Uspomene s Taša Mikija Rubiroze

Desetak hiljada ulaznica za koncert kojim je 22. aprila označen završetak petogodišnje rekonstrukcije Stadiona Tašmajdan prodato je gotovo u trenu. Svaka čast i čest učesnicima koncerta, bendovima Riblja čorba, Van Gog, Električni orgazam, Piloti, Galija i horu Čarolija, ali biće da je za ovoliko interesovanje zaslužan sam – Taš. Jer, Taš je učesnik nebrojenih ličnih priča Beograđana koje je pomenuta rekonstrukcija oživela i aktuelizovala (vidi Komentar dana Dragoljuba Žarkovića, objavljen je na sajtu „Vremena“ 22. aprila).

ISTORIJA: Stadion Tašmajdan, kako glasi zvaničan naziv Taša, otvoren je 1954. godine. Projektovao ga je arhitekta Mihailo Janković. Postavljen je u centar grada, na obodu Tašmajdanskog parka, između zgrada Pete beogradske gimnazije i kafane „Poslednja šansa“. U njegovom prostoru su plivali i neplivači i sportski asovi, a ista podela važi i za one koji su u njegovom prostoru klizali, igrali hokej, košarku, odbojku, rukomet… Na Tašu su gostovale naše i svetske muzičke zvezde, tu su odražavana prava i estradna borilačka takmičenja. Taš je postao glavni lik romana Višnja na Tašmajdanu Siniše Pavića, poznatijeg po istoimenom filmu Stoleta Jankovića sa Nedom Arnerić i Gojkom Drulovićem u glavnim ulogama, i bitno mesto u životima junaka televizijske serije Grlom u jagode Srđana Điđe Karanovića.

Od kraja sedamdesetih Taš je počeo da se kruni i sport u njemu postajao je sve manje bezbedan. Od 2004. godine, otkad Stadion nije u funkciji, Beograđani su počeli da zagovaraju njegovu rekonstrukciju, pa je održana i akcija „Taš je naš“. Rekonstrukcija, ova koja je završena prošlog petka, počela je 2011. godine. Taš je opet multifunkcionalan kao što je bio kad je izgrađen, vraćen mu je autentičan izgled, samo što je sada sve primereno sadašnjem vremenu.

MIKI PRIČA: „Kao da sam u uspomeni“, pomislio je Milenko Materni kad je video obnovljeni Taš. „Iste svlačionice, iste tribine, sve kao nekad“, kaže. Milenko Materni jedan je od učesnika i hroničara priča o Tašu, inače inženjer komunikacija po struci i večiti Partizanov hokejaš, ali i – što za ovaj tekst nije nebitno – uzor po kome je Predrag Miki Manojlović gradio ulogu Mikija Rubiroze u seriji Grlom u jagode.

„Šezdesetih i sedamdesetih godina Taš je bio prostor gde se moralo biti“, priča Milenko Materni. „Uopšte niste morali da se bavite plivanjem ili klizanjem, mogli ste da nemate pojma o hokeju i o bilo kom drugom sportu, na Taš se odlazilo zato što se odlazilo, i naravno, da biste bili viđeni. Šta vam vrede nove najmodernije farmerke iz inostranstva, ako ih niste prošetali Tašom! Mogli ste da budete najbolji ‘električarski’ bend u gradu, ali ako se niste slikali na ledu u hokejaškoj opremi, onda je vaša popularnost na beogradskoj sceni bila pod znakom pitanja.“

Sa Stadionom, u Beograd je došlo i klizalište. Svakog dana su bila po dva termina, a elitni je bio subotom i nedeljom od 15 do 18 časova za slobodno klizanje. Svi su ga zvali „švalersko klizanje“. U to vreme, na Tašu je bio ceo Beograd, i sa i bez klizaljki: „Oni manje vešti, pogotovo momci, naslonjeni na ogradu udarali su čežnju, ili u prevodu: merkali su devojke, dok su lože bile prepune neklizača. U bifeu se pio čaj, oni slobodniji su mu dodavali rum ili pili vruću rakiju. Bife je bio idealno mesto za nastavak poznanstava i romansi započetih tog popodneva na ledu. Uz bife se nalazila garderoba, jedna totalno haotična institucija koja vam je oduzimala dragocenih 20 minuta od početka termina klizanja da ostavite stvari, a posle na kraju još toliko da ih dobijete.“

