Za one kojima je ovaj festival namenjen, a to su godišta oko osamdesetih, Exit 02 je prvorazredan muzički i društveni događaj, koji se ispostavlja kao kudikamo bolja (i jeftinija) letnja varijanta od tamo-dalekog mora. Apsolutno je beznačajno to što većina, iako trči od jedne do druge bine, nikada nije čula ni za jednog inostranog gosta festivala, sem za one koji su na istom mestu nastupali prošlog leta
Način na koji ćete doživeti hiperaktuelni novosadski muzički festival Exit Noise Summer Fest 02, koji se održava pod motom Srbijo, da li spremna za budućnost! i koji će trajati do subote 13. jula, najviše zavisi od vašeg godišta i kilometraže. Za one kojima je ovaj festival namenjen, a to su godišta oko osamdesetih, Exit 02 je prvorazredan muzički i društveni događaj, koji se ispostavlja kao kudikamo bolja (i jeftinija) letnja varijanta od tamo-dalekog mora. Da su ga „mladi“ definitivno prepoznali kao svog, svedoče ogromne gužve i svečarski opuštena atmosfera na Petrovaradinskoj tvrđavi. Dok je ukupan broj posetilaca na prošlogodišnjem Exitu dostigao 150.000, organizatori su saopštili da je već na dan otvaranja Exit 02 posetilo 60.000 duša, a drugog još najmanje toliko. „Reke mladih ljudi“ iz svih krajeva Balkana i šire, koje se s prvim mrakom preko Varadinske duge slivaju ka Tvrđavi, opkoljenoj privremenim maloprodajnim mestima na kojima su Novosađani pokazali zavidan kapitalistički refleks pekući mekike i hladeći pivo, unutar petrovaradinskih zidina postaju deo vašarsko-karnevalsko-vudstokovske atmosfere u kojoj su muzičari u drugom planu i služe tek za to da (p)održe famu o Exitu kao najvećem muzičkom hepeningu u ovom delu Evrope, što u startu zvuči kao dobar „povod za provod i druženje“. Apsolutno je beznačajno to što većina, iako trči od jedne do druge bine, nikada nije čula ni za jednog inostranog gosta festivala, sem za one koji su na istom mestu nastupali prošlog leta.
PRAZNIČNO RUHO: Gle čuda, ovogodišnji Exit nije otvorio političar, već košarkaš Aleksandar Saša Đorđević. Inače, političari su se, konačno shvativši da su preterali sa svojom sveprisutnošću i svojim ljupkim telohraniteljima, klonili Exita. Nenad Čanak je, sa znatnom merom dobrog ukusa izjavio da su političari tu da daju potrebnu logistiku, a ne da koriste javne manifestacije za samopromociju. Lepa je stvar i to što se festival održava upravo u Novom Sadu, ne samo zbog demetropolizacije kulturnog života već i zbog toga što grad Novi Sad ima dovoljnu lokalnu političku, finansijsku i infrastrukturnu podršku za to da sav bude u prazničnom ruhu. Uz to, festival donosi jedan duh koji, zahvaljajući očigledno adekvatnoj mogućnosti apsorpcije, i ubuduće u ovoj sredini neće biti stran i tuđ.
