Ukulele i ja

Kao muzičarka poreklom iz Lisabona, trenutno nastanjena u Portu, pokušala sam da smisao svog bavljenja muzikom pronađem u nastupima na različitim mestima i u različitim kontekstima. Pišem ovo iz Malmea, u Švedskoj, malo nakon što sam (akustičarski, bez pojačala) održala koncert na završnoj večeri festivala AltCom – nastup je bio u jednoj burekdžinici, koju drže crnogorski iseljenici… Moj „stejdž“ je ovog puta bio zapravo pult na kojem služe ćevapčiće, burek, i druge đakonije… Iako nije bilo opreme ni ozvučenja, ipak se u tom prostoru našlo mesta za… disko osvetljenje i specijalne efekte!

Ponekad tako sretnete neke neobične ljude, i zateknete se u neobičnim situacijama. Jednom sam bila zamoljena da održim koncert u prodavnici čarapa, u Sijetlu, i to tokom radnog vremena. Iznenađene mušterije bi u uglu radnje ugledale devojku kako svira ukulele i peva, i nisu bili sigurni kako da reaguju… U Roterdamu sam nastupila u baru nazvanom „Magic“, kao predgrupa muzičaru poznatom kao Heri Meri (Harry Merry), verovatno jednom od najzanimljivijih autsajderskih imena na savremenoj sceni; znam da je nastupao i u Srbiji. Sledećeg dana zatekla sam sebe kako radim na raspodeli pošte po zgradama u Roterdamu, jer me je Heri zamolio da mu pomognem oko distribucije pošiljaka, što je zapravo njegovo zanimanje, kad se ne bavi muzikom.

NEOBIČNA MESTA, DRUGAČIJI LJUDI: Muzičke turneje su nešto što može da vas postavi u niz neočekivanih situacija. Ipak, to je moj omiljeni način putovanja; uglavnom putujem sama i u prtljagu nosim svoj mali instrument, ukulele, i ajpod – to je sve što mi je potrebno za nastup. Prošlog juna sam po prvi put koncertrirala na severu Italije – tada sam nastupila u Teatru Altrove u Đenovi, a zatim sam se zaputila ka malom alpskom naselju Gati (Gatti), čiji broj stanovnika iznosi tri (?!). Tamo sam nastupila u prostoru nekadašnje osnovne škole, gde je hipi par iz Milana osnovao alternativni kulturni centar (Lunalpina Frattoria Creattiva) – to je mesto gde se odvijaju radionice i razne druge aktivnosti. Ljudi koji žive po okolnim planinama došli su da bi videli moj koncert, uključujući decu i starce; dok sam svirala, iz susedne prostorije je dopirao zanosni miris fokače koja se tamo spremala. Noć sam provela u mestu Sondrio, zatim nastavila do Venecije, gde me je organizator u čamcu odveo pravo do privatne žurke u jednoj napuštenoj staklenoj bašti. Bila je to žurka povodom otvaranja Bijenala arhitekture, a događaj je organizovao časopis „Elle Decor Italia“ – o tim detaljima niko me nije unapred obavestio, tako da sam iznenada zatekla sebe u društvu jedne potpuno drukčije publike, koju su činili predstavnici visokog društva iz Milana i Venecije. Tu je bio i šef prestižnog magazina „Elle“, a ja sam sa čašom šampanjca nazdravljala i smeškala se zvanicama u tom dozlaboga izveštačenom ambijentu. Osećala sam se kao da sviram na nekoj svadbi. Ipak, kraj turneje bio je u jednom sasvim finom milanskom baru, pod nazivom Gatto. (Samo hoću da naznačim da ja takođe sviram i u nekim sasvim normalnim, uobičajenim mestima).

Neko vreme sam provela u Brazilu. U toj zemlji svakodnevica prilično nalikuje na prozaične sadržaje njihovih TV sapunica, ali ipak i tu sam iznašla neka sasvim neobična mesta za nastupe, kao što je bio onaj u mestu Vila Velja, u državi Ešpirito Santo. Tamo sam svirala na benzinskoj pumpi, u okviru koje se nalazi prodavnica stripa i izložbeni prostor (nešto kao tamošnja verzija pančevačke „Elektrike“, za one koji su upoznati sa pančevačkom andergraund scenom). Nakon što su na prostor ispred benzinske pumpe postavili pojačala i mikrofone, svirala sam pred publikom od nekih petnaest ili dvadeset ljudi koji su došli da vide izložbu i čuju koncert, a tu su bili i vozači u svojim automobilima, kao i radnici na pumpi koji su sipali gorivo, uz ponekog slučajnog prolaznika.