Smatra se da je klizalište na Tašu uticalo na muzički život Beograda šezdesetih godina. Iz jedne prostorije pri vrhu istočne tribine muziku je puštao Dušan Čikeš. To mesto je prozvano „ledeni džuboks“. Čikeš i njegova publika voleli su Čaka Berija, Elvisa Prislija, Klifa Ričarda, Rokoa Granatu i slične tada hit pevače i grupe. Zbog jakog ozvučenja mogli su da ih čuju i stanari okolnih zgrada, profesori Pete beogradske gimnazije i ostali kojima je muzika smetala, a naročito ona sa Zapada, pa je zbog toga Palilulska mesna zajednica poslala protesno pismo upravi Stadiona. „Međutim, sve se na kraju dobro završilo“, priča Milenko Materni. „Čika Boža, predsednik Hokejaškog kluba Partizan, general-major JNA Božidar Švarc, otišao je do Jovana Sretenovića direktora Taša, i rekao mu da ‘pusti ovoj deci na ledu muziku’. Posle toga se više niko nije bunio, pa su prostorom iznad Taša suvereno vladali aktuelni hitovi.“

HOKEJ DOLAZI: Klizalište na Tašu ima veliku ulogu u životu beogradskog hokeja. Naime, krajem pedesetih i početkom šezdesetih hokej je postao sport broj jedan u Beogradu. Hokejaš ili propast, bila je dominantna misao tadašnjih momaka. Počinjalo se sa „gvintaricama“. To su klizaljke koje su se šrafovima pričvršćivale za zimske cipele, najbolje na gojzerice. „Zbog klizaljki stradao bi đon na cipelama, što se našim roditeljima nimalo nije dopadalo. Ali, želja da se proklizaš Tašom je bila ogromna, pa su cipele, a kod kuće i njihov vlasnik, morali da stradaju“, priča Materni. „Hokejaške utakmice su bile popularne koliko i današnje utakmice prvoligaškog fudbala. Prosek od nekoliko hiljada ljudi po utakmici bio je uobičajena pojava. Na utakmice se odlazilo u pratnji očeva ili nekog starijeg. Postojala je i mogućnost samostalnog ulaska, kroz rešetke stadiona pored kafane ‘Poslednja šansa’, ali uz rizik da ćete biti uhvaćeni. Bio je i još jedan štos: neko ko je već na Stadionu proturi vam talon i kartu, vi zalepite ta dva dela pomoću karbofiksa i iglom izbušite nove rupice. Ako vas ne uhvate u prevari, vi ste na Stadionu!“ A tamo bi vas, kaže Materni, čekao fascinantan prizor: raskošno osvetljeni led Taša, moćni reflektori su postavljeni na tri betonska stuba, u zimskoj noći punoj gustih pahulja. „Takvu scenografiju nećete videti ni na jednoj sceni na svetu.“

Škola klizanja nije postojala, pa se umeće klizanja nasleđivalo, porodično. „Mene je klizanju naučio otac, Ivan. Bio je predratni fudbaler FK Jugoslavije i klizač na sportskim terenima na Kalemegdanu. Jedan od načina da počnete da trenirate hokej bilo je poznanstvo sa nekim hokejašem iz komšiluka. Ja sam imao komšiju Pantu Ančevića, tada hokejaša Partizana, a kasnije i zagrebačkog Medveščaka i YU reprezentacije, koji je imao volju da me preporuči Partizanovim juniorima“, priča Milenko Materni. Tadašnji juniori su, seća se, skoro svakodnevno posećivali večernje treninge prvoligaških ekipa, naravno da bi izbliza gledali svoje idole, ali pre svega da bi nabavili hokejaški štap: „Polomljena palica je za nas bila pravo malo bogatstvo jer smo mogli da je popravimo i koristimo. Tehnologija popravke je bila sledeća: pločicom od najtanjeg lima oblagali smo mesto preloma štapa. Lim nam je davao čika Jova limar iz Hilandarske 15 kao honorar za počišćeni sneg ispred radnje, a čika Ješa obućar iz broja 19 sitne gvozdene eksere kojima bismo pažljivo prikucali lim za drvo, i štap je bio spreman!“

LEDENE SEZONE: Redovni posetioci Tašmajdanskog klizališta su bili i takozvani lovci na talente. To su najčešće bili bivši hokejaši ili treneri, sportski posvećenici, u traganju za talentima kojima će povećati šanse svog kluba ka uspehu. „Jedan od najuspešnijih je bio Đokica, Đorđe Stefanović, hokejaški reprezentativac i trener. Sa Partizanom je osvojio dva juniorska šampionata Jugoslavije. Njegovo geslo je bilo jednostavno: okupiti što veći broj klinaca i dati im šansu na ledu. Neki su postali pravi majstori i održali dobar glas beogradskog hokeja.“