Program festivala traje paralelno na nekoliko lokacija na Tvrđavi i nije isključivo muzički. Tako se filmski program Exita održava na dve lokacije – Main cinema sa komercijalnim naslovima tipa Blejd i Memento, i Off cinema sa klasicima od Trifo-Bredberijevog Farenhajta 451 do Venders-Handkeovog Golmanovog straha od penala. Pozorišni program čine aktuelne predstave teatara s prostora ex-Jugoslavije, dok su radionice i tribine posvećene najrazličitijim temama koje „okupiraju pažnju mladih“ – istoriji rege muzike, buto plesu, (anti)globalizaciji, brain drainu, korupciji, civilnom služenju vojnog roka, istini i pomirenju… Građanski pakt za Jugoistočnu Evropu organizovao je štand na kojem se potpisuje peticija za ukidanje viza između Hrvatske i Jugoslavije, zatim između zemalja Jugoistočne Evrope, kao i između država Jugoistočne Evrope i „zemalja Šengena“. Svuda okolo dele se leci, flajeri, prodaju prezervativi, majice, bedževi, pljeskavice i ćevapi, sendviči, sokovi, pivo, kuvani kukuruz…
JAMAJKANSKI MIRISI: Dok se na Guarana Afro Reggae Stageu opušteno valjaju blaženi jamajkanski ritmovi i mirisi, dva glavna mesta za živu svirku su: manji Coca-Cola Rock Stage, na kojem nastupaju svi važniji hrvatski i srpski rok sastavi od Eyesburna do KUD Idijota, i veći E-Life Main Stage, rezervisan za najveća imena festivala.
Prva dva dana na ovom drugom stejdžu nastupila su tri najbolja benda s Balkana – Darkwood Dub, Partibrejkers, i Darko Rundek bend – elektronski, električni i akustični odgovor „gadnom vremenu bez pekla i nebesa“. Dva najbolja srpska benda nastupala su na E-life Main stejdžu u nevreme – po danu (Cane je pozdravio nekoliko stotina okupljenih sa: „Ćao, šako jada!“), dok je Darko Rundek, zadužen za groznicu subotnje večeri, uprkos ogromnoj euforiji (kojoj je doprineo i nastup Ramba Amadeusa koji mu je prethodio) i potpuno zakrčenom prostoru ispred bine, bio znatno neubedljiviji nego na nedavnim nastupima pred novosadskom i beogradskon publikom.
Ipak, najvažnija događanja festivala su Progressive DJ Stage, a naročito Main DJ Stage, na kojem se izmenjuju brojne zvezde svetske DJ scene. Prvo veče Exita kada je na Main DJ Stageu nastupao Dejvid Morales, gužva je bila tolika da je nekoliko desetina posetilaca i ljudi iz obezbeđenja moralo da formira kordon i zatvori prilaz prostoru koji bi inače bio opasan po život. Popularnost i posećenost ovog prostora tačno odgovara pravoj prirodi Exita – ogromnoj „urbanoj“ žurci na otvorenom. A žurka k’o žurka… s
O ČEMU SE RADI: Od svih ovdašnjih medija, televizija Pink najiscrpnije prati događanja, sa direktnim uključenjima, kompetentnim i ekskluzivnim razgovorima s učesnicima etc… Kome se želudac prevrće na to što snimak nastupa Darkwood Duba (benda koji je koliko do juče bio zabranjen na ovoj televiziji zbog toga što se u svom spotu pojavljuje na bini ispod znaka Free B92) prekida reklama muzičkih izdanja City Recordsa, to je isključivo njegov problem. Ili kad Nenad Čanak, u pratnji ekipe TV Pinka, helikopterom ide u poslednju inspekciju Tvrđave („Čolić i Ceca imali helikopter, a mi da nemamo!“), kada se na tri video-bima koja pokrivaju dešavanja na pozornici u toku Rundekovog nastupa pojave reporteri Pinka, ili kad dražesna novinarka pomenute televizije saopšti kako za vinkovačke Majke nikada ranije nije čula (što joj uopšte ne smeta da napravi ekskluzivan razgovor s članovima Baretovog pratećeg benda Plaćenici), ili kad neka ista ili slična novinarka razgovara s Aleksandrom Popovskim, koga predstavlja kao Gorana Stefanovskog (čiju je dramu Popovski režirao), pa ga ljupko i domišljato pita: „A jelte, o čemu se radi u toj vašoj predstavi?“ I ako to ne prihvatite kao nešto normalno, stanje stvari, to samo znači da još niste shvatili da je televizija Pink najveća, najuticajnija, najprofitabilnija i za sve nas najznačajnija televizija na Balkanu, a ko drukčije misli, kleveće i laže.
