Idu dva anđela pored njega, zovu se Sarug i Terah, i razgovaraju jedan s drugim, Franc stoji u gomili, ulazi u gomilu, nem je, ali oni čuju kako divlje urla. Panduri patroliraju kraj njega, ne prepoznaju Franca. Dva anđela idu uz njega.
Zašto dva anđela idu uz njega i kakva je to detinjarija, zašto bi anđeli išli uz jednog čoveka, dva anđela na Aleksanderplacu u Berlinu 1928, pored jednog nekadašnjeg ubice iz nehata, sadašnjeg provalnika i kuplera. Da, ova priča o Francu Biberkopfu, o njegovoj teškoj, istinitoj i poučnoj egzistenciji već je dotle napredovala. Što se Franc Biberkopf više guši i penuši, sve je jasnije i jasnije. Bliži se tački kada će se sve rasvetliti.
Ima na početku jedne već davne pesme Igija Popa (Mixin’ the Colors) ovakav motiv: „A new mix of races is takin’ place/ It’s what Hitler didn’t like/ And it makes a pretty sight“. Zašto li mi je ovo palo na pamet pri novom čitanju (takođe novog prevoda) Berlin Aleksanderplaca Alfreda Deblina (preveo Nikola Jordanov; Laguna, Beograd 2017), kad niđe veze? Verovatno zato što me je pogonila radoznalost malo morbidne naravi: da li se ovaj roman – prvi put objavljen 1929. – ikada našao u rukama Adolfa Hitlera, manijakalne zamlate iz Braunaua na Inu, koja se preko carske Vijene i Minhena spremala na definitivno pokoravanje Berlina? Ako jeste, mora da je pobesneo, na onaj način koji će kasnije biti tako seksi gomilama zatelebanih wanna-be robinja arijevskog kulta plodnosti. Jer, taj je Berlin, donesen s dubokom, a nesetimentalnom ljubavlju poznavaoca, istinska metropola najviše svetske klase, a samim je tim nečist, bastardan, haotičan, anarhičan, kreativan na opasan način i opasan na kreativan način; to jest, taj je Berlin iz (polu)finalnih godina Vajmarske republike sve ono što histerični filistar mora mrzeti iz dna duše, ako se to nešto kržljavo što je isfrustrirani Hitlerčić imao uopšte tako može zvati; a taj roman koji Berlin i jedan njegov trg ima u nazivu mora biti predmetom osobite mržnje jer takvom Berlinu podiže spomenik, Berlinu i njegovim ljudima, i to ne onim „uzvišenim“ nego poniženim i uvređenim, u neku ruku čak nedostojnim, ako čovek može da bude nedostojan. Uostalom, goreo je i Berlin Aleksanderplac na lomačama kad je tome došao vakat, kao i sve što je vredelo u nemačkoj kulturi i duhu – što će reći da su plameni jezici lizali do neba – a Deblin je već 28. februara 1933. utekao u Švajcarsku, potom Francusku i Ameriku, što dalje od štakorskih kandžica gornjoaustrijskog pizdeka i njegovih asasina. Ne, nikako nije mogao Hitler voleti ni takav Berlin ni takav roman o Berlinu; valjalo je prvog preurediti po svojoj meri, a drugog spaliti. Samo što su ga i jedan i drugi zeznuli, pa su ga nadživeli, u svakom smislu.
U kulturno-emotivni prtljag moje generacije Berlin Aleksanderplac ušao je kao TV serija velikog Rajnera Vernera Fasbindera, zbog koje se ostajalo kod kuće pred televizorom onda kad se inače kod kuće nikako ne ostaje, nego se hrli napolje (dok jedan Jura iz Sesvetskog Kraljevca peva „shodno tome/ zbogom dome, izlazim van“), ali je i roman vrlo brzo zauzeo još jedno od počasnih mesta u mojoj mladićkoj biblioteci, onaj iz edicije Njemački roman u deset knjiga, prijevod Snješke Knežević, Sveučilišna naklada Liber 1979. I ostao tamo dok i njega nije raspršilo, kao i sve drugo.
Ova je knjiga posle reizdavana još mnogo puta, čak i u Srbiji („Rende“), uvek u tom prevodu, a ovaj Nikole Jordanova je prvi, štono se kaže, „srpski“, ali nije mu to vrlina, nego to što je kadar da iznese ovu veliku, na prvih šest pogleda gotovo lepršavu, a potmulo tako tešku knjigu. Nemački, doduše, ne divanim, ali o srpskom ponešto znam, i stojim vam dobar da je ovo prevod dostojan romana, prevod koji u potpunosti prati veličanstvenu, zaumnu, beskrajno pronicljivu i mudru duhovitost Deblinovu, onaj najtananiji sloj genijalnog romana kojem čak ni jedan Fasbinder nije mogao u svemu da parira, prosto zato što ima nešto, mnogo šta, što samo literatura može, i basta. Jer, ko će nego pisac, ako je Deblin ili deblinskog ranga, tako brinuti o svojem razmetnom sinu Francu Biberkopfu da mu čak i anđele podari, i da mu se nađe u još bezbroj najnezgodnijih situacija, uvek na naizgled ironijskoj distanci, nikada ne gubeći iz vida kolika je to zamlata, taj Biberkopf Franc, i koliko je srećniji seronja nego što bi mogao da bude ili, ne daj bože, da od sudbine traži? A Franc stalno nešto od života i sudbine traži, ponekad je i zadovoljan, češće mu se čini da je zakinut, mada je i piscu i njegovom čitaocu neretko nejasno zašto Franc uopšte misli da mu bilo šta prirodno pripada (osim „hleba s puterom“), ali nije li tako i s mnogima „boljim“ od jednog velegradskog mutljaroša, pa šta sad?
