Studentski protesti zasenili su svojim značajem i grandioznošću sva druga dešavanja u Srbiji. Međutim, ko malo više prati kulturu, mogao je da primeti da je u najužem izboru dve trenutno najveće domaće književne nagrade bila knjiga Lutam sad mrtav svetom (Rende, 2024) Borivoja Gerzića. “Roman o smrti i žudnji, besmislu i nebu, bez straha i laži”, napisala je, između ostalog, pesnikinja Milena Marković o ovom delu na koricama knjige. “Prazan list papira ili beli kompjuterski ekran isto deluje na svakoga, avetinjski. Bez obzira na slavu, popularnost, nagradu, novac. Umetnik i društvo su na suprotnim stranama barikade. Jedini spoj umetnika sa društvom jeste njegovo delo. Tu njihova komunikacija počinje, tu se i završava”, kaže Borivoj Gerzić, pisac i prevodilac.
“VREME”: Biti jedini autor koji se našao u samom finalu izbora i za Ninovu nagradu i za Beogradskog pobednika nije mala stvar. Iako niste dobili nagradu, to već jeste samo po sebi veliko priznanje, zar ne?
BORIVOJ GERZIĆ: Moj stav prema nagradama je dvojak. Moje malo ja obožava nagrade, a veliko ja ih prezire. Gde sam tu ja sam? Po svemu sudeći, negde između. Po svemu sudeći, i ova moja knjiga je negde između – postojanja i nepostojanja, neba i zemlje, čoveka i nečoveka, i drugih protivurečnosti – to joj je pozicija, nekako neuhvatljiva. Neka na tome i ostane. U tom neuhvatljivom prostoru možda počiva ono najvrednije u njoj. A društvo, na perfidan način, izmislivši instituciju nagrade za umetničko delo, pokušava da premosti jaz između sopstvenog mediokritetstva i umetnikovog povremenog kreativnog skoka iz tog istog mediokritetstva, i da sroza umetnika do sopstvene osrednjosti tapšući ga po ramenu, hvaleći ga, terajući ga da drži govore, da se zahvaljuje s plaketom u ruci, da se osmehuje pred kamerama. To nije umetnikov posao. Njegov posao nije da se uključi u društvo, njegov posao je da šiba društvo po plećima. Umetnik ne pripada društvu i vremenu broj jedan, treba da ostane van njega. On pripada vremenu broj dva, mentalnom svetu duha i ideja. On stvara iz unutrašnje pobude i potrebe, a ne zbog nagrade i priznanja. Ako su mu ona potrebna, zapravo su potrebna njegovom egu, malom ja, a ne umetniku u njemu, njegovom velikom ja.
“Knjiga je hermetična, ali to je nešto što će trajati”, rekla mi je jedna književna kritičarka za vaš roman. Kako vam to zvuči?
Nemam ništa protiv te etikete. Reč “hermetično” vuče koren iz vremena Hermesa Trismegista, legendarnog antičkog naučenjaka, za koga se smatralo da je čuvar kapije tajni i prirodnih zakona. Ali šta stvarno znači ako za neki tekst kažemo da je hermetičan? Znači da je teško probojan i da se mora uložiti napor da bi mu se pristupilo. A bez napora i muke – nema nauke. Ono što je lako, površno, lagodno – takva knjiga – možda jeste prijatna, ali se zaboravlja čim se korice sklope. Više volim da se čitalac pomuči. Ostaje mi da se nadam i da će mu se muka isplatiti.
Knjiga definitivno nije za svakoga, treba poznavati dobro književnost da bi se do kraja ušlo u srž napisanog. Ima u knjizi esejističkih razmatranja o životu, svetu, smrti, muškarcu, ženi… Pomešani su sablasni i komični prizori. Šta je, u stvari, bila početna ideja i da li ste dobili od romana ono što ste u startu želeli?