Ono što sam primetila tokom boravka van Starog kontinenta je da u zemljama kao što su SAD i Brazil ljudi žive za sadašnji trenutak, potpuno su usredsređeni na „sad i ovde“. Prema mom mišljenju, sličnu životnu filozofiju upražnjavaju i ljudi sa Balkana, koji su takođe vrlo spontani u svojim postupcima (da, dragi čitaoče „Vremena“, govorim upravo o ljudima kao što si ti). Ova razlika u shvatanju smisla vremena koje nam je na raspolaganju je upravo to što omogućava da se ljudi brzo prilagode situaciji. U San Francisku su me očekivali bubnjar i basista koji su već uvežbali sav materijal pre nego što sam se uopšte tamo pojavila, i to zahvaljujući sjajnom muzičaru Nilu Martinsonu, koji je prihvatio da pronađe ekipu lokalnih muzičara koji bi samnom sarađivali. Svirali smo u prostoru pod imenom The Vortex Room, možda jednom od najboljih andergraund klubova u kojima sam ikada nastupila, a koji je, nažalost, nedavno zatvoren, kao i mnoga slična mesta u San Francisku, zbog veoma visoke cene zakupa prostora. Bio je to klub koji je imao nešto od dizajna Barbarele ili crtanih filmova kao što su Dšetsons, dakle, u stilu naučne fantastike šezdesetih, i svi koji su se tamo kretali ili radili izgledali su i ponašali se kao da glume u filmu iz tog perioda.

Slična filozofija „sve može“ vlada i na južnoameričkom kontinentu. Drugog dana nakon dolaska u Sao Paulo pokrenula sam bend Indiozinjuš psikudelikuš („Mali psihodelični Indijanci“), a bilo je to samo par dana pre nego što sam imala koncert sa dvojicom muzičara (bubnjarem i basistom) u tamošnjem klubu Kaza du Manša. Već petog dana bilo nas je petoro u grupi – ja sam pevala i svirala ukulele, tu je bio još bas, bubnjevi i dve gitare – nakon dve ili tri probe bili smo spremni! Ovaj bend pratio me je ne samo na koncertu u mestu Bragansa Paulišta, nekoliko sati udaljenom od Sao Paula, već i na svirci u Rio de Ženeiru.

ODAKLE DOLAZIM, KUDA IDEM: S obzirom na to da dolazim iz Portugalije, možda bi trebalo da kažem nekoliko reči o sredini iz koje potičem, mada je to uvek najteže. Moj prvi javni nastup bio je 2004. godine, u „Nedeljnom varijeteu“ – bio je organizovan od strane ljudi koji su se bavili muzikom i plesom, a koji su imali razumevanja za amatere željne nastupa, kao što sam bila ja, devetnaestogodišnja Rita. Postojala je i zadata tema, te večeri to je bilo „ponavljanje“, i svako je trebalo da izvede svoju verziju Elvisovog hita „You Are Always in My Mind“. Pozvala sam trojicu prijatelja da mi se pridruže na sceni – jedan je samo stajao sa abažurom na glavi (nazvali smo zato grupu „Svetleći orkestar“), drugi je čitao novine, a treći je, sa maskom Šilje na licu, svirao solo na saksofonu dok sam ja pevala i svirala sintisajzer – moje lice bilo je uvijeno u zavoje, a na glavi plava perika… Nekom igrom slučaja naša fotografija je završila na naslovnoj stranici kulturnog dodatka najtiražnijeg španskog dnevnog lista „Pais“, uz nadnaslov „Elektro-punk se vraća u Lisabon“! Od tog vremena doživela sam mnoge uspone i padove – „uspon“ je bio kada sam 2011. nastupila ispred možda najpoznatijeg portugalskog muzičara na internacionalnoj sceni, poznatog kao The Legendary Tigerman. Bilo je to u arenama u Portu i Lisabonu, pred publikom u kojoj su bile hiljade ljudi, u vreme kada ni moj prvi album još nije bio objavljen. Dakle, nastupila sam solo – samo ukulele i glas, što se vrlo retko dešava u tako velikim dvoranama. Međutim, tokom prošle godine moj rad u domovini bio je na nizbrdici, kada je nekoliko koncerata odloženo što zbog manjka sredstava, što zbog manjkave organizacije.

I napokon – nekoliko reči o Balkanu! Ove godine imala sam ne jednu, već dve balkanske turneje. U aprilu sam održala 12 koncerata u svim zemljama bivše Jugoslavije, osim Bosne, a uključujući Kosovo, a u avgustu sam se vratila u Srbiju i Makedoniju, uz završni nastup na Pančevačkom filmskom festivalu. U zemljama bivše Jugoslavije sam uvek uspostavljala dobar odnos sa publikom. Zaista zvuči neobično, ali Srbija je bila prva zemlja u kojoj sam zvanično nastupila van Portugalije – bilo je to 2006. godine, na Grrr!, Internacionalnom festivalu autorskog stripa u Pančevu. Na tom nastupu u Pančevu sam takođe prvi put uopšte nastupila kao Rita Braga, a ne pod jednim od brojnih pseudonima koje sam u to vreme koristila. Ove godine sam proširila listu mesta u kojima sam svirala, uključujući Beograd, Užice, Novi Sad i Suboticu, nakon što sam nekoliko godina nastupala isključivo u južnobanatskom regionu, u mestima kao što su Banatsko Novo Selo i dr.

Ovih dana moj glavni nastup u Malmeu bio je u okviru programa Too Cute To Puke, koji organizuje klub koji bukira isključivo nastupe ženskih izvođača. U okviru četvrte godišnjice njihovog rada, ja sam pozvala devojke koje sam srela na strip festivalu – one su iz Švedske, Srbije i Bosne – da mi se pridruže na nekoliko pesama. Dakle, ponovo bend za jedan nastup! Bilo je puno problema u Švedskoj, s obzirom da su mi dokumenti, novac i ajpod bili ukradeni, ali bar na sceni imam prateću grupu koju čine dve Karmensite, „Klaus Nomi“ i Velika mama!