Interesovanje za slikarstvo i vanserijsku ličnost Maksa Bekmana (Max Beckmann, 1884–1950) ne prestaje. U Amsterdamu i Minhenu priređena je 2007/2008. godine velika izložba slikarevih kapitalnih dela nastalih tokom deset godina egzila u Amsterdamu, a povod je bio sedamdeset godina od zloglasne minhenske izložbe Izopačena umetnost, te Bekmanovog odlaska u egzil na dan njenog otvaranja. Nacisti su spaljivali knjige, ali i uništavali slike najboljih nemačkih umetnika, što znači da je Bekman odmah nakon Hitlerovog dolaska na vlast 1933. otpušten s profesorskog mesta u Frankfurtu, a 1937. na pomenutoj izložbi „izopačenih“ dela bio zastupljen s brojnim slikama. Sadašnja postavka u muzeju Štedel u Frankfurtu (gde je Bekman predavao slikarstvo) nadovezuje se vremenski na piščevo delo nastalo u Amsterdamu, budući da je slikar 1947. iz Amsterdama emigrirao u Ameriku. Iako je u to vreme u Americi bio u zamahu apstraktni ekspresionizam, ova izložba pokazuje da u Bekmanovom delu, uprkos pojavi novih, američki inspirisanih motiva, nije došlo do suštinske promene. I dok se izložba u Frankfurtu koncentriše na tri poslednje godine slikarevog stvaralaštva, izložba u Muzeju primenjenih umetnosti u Lajpcigu (mestu slikarevog rođenja) ima retrospektivni zamah – ona pokazuje Bekmanovo portretno slikarstvo u periodu od četrdeset godina. Za biografske sladokusce je svakako interesantno što izložba identifikuje portretisane ličnosti i opširno predstavlja njihovu ulogu u slikarevom životu.
MISTERIJA POSTOJANJA: Prvo što svako ko se nađe suočen s Bekmanovim slikama mora da oseti je njihovo intenzivno energetsko zračenje, kao i njihov zagonetni karakter, koji počiva na gustoj mreži metafora: durbin, violončelo ili sveća na nekoj slici upravo su to što vidimo, ali u isti mah ukazuju na nešto izvan njih, pa deluju kao amblemi čija nas neobjašnjiva sadržina uzbuđuje i fascinira. Fascinantna je i stvaralačka potentnost ovog slikara, koji je iza sebe ostavio oko 850 uljanih slika, obimno grafičko delo, ilustracije, crteže, i više skulptura. Intenzitet Bekmanove ličnosti, praćen telesno snažnom pojavom, ostavljao je na savremenike dubok utisak, a ništa manje intenzivan bio je i njegov odnos prema umetnosti. Za njega je umetnost bila pronicanje u suštinu „misterije bivanja“, dakle spoznaja.
Umetnost kao spoznaja sveta je za Bekmana identična sa usmerenošću na spoznaju samoga sebe, pa 49 Bekmanovih autoportreta nisu proizvod narcisoidne samodopadljivosti, već predstavljaju višeslojnu sliku duha doba, koja nam predočava kako slikarev odnos prema svetu, te sebi kao umetniku, tako i turbulencije koje su Evropu potresale u prvoj polovini XX veka. Jedan Bekmanov biograf primećuje da je „bezobzirnost“ s kojom je ovaj umetnik slikao sebe viđena „još samo kod dva-tri umetnika“. Na autoportretima nalazimo slikara sa atributima klovna, akrobate, glumca, muzičara, Hrista, kralja, ali i u društvenom „kostimu“ poput fraka ili smokinga. Bekman kao akrobata na trapezu predstavlja metaforu za umetničku egzistenciju, ali i za čovekovu paradoksalnu poziciju između neba i zemlje: čoveka rastrže tenzija između privezanosti za materiju i stremljenja ka božanskom, između opasnosti pada i mogućnosti uzleta.
