni obrazovanje, ali sve zna o životu. Ona je veličanstvena jednostavnost življenja malih ljudi. Kod nje su jedan i jedan uvek dva. Ona prihvata strašne stvari u životu bez kukumavke, bez ičega, bez pola reči. Ja znam i osećam da takve žene postoje. Ružica je bila neopisivo provokativna uloga, i za mene kao glumicu i za mene privatno. Volim da sa likovima koje radim rastem, da učim od njih. Ne volim da im sudim ma šta da su uradili, nego da im dam svetla, da pokušam da ih tako odigram da ih svi razumeju pa da kažu „vidiš, stvari nisu samo crne i bele, nego su svakakve“. To je ono što hoću.

Ružica se ne boji da pokazuje emocije, a gledalac filma ima utisak da su to vaše emocije, da…

Ma ne, nemoguće je da ti postaneš neko drugi, ali ti uzimaš od tog lika, naravno. Gluma mi daje priliku da pokušaš da razmišljaš kao neko drugi, da se ponašaš kao neko drugi, da osećaš kao neko ko je na višem nivou nego što si ti trenutno, i kao glumac i kao čovek! To je velika privilegija, velika! Da za trenutak budeš neko drugi! To je neverovatno širenje unutar sebe, unutar svog bića, to je širenje prema čitavom svetu! Ja stalno govorim da je gluma velika šansa da postaneš bolji čovek baš zato što se iznutra širiš, šansa koju su ti ponudili ti genijalni pisci, ti likovi, te njihove sudbine. Ko to ima?

Strani mediji su u Ružici i ostalim likovima Belog, belog sveta prepoznali sudbinu epskih, antičkih junaka – ljudi koji stradaju. Rekli ste da oni postoje i u stvarnosti, a ne samo na filmu. Da li imaju šansu da im bude dobro?

Ja verujem, ja moram da verujem da imaju, bez obzira na to što se ne skrivaju iza maske niti su sračunati. Ja posmatram mlad svet, radim sa studentima, majka sam, imam ćerku od 17,5 godina, u toku sam kako mladi razmišljaju, i vidim da je nepoželjno pokazivati emocije. Loše je biti spontan, senzibilan. Ako si takav, gotov si. Moraš da imaš masku, a maska je okrutna, bez kompromisa. Jasno mi je da se to radi zbog ogromnog straha da ne budeš povređen, svi se bojimo, nema ko nije natrčao na nešto jako gadno. Mi smo godinama u trpnom stanju, zatrpavamo se u sebe. Mi smo neke scene snimali u zatvoru u kome je bila Ružica, pušila sam cigarete sa tim ženama tamo, razgovarala sam sa njima. Mnoge među njima su presudile mužu, dečku, zbog ljubavi. To jeste antička tragedija. Statistika kaže da žene ne ubijaju zbog položaja i novca, nego zbog ljubavi. Zbog ljubavi žena ubija. Ali mi, ušuškani u svoju samodovoljnost, u svoju prepotenciju, ne vidimo da takve žene postoje oko nas. Ne vidimo da postoji Bor. I da si ti, koja živiš u gradu, obrazovana si, imaš posao, vrlo često u situaciji u kojoj je Ružica. Eto, to je ono što Milena zna i zbog čega je nastao ceo film.

…Milena Marković, autor scenarija ovog filma, i autor nekoliko drama u kojima ste vi igrali. Dobili ste epitet Milenina glumica.

Evo, nabrojaću Milenine naslove u kojima sam igrala: Nahod Simeon, Brod za lutke, Šuma blista i ovaj film – bogami, nije malo! Milena nosi, ona je toliko drugačija, ona je neobično biće. Uz Milenu sam narasla kao glumica i kao čovek, ona me je naterala da zavirim veoma duboko u sebe, u svoju dušu, u mentalno i fizičko biće. Presrećna sam zbog toga. Dobile smo punoću izraza jedna kroz drugu, barem u mom slučaju je tako, a to se retko kome dogodi.

Na festivalu u Lokarnu je osim vas, nagrađen i sam film, a nedavno u nemačkom Kotbusu, Beli, beli svet je proglašen za najbolji film. Da li to opovrgava stav onih koji smatraju da svetu ne bi trebalo prikazivati filmove o neveselim temama iz Srbije zato što ne dopiru do njih?