Kad počnem da pišem, ne znam šta će ispasti. Nešto me podstakne – to može biti bilo šta: glas, lice, par golubova na simsu. Ili se ta prva rečenica pojavi sama od sebe, kao da je odnekud donese vetar. Nekad je to stih, pa izraste pesma, nekad rečenica od koje postane pripovetka ili roman – ovde se ispilio roman. Početna ideja bila je da napišem roman bez fabule u klasičnom smislu i bez jasno profilisanih likova, roman takoreći ni o čemu, koji će se držati samo na unutrašnjoj snazi vlastitog stila, koji neće zavisiti ni od čega spoljašnjeg i koji će slobodno meandrirati tokovima svesti svog junaka. Pisanje je i priča o pisanju. Zapravo, jedan literarni eksperiment. Da li je ovaj moj uspeo? Čini mi se da jeste, ali i čitaoci imaju svoju reč, pa ćemo videti. Mada ja ne mislim o čitaocima dok pišem, pišem za one koji su slični meni, zapravo, za nekog idealnog sebe. Nisam kao veliki Hendl, recimo, koji je ugađao publici, a ipak komponovao veličanstvena dela.
Roman u nekim trenucima podseća pomalo na prozu Samjuela Beketa, kojem ste posvetili već jednu svoju knjigu (Beket – čovek i delo), ili na Džejmsa Džojsa. Da li vam je beketovsko–džojsovski izraz blizak?
To su dva pisca kojima svakako dugujem za literarne, filozofske i druge uvide. Džojs i Beket su dva antipoda – učitelj i učenik (koji je u ponečemu prevazišao učitelja). Gde su se ova dva velika Irca dodirivala, gde razilazila? Poznat je opis Džojsovog biografa Elmana, gde ih on prikazuje kako sede zajedno i ćute (Pariz, tridesete godine), a da to ne smeta ni jednom ni drugom. Džojs je, ipak, verovao u reči. U to da one, pravilno upotrebljene, u sebi nose magiju koja čoveka spaja sa numinoznim. Ceo svoj literarni vek posvetio je pokušajima da rečima zaroni u transcendentalne sile (da njegove reči postanu transcendentalne sile), pa je za potrebe pisanja somnambulnog Finegana gotovo izmislio novi jezik. Beket nije verovao u reči. Za njega su one mogle biti, kao što je negde i rekao, izmišljotina ludog boga koji se sprda s ljudima. Beketovi pozni junaci završiće kao bića bez tela, ni živi ni mrtvi, glasovi koji do u beskraj kovitlaju misli i jauke, ali ipak bića kojima osim reči ne preostaje ništa drugo. I Beket je na kraju došao do toga da su reči jedino što njegovi junaci imaju. Razliku između sebe i Džojsa ovako je formulisao: “On, kao umetnik, teži sveznanju i svemoći. Ja pak radim u nemoći i neznanju”.
Da li je Lutam, na posredan način, i vaš porodični roman?
Pisac treba da piše o onome što poznaje, što mu je u krvi. Šta mi najbolje poznajemo ako ne sebe i svoju porodicu? Mada sam ja svoju porodicu (bližu i dalju), i događaje vezane uz nju, koristio kao odskočnu dasku za jednu slobodniju i uopšteniju poetiku – da pišem o svim porodicama i o čoveku koji može da bude svako.
Glavni junak u jednom trenutku prepričava kako ga psihijatar pita zašto voli nestabilne žene, a on odgovara: “Zato što je čitav svet nestabilan”. Zatim dodaje da su stabilne žene nešto neizdrživo, kao i sve ovo što nas okružuje. Zaista, šta je to što nas ponekad privuče problematičnim i nestabilnim ljudima?
Možda je problematičan čovek prava slika sveta. Njegov nepatvoreni odraz. Neproblematičan čovek je legao na rudu i ruda ga je zatrpala. Bili to porodica, posao, brak, karijera, ambicija… Problematičan želi promenu, nezadovoljan je svetom, pa čak i ako u toj problematičnosti skrene, on je bar aktivan – i zato zanimljiv za literaturu. Što se žena tiče, s tim svojim šarenim suknjicama i haljinicama i trakama u kosi i šiškama i loknama, mada je to samo površina, one su složenija i jača bića od muškaraca, pa čak i opasnija. Žene su zemlja, temelj na kome počiva svet. Ceo život proveo sam sa ženama i skoro da ih obožavam, jedino što od njih čovek ne može da dođe do reči. Mnogo pričaju. Ali to je verovatno zasluga pravremena, kada su sedele u pećinama i sa decom čekale muškarca koji je odlazio u lov. Sasvim je moguće da su žene tvorci govora, te suštinske osobine koja će nas odvojiti od životinja i povesti ka civilizaciji. Muškarac je sebe i svoj rod morao da razvija u drugom smeru – da ćuti (u lovu) i stremi akciji.
