Veština življenja

O prošlosti u sadašnjosti, o mobilisanoj istoriji, o tome kako društveni faktori koriste prošle događaje u sadašnjosti, na koje načine se istorija ponovo tumači, čak i ponovo izmišlja, kako se istorijom manipuliše pričao je prošle nedelje prof. dr Kristijan Đordano u Paviljonu „Veljković“, na Filozofskom fakultetu u Beogradu povodom promocije njegove knjige Ogledi o interkulturnoj komunikaciji (Biblioteka XX vek), kao i za „Vreme“. Rasprava na fakultetu, ali i u Paviljonu, potvrđuje da je u pravu Laslo Vegel: „Ivan Čolović ne samo da zna koju dobru knjigu kod nas treba objaviti, nego i kad je objaviti.“ Profesor Kristijan Đordano, italijanski etnolog i politički antropolog, profesor na Univerzitetu u Friburu (Švajcarska), dolazi u Jugoslaviju posle mnogo godina, a te davne 1987. neki su mu izneli zle slutnje da dolaze vetrovi rata:

„Govorio sam im da pričaju gluposti, sve je bilo tako mirno i idilično lepo. Znate, moji roditelji su iz Rijeke (Fiume): majka Hrvatica, otac Italijan, deda Slovenac… Otišli su 1944. u Italiju, rodio sam se u Luganu. Ne, nismo se osećali Italijanima. Pa u svakoj porodici neko je imao dedu, babu, tetku ili ujaka Hrvata, Slovenca, Mađara, Jevrejina, Čeha… A ti ‘Italijani’ sa Rijeke su uvek govorili da su bili ‘pod Austrougarskom’, pa ‘pod Italijanima’, onda ‘pod Jugoslavijom’, pa ‘pod Hrvatskom’… Poseban soj. Veza sa domovinom mojih roditelja uvek je bila nekako izuzetno prisutna: oni su stalno govorili o lepoti starog kraja i svakog dana su u Luganu, čitavog mog detinjstva, raspravljali da li je priroda lepša tamo ili ovde… I za mene je Jugoslavija pre svega jedan predivan pejzaž…’

„VREME„: Taj divni pejzaž sada je razoren ratovima i rascepkan državnim granicama. Vi govorite o dekonstrukciji prošlosti; i na ovim našim prostorima prvo je došlo do novog pisanja istorije, a posle i do sistematskog uklanjanja simbola, ali i činjenica, čitavi muzeji i slična spomen–obeležja su zbrisani…

KRISTIJAN DJORDANO: Rekao bih da su institucionalne elite zemalja istočne i srednje Evrope, od DDR-a, do Bugarske, Rumunije i Rusije koristile, a i dalje koriste, istoriju kao formalni i manipulativni instrument prevare. Mogu vam navesti brojne primere ikonoklastičkog besa na istoriju: u periodu „herojske socijalističke obnove Bukurešta“ parola je bila „uništiti sve primere degenerisane buržoaske gradnje“!? A Bukurešt je bio tako lep grad! Prošlost je prikazivana kao reakcionarna, nakazna, bedna, karakteristična po eksploataciji, korupciji. Dakle, prošlost je zbrisana i zamenjena konstrukcijom istorije u stilu „ovako je trebalo da bude“. U Bugarskoj su na primer, spaljene zemljišne knjige kada je došlo do agrarne reforme.

Ko su po vašem viđenju bili glavni manipulatori istorije?

U socijalističkim zemljama za manipulaciju prošlošću nisu bili zaduženi samo političari, krug je bio vrlo širok: tu su državni pisci, pa onda uvaženi nacionalni naučnici, istoričari, sociolozi, kulturolozi, etnolozi. U takozvanim radničkim i seljačkim državama sistematski je izmišljana tradicija. Tako je u vreme Todora Živkova izmišljena monoetnička bugarska narodna kultura, što je, naravno, bilo povezano sa nasilnom bugarizacijom i proterivanjem turske manjine od 1960. pa sve do kraja osamdesetih. Fiksacija i bajke o drevnoj rumunskoj narodnoj kulturi olakšala je Čaušeskuovu represiju nad manjinama u Transilvaniji.

Sa tranzicijom opet dolazi do promene istorijskog diskursa…

Socijalistička prošlost se sistematski briše, čak uništava. Socijalističko tumačenje prošlosti takoreći prekonoć je proglašeno za laž, a sam socijalizam za „fatalnu istorijsku grešku“, „crnu rupu“ koju treba preskočiti, zatrpati. Elite se opet angažuju da se neposredna prošlost uništi, kao da socijalizam nije nikada postojao; da bi se krenulo u reforme pribegavaju „reverzibilnosti događaja“. Ovaj model traži da se ponovo uspostave uslovi predsocijalističkog doba. U gotovo svim bivšim socijalističkim zemljama sada se govori o „slavnoj predsocijalističkoj prošlosti“, pa se ruše spomenici, menjaju nazivi ulica i trgova, uspostavljaju stari kriterijumi za nacionalnost, vraća imovina. U međuvremenu je u mnogim bivšim socijalističkim zemljama, posle perioda zanosa zbog promena, nastupio mamurluk: veliki procenat stanovništva oseća nostalgiju prema sigurnoj svakodnevici koju je pružao socijalizam. Međutim, i dalje se nudi princip „monoetničke teritorijalnosti“, istina uz priznavanje etno-kulturnih razlika unutar nacionalnih država. Međutim, kad se bolje razgrne formalna, zakonodavna šuma, otkriva se da su pravne odredbe napravljene da bi zaštitile sopstvene manjine u susednim državama. Upadljivo je duboko nepoverenje prvenstveno među susednim državama.

U razgovoru sa studentima na Filozofskom fakultetu u Beogradu rekli ste da niste multikulturni optimista?

To je teška disciplina u svakodnevom životu. Multikulturalizam je moguć pod uslovom da prihvatite i shvatite da su tenzije i konflikti neizbežni. Naravno, ne mislim na rat. Mislim na razlike. Da bi se ovi problemi rešavali mora da postoji velika politička odgovornost, ali i osetljivost: na državnom nivou pitanje manjina treba ustavno regulisati, ne sme da bude etničke hijerarhije. Problem nije nikada jednom zauvek rešen: treba stalno pregovarati i usaglašavati različite etničke i kulturne interese, učiti se „veštini življenja“…

U svojim ogledima o interkulturnoj komunikaciji govorite i o kod nas vrlo aktuelnom i bolnom problemu „etničkog čišćenja„…

Nepriznavanje etno-kulturnih razlika unutar sopstvene nacionalno-državne teritorije u zemljama istočne i srednje Evrope dovelo je do homogenizacije koja je imala zastrašujuću dimenzije: prisilne asimilacije, proterivanja, organizovana preseljavanja, deportacije, surovo etničko čišćenje, genocid, holokaust, ratovi… A sve u ime „etnički čistih“ država… Rat u Bosni potpuno se uklapa u ovu tragičnu logiku homogenizacije. Dejtonski sporazum je priznao i prihvatio etničko čišćenje terena.

I tu nije kraj…

Da, ja se u knjizi samo lapidarno osvrćem na Kosovo: napisao sam da tamošnja „humanitarna katastrofa“ ima gorak ukus tragičnog lajtmotiva koji se ponavlja u ime etničke homogenizacije Centralne i Istočne Evrope. Već možemo da zamislimo završnu scenu: etno-teritorijalno razgraničenje između Srba i Albanaca.