S obzirom na količinu i protok ljudi, Tvrđava nije zatrpana smećem. Kante se nalaze na svakih nekoliko metara, kao što je red i kao što treba da bude, ali ono što je u svemu naročito zanimljivo je što na jednom od letaka koji se dele posetiocima, kao najvažnija stvar kada je u pitanju higijena doslovno piše: „Ukoliko primereno održavamo higijenu Petrovaradinske tvrđave, ako se svako potrudi da praznu plastičnu čašu, ostatak od sendviča ili mastan papir od grickalica baci u kantu za smeće, pokazaćemo svoju kulturu, vaspitanje i lepe manire. Takvim ponašanjem bićemo korak BLIŽE EVROPI.“ Dakle, ne treba bacati smeće naokolo, ne zato što ćemo inače živeti u Svinjcu, već zbog toga da bismo bili bliže Evropi, što nikako nije isto.
Što se tiče organizacije, višednevni festival popularne muzike kakav je Exit ne razlikuje se puno od višednevnog Vidovdanskog sabora iz 1992. godine. Velikom broju posetilaca treba omogućiti elementarne higijenske uslove, a organizatori se često koncentrišu samo na na sadržaj skupa tako da stvari uglavnom propadnu zato što nema toaleta. Ove godine je na Petrovaradinsku tvrđavu u prva tri dana festivala došlo više ljudi nego na ceo festival lane pa se dogodilo da su organizatori nespremni dočekali ovoliki broj ljubitelja popularne muzike. Narod je došao sa svih strana, nagrnuo na tvrđavu, organizatori trljaju ruke, prodaja karata ide odlično, policija na ulazu da se ne bi unela droga, elektronska provera karata, ne može više ljudi da koristi jednom plaćenu ulaznicu, program počeo još u šest. Kad se popne na tvrđavu, posetioca dočekuje standardna vašarska ponuda, ima i ića i pića, samo ako možete da se probijete do šanka, odnosno kioska. Ove godine se organizator potrudio i obezbedio dve grupe od po dvadesetak zatvorenih „čučavaca“ za one koji baš ne mogu da izdrže bez toaleta 8-12 časova. Oko pomoći se nije znalo gde je veća gužva: ispred šanka ili ispred takozvanih toaleta. Za razliku od prašnjave poljane ispred glavne bine, pored montažnih „čučavaca“ voda do kolena, kotlići otkazali, svetla nema, izmešalo se žensko i muško. Opušteno i moderno.
Drugog dana festivala, gore na tvrđavi, obezbeđenje i policija, združeno, blokirali prilaz teatru gde je bila zakazana predstava Mamu mu jebem, ko je prvi počeo u izvođenju Makedonskog nacionalnog teatra. Kažu da je to iz bezbednosnih razloga, valjda će bedem da se sruši ako još neko uđe. Rasprava traje desetak minuta, više stotina ljudi stoji i čeka, ali prolaz ostaje zatvoren, vidi se da rade pravi profesionalci. Pet-šest minuta kroz autobusku gužvu, pa kod ljudi iz organizacije. Oni kažu da im je sve jasno, ali da je broj mesta ograničen, no to nigde ne piše. Za pojedinačnu cenu karte od 550 dinara na blagajni pred ulazom u tvrđavu nudi se čitav program, ali ne uvek. Organizatori kažu da je trebalo ranije da rezervišemo mesta, šta sad da se radi kad je tolika gužva. Možda je trebalo izračunati koliko ljudi može da stane na tvrđavu da se mogu slobodno kretati i pogledati sve što žele, a ne da opet glavnu reč vode policija i obezbeđenje. Stekao se utisak da je karata bilo neograničeno mnogo. Ako dođe i 200.000 ljudi, svi će moći da uđu, a za ostalo treba sami da se pobrinu.
Biće interesantno na kraju saznati koliko je karata ukupno prodato, koliki su troškovi, kolika je zarada i koliko je plaćeno poreza za ovaj futuristički događaj.