A Franca na početku romana dočekujemo na kapiji zatvora Tegel, gde je odgulio robiju zbog ubistva (od batina!) svoje dragane, takođe ne baš cvećke; vrativši se u civilni život, zidar i fizikalac opšte prakse, snažni i u jednom podvučenom sloju duše nepopravljivo naivni Franc se zaklinje da će od sada pa zauvek živeti čestito, pa makar i gladovao, kloneći se nevolja. I neko mu vreme to i polazi za rukom, ali onda počinju da ga lome, lome, dok ga ne slome… Ko to? Velegrad, besparica i besposlica, ekonomska kriza, loše društvo, sopstvene želje i potrebe, iluzije i iskušenja. Deblin nas sigurnom rukom, dobroćudno pokroviteljskim naratorskim glasom, vodi kroz Biberkopfove uspone i posrtanja, kroz polulegalni polusvet koji poluživotari od poluposlova i okuplja se po polupajzlovima poluperiferije jedne koliko do juče još polumetropole koja ubrzano raste i prolepšava se, kopa se metro, automobili trube i tramvaji cinciliču na sve strane, u klubovima se pleše do jutra ne sve dekadentne ritmove sveta, u zadimljenim kafanama raspredaju se svetska pitanja, skenjani ratni veterani i rodoljubi opšte prakse proklinju mrske strane sile koje su poraženu Otadžbinu ostavile u ritama, a još više domaći plutokratski i, dakako, jevrejski nakot, koji – je li tako, Helmute, tako je moj Hajnriše, halo Helga, dajder još po dva piva – urotnički vlada preko novca, medija, industrije… preko svega što je malom i čestitom narodskom nemačkom čoveku nedostupno i uskraćeno. Bubnjevi nacista čuju se sve glasnije, eno ih čas iz ovog, čas iz onog ugla, i Franc će neko vreme, hleba radi, prodavati njihove novine po ulicama i kafanama, nudeći ih čak i jevrejskim poznanicima koji su mu se našli u nevolji, jer je Franc jedno političko govedo, ono koje ne shvata ozbiljno konsekvence bilo kojeg učenja i uverenja, ali goveče u osnovi dobrodušno, apolitično. Na drugoj su strani crveni, oni koji bi kapitalističkoj nemani odsekli glavu s druge strane, nadajući se dosezanju Raja zemaljskog kao u matuški Rusiji, hiljade breza i još toliko lipa daleko od Unter den Linden. Neka, približiće se jednom, kad onaj Hitler izbesni svoje… Pa će i Aleksanderplac imati čudnu sudbinu u toj nekoj nezamislivoj budućnosti, raščerečen Zidom, ali pustimo to, ovo je konac dvadesetih, a Deblin revolucionarno inovativno, ali bez ikakvih napornih „avangardističkih“ kerefeka, u tekst romana inkorporira ne samo jezik ulice i kafane, ideoloških raspri i kriminalnih planova, nego i jezik reklame (za bilo šta – šampon, biftek, tablete protiv bolova), jezik radija, jezik šlagera, jezik biblijski i sleng grešnički, a isto tako i snažne, ekspresivne prizore, ili čitave podugačke scene, rasprostrte i na po desetak stranica, o recimo klanju životinja u kakvoj klanici berlinskoj, ili o mreži linija gradskog saobraćaja, ili o medicinskim fenomenima kojekakvim (sam Deblin bio je lekar, kao Čehov) i o svemu drugome između neba i zemlje što može poslužiti kao dragocen detalj u ovoj fresci na pet stotina strana, a da nijedna nije odveć i da nijedna nije tu ne zna se zašto, nego su sve do jedne skladno uklopljene u veličanstvenu simfoniju jednog grada i zemlje na (još jednom) raskršću kojeg možda nije i svesna, jedne epohe koja je razigrana, lujkasta, pomalo prenapregnuto slobodna, no u zasenku potajice brutalna, kao da već sluti stropošt u mrak i varvarstvo i ništavilo koje čeka iza ugla; ma šta čeka, eno ga gde već uveliko trubi, bubnja i maršira.
No, opet, svi ti „svetskoistorijski“ slojevi delom su samo stvar naratorove volje, drugim delom, pak, stvar naknadnih učitavanja. Nema u ovom romanu za koji je gotovo banalno reći da je remek-delo gotovo nikoga među protagonistima ko zna tri reči na latinskom, nikoga ko je bar u gimnaziji daleko dogurao, gotovo nikoga ko se bavi „apstraktnim“ idejama osim na najprizemniji aktivistički način; Franc i njegovo okruženje sitnih i osrednjih murdara mahom su pristalice „u se, na se i poda se“ filozofije, njihov svet omeđen je time, ali se kroz priču o Francu zadivljujuće jasno zrcali jedna… pa, hajde, jedna epoha, mada bi Deblin, slutim, umro od smeha na to, jer bi mu delovalo odviše pompezno, i bio bi u pravu, nema sumnje.
Šta od velike nemačke međuratne literature uopšte može stati uz bok Deblinovom berlinskom monumentu? Tomas Man, mladi Kaneti (retrospektivno!), Muzil… Pa, teško da ima još nešto, čak i u tako impresivnom izboru kakav se nudi. Da sam opet onako mlad kao kad sam prvi put gledao i čitao Berlin Aleksanderplac, razne bih stvari, verujem, u životu drugačije učinio, a jedna od njih je i ta da bih naučio nemački, bih, majke mi, da pročitam ovaj roman na jeziku Franca Biberkopfa, pa taman ga posle i zaboravio, jezik, ne roman, šta ima veze, vredelo bi.
