Kakvog Hitlera želite? Da li želite da vam Hitler bude jedna odvratnjikavo komična figura, sa svojim potkresanim brkovima, onim pramenom preko čela koji je stalno nameštao, i izvesnom mlitavom ležernošću kojom je odgovarao na nacistički „Sieg Heil“ pozdrav – dakle, da bude neka vrsta klovna Zla, bliskog Čaplinovoj interpretaciji? Ili možda želite monstruma iz klasične vizure za koju primera ima bezbroj, lika koji kipti od demonske mržnje i loših namera – dakle, još jednu vrstu naivnog, neubedljivog stripovskog zlikovca. Da niste skloniji tome da vaš Hitler bude posvećeni idealista, ali se iz nekog razloga uhvatio pogrešnih ideala, kako ga je odglumio Entoni Hopkins u filmu Bunker. Ili ste možda za to da vam Hitler bude suicidalni histerik sklon iracionalnim izlivima besa, koji ne stoji baš najbolje sa stvarnošću, kako ga secira Erih From. Samo ne daj bože da vaš Hitler bude previše čovekolik – Hitler koji voli svog vučjaka Blondija i koji je ljubazan prema svojoj sekretarici, koji ume da pohvali svog kuvara na odličnim raviolima. Nemački film koji se trenutno daje u našim bioskopima Hitler – poslednji dani reditelja Olivera Hiršbigela zahvata svaki od ovih tradicionalnih pogleda na najvećeg zločinca u istoriji ljudske civilizacije, pa čak i ovaj humani oblik Hitlera, kao jednog običnog ljudskog bića. Rađen je po scenariju koji se zasniva na dva verodostojna svedočanstva o poslednjim, bunkerskim, danima firera i odlikuje se minucioznom preciznošću što se tiče korespondencije sa istorijskim činjenicama. Ali, ništa u vezi sa Hitlerom, a naročio ova vernost faktima, nije bez najdubljih moralnih implikacija. Ovaj pravi, realni Hitler, verovatno je ponajmanje poželjan.
Odmah pošto se pojavio ovaj film o poslednjim danima Adolfa Hitlera, izazvao je mnogo polemika u Nemačkoj i Sjedinjenim Državama koje se mogu sumirati u pitanju koje je postavio novinar „Vašington posta“: „How human do we want Hitler to be?“ (Koliko čovečan želimo da Hitler bude?). Drugim rečima, humanizovanjem diktatora, makar i sa akreditacijom istorijske vernosti, pravi se jedan moralno problematičan potez, izvesna romantizacija zločinca, kompromis sa neizrecivim. Čulo se i mišljenje kako je ovakav ljudskiji i blaži prikaz Hitlera upravo ono što rastućem neonacističkom pokretu treba. Ali, ovaj olaki automatizam gadljivog i nepromišljenog distanciranja od Hitlera, koji je odvajkada deo političko-istorijskog bontona, kao i autokastrativni stid koji je deo tog istog bontona kada je reč o njegovim sunarodnicima, odgovara jednako olakom i nepromišljenom neonacističkom idealizovanju fašizma i njegovog tvorca. Hiršbigelov film je redak pokušaj i, možda, prvo pravo suočavanje sa figurom Adolfa Hitlera, čijom je brzom i po defaultu osudom, na neki način izbegavano zrelo suočavanje sa posledicama njegove krvave politike. Sagledavanje Hitlera, sa sve njegovim ljudskim osobina, uz sve ostale tradicionalne atribute, korak je na putu oslobađanja te ličnosti od njenog okamenjenog i ideološki jednostavnog, simboličkog bagaža koji je kao takav izvesna vrsta gromobrana, mašine koja ponavlja jedno jedino simplifikovano objašnjenje izvora i mogućnosti Zla. Odgovor na pitanje „kako je sve to bilo moguće?“ nije „zato što je Hitler Đavo“. Nacizam je veći od Adolfa Hitlera iako je ovaj najvidljiviji kao ideolog i otelotvorenje te doktrine. Ko su ostali?
Od svih koji su se zatekli u bunkeru možemo detektovati nekoliko tipova na kojima je sistem počivao. Prvo tu je Hitlerova sekretarica Traudl Junge, čiji su memoari jedan od najbitnijih istorijskih dokumenata o poslednjim danima njenog šefa. Ova mlada dama se divi svome poslodavcu naivnošću kojom je obdaren svaki prosečan podanik bilo kog režima i koja se strašno iznenadi kada shvati da je ovaj samo nemoćni starac koji po mapi pokreće vojske od papira, čije jedinice na terenu zapravo ne postoje. Druga je Magda Gebels, u stvari pravi hitler u ovom filmu, fanatični pristalica firera do granice gubitka razuma, koja truje svoje šestoro dece uz obrazloženje da život bez nacionalsocijalizma nije vredan življenja niti je odrastanje vredno bez dotičnog političkog uređenja. Tu je i nekoliko časnih SS vojnika, požrtvovanih doktora zloupotrebljene dece i sličnih. Dakle, vođa je u svom bunkeru okružen egzemplarnim pripadnicima naroda. Taj svet, uz nešto više patetizacije, i dalje je tako ljudski, suviše ljudski, kao i njihov glavnokomandujući. Samog Hitlera glumi Bruno Ganc, bivši anđeo iz Vendersovog filma Nebo nad Berlinom. Sentimentalni heroj tužnog pogleda i tihog baritona transformiše se u kompleksan lik istorijskog Adolfa Hitlera, u lik verovatno najsuprotniji jednom anđelu koliko je to logički moguće.
Možda je ovo početak pokušaja suočavanja pre svega germanske kulture sa svojim nasleđem kao socijalnim a ne metafizičkim problemom. Suočavanje sa humanošću Zla. U filmu Moloh Aleksandra Sokurova, koji se bavi sličnom tematikom, Hitler sere iza žbuna. Gebelsova deca u ovom ostvarenju traže da vide „ujka Hitlera“. Isti čovek je na čelu zločinačke organizacije koja je pobila milione Jevreja. Dok god je ujka Hitler iza žbuna on je nepodnošljivo stvaran. Ta nepodnošljivost je ona gorka pilula koja nas uči da Hitler nije neka omaška istorije u kojoj počinje i završava se sva bestidna veličina Zla. Hitler nije Hitler zato što je Đavo, već upravo zato što je Čovek. I da na gorenavedeni problem odgovorimo rečima Vudija Alena iz filma Hana i njene sestre: „Nije pitanje kako je sve to bilo moguće, pitanje je kako to da se ne dešava češće?“