Pa nismo mi ni pričali o tome, pričali smo o ljubavi, o velikoj strasti, a svet upravo to prepoznaje, tu veliku snagu, snagu ljubavi! Priča o Boru i svemu onom što taj gradić sada simbolizuje je u drugom planu. Bor je neverovatna scenografija! Kad gledam holivudske filmove pomislim da nije nikakav problem glumiti u filmovima s takvom scenografijom. Eto, tako je bilo u Boru, s tim što je Bor prirodna scenografija i ti treba samo da joj se prepustiš! Jedva čekam da opet, na premijeri, vidim njegove ljude. Fantastično su nas primili, mnogo njih je bilo angažovano za film, oko ekipe je bilo mnogo dečice, svi smo stalno bili zajedno, i baš smo se veoma vezali za sve njih.

Vaše dve beogradske predstave, Putujuće pozorište Šopalović i Šuma blista, nisu naišle na prijem kakav zaslužuju. Jedno od objašnjenja je bilo – da su one ispred ovog vremena. Da li i vi tako mislite?

Znam da su te dve predstave drugačije, da su napravile iskorak. I u tom smislu moguće je da jesu bile ispred vremena. Ali ja mislim da to i jeste naša dužnost. Ako ću ceo život da radim jedno-te-isto, pa poludela bih! Neke stvari sam naučila, i idem dalje! Tu se, znam, nameće pitanje da li mi treba da slušamo publiku ili ne. Ja sam za ovo drugo, jer pozorište postoji da edukuje. Tako sam učena, tako me je profesor Branko Pleša učio, i ja mislim da je to naš zadatak. A kako bih drugačije? Godinama se gomilaju gomile i gomile istih predstava, imate utisak kao da gledate istu predstavu! Zašto? Zato što se strogo pazi da predstava ne zađe u nešto malo ekstremnije, zato što se pazi da bude ni-tamo-ni-vamo: imamo scenografiju, kostime, glumci su pristojni, režija takođe, i – šta će ti više od toga! Kao da u gledalištu sede debili! Svet toliko brzo napreduje, senzacije su nebrojene, i šta je to što će decu da zadrži da provedu dva sata u pozorištu ako ne nešto novo? Šta?

Vi i Boris Isaković, vaš suprug i čest partner u predstavama, opovrgavate poslovični stav da je beogradska scena nedodirljiva za svakog ko nije iz Beograda. Kakvo je vaše iskustvo u tom pogledu?

Često mi se činilo da je nekako mnogo lakše da si u Beogradu. U startu imaš povlastice, samo zato što si tu. Ja sam duplu snagu trošila da budem i u Novom Sadu i u Beogradu a da živim tamo gde hoću, u Novom Sadu. Ali, sve je pitanje odluke, i rada – naravno. Nijedan rad nije uzaludan – ja zaista verujem u to, i ako to što radiš radiš do kraja, stići ćeš na cilj. Gde god da radim, radim najbolje što mogu. I to nije fraza. Mislim da ako radiš do kraja, da radiš ne za Beograd, nego za čitav svet. Treba samo da prestaneš da kukaš i da mrziš nekog zašto ti nisi na njegovom mestu, nego da počneš da radiš to što voliš i za šta si se rodio. I da ispunjavaš tu svoju misiju. Snađi se u sebi, onda ćeš svuda da se snađeš. Svakako da dar, ambicija, pa i sreća, imaju veze s ovim što smo Boris i ja postigli. Oboje smo želeli da radimo s najboljim rediteljima, najboljim ekipama, i to najbolje poslove. I kad to stvarno želiš, kad ti je to stalno u glavi, onda to počinje i da ti se dešava. Nikad mi nije bilo jasno zašto treba da budem odana samo jednom pozorištu, jednoj ekipi. Pa to je kontra prirodi mog posla! „Ceo život provedu ko na lađi, danas ovde sutra onde“, kaže Simović za glumce, i to je tačno. Te kombinacije, ta mešanja, to nam daje energiju.

Da li biste igrali u filmu ili predstavi o srećnim ljudima?

Film je tek skoro počeo da mi se dešava, tako da ću videti šta ću još igrati. A u pozorištu sam igrala svašta i uvek sam se trudila da ne budem glumica jednog žanra, vi verovatno znate samo predstave koje sam igrala poslednjih godina. Radila sam ja i komedije i potvrdila se u njima, radila sam i lake i teške predstave, i klasike i savremene pisce. Ne bih želela da se stekne utisak da sam ja samo za neke ozbiljne stvari. Komedija, kakva je to tek umetnost! Uraditi pravu komediju, to je vrhunska umetnost. Možda će se to desiti u skorijoj budućnosti, kad se promeni život kojim sad živimo. Dakle – da, volela bih da igram u predstavi o srećnim ljudima, sa srećnim krajem.