Zašto je knjiga na ćirilici? Postoji neki poseban razlog?
Meni je ćirilica prisnije pismo. Možda je moja iluzija da je ćirilica toplija. Mada volim i latinicu, i čitav život pišem samo latinicom (rukom). Korišćenje i ćirilice i latinice je bogatstvo, ali i muka, pogotovo ako na kompjuteru stalno morate da prelazite sa jednog na drugo pismo.
Živite na planini već neko vreme, otišli ste iz grada. Kakvu vam je to promenu donelo u životu?
Pre desetak godina kupio sam kuću i zemlju u okolini Rudnika i mislim da mi je to bio jedan od najboljih poteza u životu. Odmakao sam se od grada, od tog uzavrelog kokošinjca punog agresije. Nasuprot tome, drveće, livade, trava, potoci… sve to puni čoveka pozitivnim nabojem. Grad je pored toga preskup. Stalno vam neko zavlači ruku u džep (uglavnom trgovci i secikese) – gde god se okrenete, sve se plaća. Na selu nemate na šta da trošite. Možda bi se čak moglo opstati skoro potpuno bez novca. Drva za grejanje ima, voće i povrće je tu, voda i čist vazduh takođe. Sve je maltene besplatno. Mi novac trošimo uglavnom na gluposti. A da bismo se domogli novca, spremni smo i da ubijemo.
Pratite li aktuelne studentske proteste u Srbiji i koliko vas sve to dotiče?
Pratim, sa brežuljaka. Koga podržati ako ne mladost, čak i uz svu njenu naivnost? Ovo je svet mladih, ne više moj, i oni za taj svet treba da se izbore. Koliko vidim, dobro im ide. Jedino što je sad već vreme da udare šakom o sto. Ovo sve dosad imalo je elemente i manekenisanja, idealizma, parolašenja, žurke. Sad treba da postanu konkretno politični, da izaberu dvadesetak najboljih iz sopstvenih redova, preuzmu političku odgovornost i – izađu na izbore kao kolektivna snaga. Druga mogućnost je da njihova mladalačka energija iznedri novog lidera koga će da podrže. Treća je da i dalje demonstriraju ispred svake institucije koja u Srbiji ne radi svoj posao – a to bi značilo da beskonačno demonstriraju. Dajem glas trećoj varijanti, to bi bila kao neka permanentna revolucija, koja se ne okončava prostom smenom stražara-vlastodržaca, gde nova vlast ubrzo postaje isto pokvarena kao i stara, ako ne još i pokvarenija. Ako mladi ne preuzmu upravljanje svetom, onda će ići da ginu za interese klanova koji sada upravljaju, a to se odnosi ne samo na situaciju kod nas, nego i u svetu. Ovu našu štetočinsku vlast, sa svim njenim trovačkim pinkovima i hepijima, treba što pre razvlastiti. Mada, koja vlast nije štetočinska? Hiljadu ljudi, koji se poznaju međusobno, upravljaju sudbinom planete, a naslednike biraju isključivo među sobom. Narod, s druge strane, ne ume da razmišlja, a upravljači su moćni i pokvareni. Ponekad mi se čini da se Tvorac ovog sveta baš dobro zabavljao prilikom stvaranja. Želim ipak da verujem u mladalačku utopiju, da je moguć život dostojan čoveka, gde je mera odnosa prema drugome – ne ugroziti ničije dostojanstvo. Da je moguć dogovor suprotstavljenih strana, da je moguće da čovek suspregne svoju gramzivost i sebičnost, da je moguće suštinski popraviti svet. Ali šta ako je svet nepromenljiv, ako su moguće samo kozmetičke prepravke koje površnim ljudima izgledaju kao dubinske, i ako nema izlaska iz svemirskog pretis-lonca u kome se svi od pamtiveka krčkamo? Jedino što zaista možemo jeste da se nađemo jedni drugima u nevolji – dok tonemo u nepoznato. Ali da probam da budem optimističan i ponovim sa Nelsonom Mandelom, koji je to iskusio na sopstvenoj koži: “Uvek deluje nemoguće, sve dok se ne dogodi”.