Ledena sezona na Tašu je trajala prekratko, od novembra do marta. „Taman kad bismo dostigli punu formu, uprava Stadiona bi skinula led, nestrpljiva da organizuje koncert neke folk zvezde“, seća se Materni. Pojava prvih pokrivenih klizališta u Sloveniji, dovela je u neravnopravan položaj beogradske klubove. Ledena dvorana u Hali „Pionir“, izgrađena 1978. godine, kaže Materni, „došla je prekasno. Beogradski hokej je tada već tavorio.“

Pred početak svake sezone, od septembra do novembra, hokejaši su imali takozvani suvi trening, kondicioni treninzi koji su se sastojali od lakoatletičarskih disciplina. Mladi hokejaši, razumljivo, nisu baš bili oduševljeni višekilometarskim trčanjem i sličnim disciplinama. Na jednom takvom treningu, Milenko Materni je dobio nadimak Rubiroza. „Trenirali smo na nekom blatnjavom terenu, verovatno zbog kiše koja je padala prethodnih dana. Stigao sam kad su svi bili uprljani blatom. Ušao sam na teren u ko sneg belom šorcu i majici, među njih blatnjave. Jedan od hokejaša mi je rekao – kakav si ko Porfirio Rubiroza. Tako sam ja postao i do dan-danas ostao Miki Rubiroza.“ Da podsetimo, za mlađe čitaoce: Porfirio Rubiroza bio je internacionalni plejboj iz Dominikanske Republike, diplomata, polo igrač i vozač na trkama automobila. Ženio se pet puta bogatim naslednicama i glumicama, a među ženama koje su ga volele bile su Merlin Monro, Ava Gardner, Rita Hejvort, Džoan Kroford, Kim Novak, Džudi Garland i Eva Peron. Umro je u 56. godini, tako što je svojim srebrnim ferarijem udario u drvo nakon noćnog slavlja u jednom pariskom klubu povodom pobede Kupa Francuske u polou.

ŠEKI, BRACA, OLIVERA: Jedna od najzapamćenijih hokejaških utakmica na Tašu je derbi Crvene zvezde i Partizana u kome je za Zvezdu igrao fudbaler Dragoslav Šekularac. „Šeki je kažnjen sa šest meseci neigranja fudbala zato što je udario sudiju. Počinjala je zima, pa su ga drugari hokejaši pozvali na led i predložili mu da im se pridruži u derbiju. Bio je to fantastičan marketinški potez! Tražila se karta više, tapkaroši su imali pune ruke posla. Došlo je 10.000 ljudi da vidi Šekija, derbi nikog nije zanimao. Šeki je odigrao tu jednu jedinu utakmicu, i učinio da mi i sada pričamo o tome.“

Takvih priča ima, kaže Milenko Materni, koliko hoćete. Glavni lik jedne od njih je Bratislav Braca Petković, pozorišni reditelj, vlasnik Muzeja automobila, vlasnik poznate poslastičarnice i pretposlednji ministar kulture. U vreme njegovog dečaštva, mušterije poslastičarnice „Petković“ bili su hokejaši, zbog kesten-pirea, ali i zato što se nalazi u blizini Taša. Slušajući njihove priče, Braca je zavoleo hokej i počeo da trenira, ali su sudar sa drugom iz razreda, Ilketom (Dušan Ilić, kasnije trener jugoslovenske reprezentacije), i dva polomljena rebra zaustavili njegovu želju za hokejom.

Najlepša priča Milenka Maternija je o Oliveri Marković: „Upravi Hokejaškog kluba Taš palo je na pamet da zbog popularizacije kluba imenuje Oliveru Marković, jednu od naših najvećih pozorišnih i filmskih glumica, za počasnu predsednicu kluba. Gospođa Marković je pristala, i kao i svaka majka upitala da li njen sin Goran može da igra hokej. Iz uprave su odmah udovoljili njenoj želji, pa je Goran Marković, sadašnji filmski i pozorišni reditelj, i dramski pisac i scenarista, poslat na suvi trening. Vredno je trenirao neko vreme, a kad je došla zima i vreme za hokej i kad ga je ekonom kluba upitao koji broj klizaljki nosi, Goran je odgovorio da ne zna da kliza! U delu ove priče koja se odnosi na Oliveru Marković treba dodati još jedan podatak: ponekad se čuje da je gospođa Marković bila prvi PR kluba. Ovu omašku je verovatno moguće objasniti nečijim lapsusom koji se ustalio, ili željom da se javnost fascinira modernom i zvučnom funkcijom.“

Slavni dani u novinskoj arhivi