Slobodan Georgijev
Ukratko: Nije bilo toliko nepodnošljivo jer su vam (nam) očekivanja već bila u minusu. Opširnije: Jedan od najboljih saveta u vezi s muzičkom kritikom je: kada nemaš šta da napišeš, izmišljaj i laži. (Stvarno) opširno: Banco De Gaia je izvršio mini revoluciju u di-džej performansu. Sedamnaest patuljaka na sceni naizust je reprodukovalo zvuke svaki put kada bi ih BDG šutnuo u stražnjicu. Originalnost di-džej seta ogledala se u brzini i načinu šutiranja, koju je BDG ostvarivao s ronaldovskom elegancijom. Pre izlaska Trans Global Undergrounda na scenu, mlađan Dinkić i mlađan Labus odigrali su trbušni ples dobrodošlice, nakon koga im se na sceni pridružilo još tridesetak trbušnih plesačica iz reda Undergrounda. Kada je orijentalni aerobik dosegao vrhunac, na scenu je izašla Natasha Atlas, originalna pevačica sastava, koja je bend napustila pre sedam godina (otprilike), i na čistom srpskom zahvalila se okupljenima za to što se neko setio nje i njenog benda. Potom su iz dna scene istrčali potpuno nagi egzitovci i egzitovke i potpalili fitilje na postavljenom vatrometu. Kroz vatrene iskre na scenu je, tek tada, istrčalo svih 80 transglobalista i zasviralo Tijo noći. Svakome iole nepripremljenom za događaj srce je moralo stati i ostati takvo do prvih znakova kliničke smrti. Nakon sedam sati vrhunskog igrokaza, sa scene je konačno izmamljen TGU da bi ustupio mesto sastavu Zion Train, verovatno najvećoj rege atrakciji koja je ikada svirala gajde u norveškim fjordovima. Mali (i jedini) peh koji se desio ovoj grupi je u tome što joj je bubnjar bio odsutan, a od organizatora festivala moglo se saznati da nije mogao da se odvoji od groba Jima Morrisona koji je bend posetio neposredno pre dolaska u Srbiju. Za oko 90.000 okupljenih koji nisu stigli da se uguraju ispred ostalih osam stejdžova, na kojima je svirao rege, Zion Train bio je reprodukcija moštiju samog Boba Marleya.
Na festival se ušlo lepo i civilizovano. Odmah na samom ulazu zainteresovane su dočekali apeli (na svest i na DOS) da se ćiriličnom pismu omogući primena kakva mu spram srpske tradicije sleduje. Apel sasvim neočekivan naročito kada se sagleda konstelacija političkih snaga u ovom rejonu. Drugi, i još zanimljiviji apel bila je Jazasova akcija prikupljanja potpisa za peticiju kojom se od Evropske unije traži da građanima Srbije ukine vize. S obzirom na to ko se sve u Srbiji otima za to da se bori za naša prava, nije bilo teško podržati ovu inicijativu. Uzimanjem stvari u svoje ruke najbliži smo tome da njima (rukama) nađemo bolju svrhu od brisanja d….a. Pomenutim aktivnostima treba dodati i (nešto očekivanije) akcije poput prodaje kondoma po promotivnim cenama. Na osnovu toga je jasno da je neko na Exitu shvatio šta je stvarno (možda ne i jedino) potrebno mladima u Srbiji i kako ih treba animirati da se sete da ljudska prava nisu samo testamentarna aktivnost.
Ispred rege stejdža dvoje mladih spavalo je zagrljeno na ostacima trave (majke mi!), Psihomodo pop započeo je svoj set obradom heroinske razbibrige Velvet Undergrounda Waiting for the Man, nekoliko sati kasnije nakon njih bend Love Hunters pevao je o ljubavi, na di-džej stejdžu bilo je kao na rokenrol koncertima. Exit 07.07.02: nisu samo u montažnim klonjama ljudi pokušavali da urade nemoguće.
Slobodan Vujanović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