MUZIKA SVETA: Bekman je bio dva puta oženjen i oba puta su to bile lepe i zanimljive žene. Mina Tube je bila slikarka i operska pevačica, a Matilda fon Kaulbah, na platnima ovekovečena pod nadimkom Kvapi (Quappi), bila je kćerka slikara i violinistkinje, koja je i sama svirala violinu i studirala pevanje. Bekman je od svojih žena zahtevao da se odreknu svoje umetnosti da bi se u potpunosti posvetile njegovoj, što je Mina samo delimično učinila, pa je Bekman u dvadeset godina mlađoj Kvapi našao bezuslovnu podršku. Žena je u Bekmanovom slikarstvu predstavnica putenosti i plodnosti sveta, biće koje mami i omamljuje, prouzrokujući požudu i nasilje; ali žena je i muzika sveta (vidimo je često s muzičkim instrumentima) koja svojom smirenom, melanholičnom lepotom približava dušu izvorima „misterije bivanja“.
Jedna od centralnih tema u Bekmanovom slikarstvu je odnos između muškarca i žene, njihova trajna i nerazrešiva međusobna upućenost, koja je izvorište neprekidnog kruga žudnje, slasti i nasilja. Pored aktova, veliki broj slika zasićen je lajtmotivima čija simbolika upućuje na falus i žensko krilo – otvor saksofona, mačevi, ribe, koplja. Bekman je višestruko varirao motiv muškarca i žene koji su zavezani jedno za drugo, što sugeriše psihičku i fizičku zavisnost muškarca i žene, ali u isti mah predstavlja i metaforu čovekove „egzistencijalne neslobode“.
KRUGOVI POŽUDE: Bekman je filozof među slikarima koji je odbacivao teoriju umetnosti i odbijao da tumači svoje slike. Čitao je Dostojevskog i Šopenhauera, takođe hrišćansku mistiku, gnostiku i kabalu, i transformisao njihove simbole u slike mitskih dimenzija. Njegovi dnevnici, u kojima je komentarisao nastajanje svojih slika, ali i beležio gde je izlazio i kakav je šampanjac pio, smatraju se jedinstvenim svedočanstvom o egzistenciji slikara.
Za razliku od Pikasa, s kojim se često poredi, Bekman nikada nije napustio figuralnu formu. Nije potpadao pod slikarske mode, i odbijao je da se oseća članom neke grupe (iako je kratko bio član berlinske Secesije). O apstraktnosti se kod Bekmana može govoriti, smatraju teoretičari umetnosti, samo u smislu „predmetne apstrakcije“, koja izvire iz kompozicije. Ovaj slikar razbija realističke proporcije i perspektivu: u tesnim sobama figure kao da leže jedna na drugoj, međusobno se istiskuju, i sadrže detalje koji su istovremeno i delovi veće celine koja se samo naslućuje.
Složeni metaforički odnos između kompozicije i značenja dostiže vrhunac u deset triptiha, na kojima figure deluju kao šifre univerzalnog sadržaja koji lebdi nad njihovim predmetnim značenjem. Na triptisima se Bekman pokazuje kao slikar ružnog i strašnog, koji čoveka prikazuje kao nisko i podlo biće, ali i kao slikar „svetskog pozorišta“ u kojem ljudi putem umetnosti pokušavaju da dostignu slobodu, ali ne mogu da izađu iz svoje društvene uloge. Pozorište i cirkus su i ovde metafore za prirodu života, a točak i kugle simboli čovekove osuđenosti na večno ponavljanje istog. Vidimo ljude s vezanim rukama i očima, odsečenim udovima, privezane za koplja. Bekman je naš savremenik jer pokazuje da čoveka ne pokreće razum već pre svega volja, čiji nezaustavljivi hod vodi međusobnom onemogućavanju i satiranju, a tako i čovekovoj zarobljenosti u večitom krugu žudnje i nasilja.
Tokom tri godine boravka u Americi Bekman je doživeo nagrade, profesure, počasne titule. Nakon deset godina izolacije u Amsterdamu, Amerika mu prija, iako američki optimizam ne uspeva da ga zarazi. Kolorado i Pacifik fascinirali su ga ništa manje od nebodera. O Njujorku Bekman zapisuje da je u poređenju s njim Vavilon „obdanište“, te da je Vavilonska kula tu „postala masovna erekcija jedne strahovite (besmislene?) volje“, što mu je „simpatično“. Između tih njujorških nebodera Bekman je u 66. godini završio život. Umro je od srčanog udara ispred hotela Mayflower. U ovome je nemoguće prevideti ironiju, budući da je hotel lajtmotiv Bekmanovog slikarstva, i da je ovaj umetnik jednom prilikom rekao da „sudbina“ ponekad dolazi u liku hotelskog liftboja.
