U središtu bola

Kao što je to slučaj sa onim čemu se smejemo, dosta rečitog i zanimljivog o nama govori i ono čega se plašimo, pribojavamo, možda čak i grozimo. Nekada su to bili tifusari iz partizanskih spektakala, nekada ajkule i ostale “nemani”, a nekada su to, kao na primer u bravuroznom hororu Strava u Ulici brestova Vesa Krejvena – košmari: zatočeni u privremenoj stupici bespomoćnosti tokom sna, izloženi smo ovom ili onom oruđu mučenja podsvesti koja ionako dela po svom. U skladu s tim, kao i sa gledalačkim modama i preferencama, menjala se i sama suština horora kao začuđujuće vitalnog filmskog žanra; tu žilavost horora svojevremeno je isticao i veliki majstor filmske misli Stjuart M. Kaminski, koji nam je skrenuo pažnju na ono očigledno i lako proverljivo – na činjenicu, naime, da su, od svih referentnijih i profilisanijih žanrova i podžanrova, jedino horori i vesterni uspeli da iznedre velika dela u svim decenijama istorije narativnog filma.

...

A braća Filipu iz Australije, već, na konto dugometražnog prvenca (takođe izvrsnog horora Pričaj sa mnom, izvorno Talk to me), prepoznati kao vizionari i preporoditelji vidno klonulog repertoarskog horora, kao da prate kognitivnu i idejnu nit po kojoj se ljudi, možda usled iskustava sa fatumskom lutrijom tokom pandemije korone, a možda i zbog sveopšteg urušavanja civilizacije, lagano ali nepovratno vraćaju takozvanim analognim potrebama, zadovoljstvima, ali i strahovima. I kao što dosta ljudi iznova otkriva čari analognih druženja i vidova dokolice (čitanja, slušanja radija), tako je izvor užasa u novom filmu narečene braće Filipu, Vrati mi je (Bring Her Back), pomeren unazad, preciznije, u pravcu užasa gubitka najbližih. Ta zamisao kao da odjekuje idejom-vodiljom koju je svojevremeno javno i mudro izrekla Meri Higins Klark, autorka desetina i desetina brzopoteznih trilera, priznavši da je najviše nadahnjuje ideja užasa roditelja koji u trenu primeti da mu je, samo dok je pogledao kroz prozor, nestalo dete. U odlikaškom hororu braće Filipu ta ideja dobija kinestetski superiorno ovaploćenje kroz priču o mladiću na pragu punoletstva i njegovoj gotovo potpuno slepoj polusestri: posle očeve smrti oni dospevaju pod hraniteljsku skrb socijalne radnice/psihološkinje sve ekcentričnijeg ponašanja, koja i sama iznalazi načine da se nosi sa golemim bolom usred gubitka malodobne kćeri.

Tu postaje jasno da se dvojac Filipu odvažno dodatno odmakao od dominantnih tropa repertoarskog horora, premda je taj napor bio vidljiv već i u njihovom prethodnom ostvarenju, u kojem su hrabro i suptilno pomerali granice prihvatljivog sadržaja i stila unutar strogo kodiranog stila horora o tinejdžerima i za tinejdžere. U slučaju novog filma, intervencija i subverzija idu nekoliko zamašnih koraka dalje, u pravcu stvaranja filma neosporne žanrovske/horor provenijencije, ali skladno osnažene jasnim i jakim arthaus pečatom. U tom pogledu Vrati mi je jeste u stvarnost preinačen jednorog, odnosno film koji svakako dopire do poklonika i poštovalaca žanra. U isti mah on može da komunicira čak i sa elitistima i manje ili više bigotski ostrašćenim zagovornicima arthausa kao nadmoćnog filmskoj soja. Uspeh je tim veći, jer ništa od žanrovske sugestivnosti, čistote, pa i eksplicitnosti nije žrtvovano da bi ovo ostvarenje snažno prodrlo u “suparnički” tabor i tamo pronašlo sigurno mesto. Pratimo li tu nit i taj sud brzo ćemo stići do toga da je Vrati mi je samosvojno i krajnje osobeno filmsko delo koje u svakom svom aspektu nadilazi standarde viđane u obe suprostavljene filmske kategorije. U skladu s tim je i gluma Sali Hokins (nominovane za Oskara za glavnu ulogu u Obliku vode Giljerma del Tora i za epizodnu rolu u Nesrećnoj Džasmin Vudija Alena). U filmu Vrati mi je ona pruža zbilja nesvakidašnju mešavinu ozbiljnosti, postupnosti i iznijansiranosti s jedne, i žovijalnosti, blage posprdnosti i poletnosti s druge strane, a sve to u veoma uspelom nastojanju da gledaoci saosećaju s likom veoma proaktivne žene, očito poludele od bola, uz to kadre i voljne da krene put konkretizovane ezoterije i onostranosti. Iako je ovo delo bez formalnog nedostatka, računajući i bogato koloritno “tkanje” filmske slike i izrazito minuciozni rad montažera, upravo lik Sali Hokins, suštinski oneobičen u odnosu na tradiconalna žanrovska merila, povezuje sve delove ove filmske slagalice.

Mimo svega na šta smo do sada već ukazali, Vrati mi je je film koji se ponajpre doživljava na emocionalnoj ravni. Akteri priče se kako znaju i umeju nose sa bolom usled gubitka voljenih, ali mehanika horor filma ovde biva gurnuta u drugi plan zarad istraživanja potencijala ekstremne morfologije bola u korist filmske priče koja želi da kaže i pokaže mnogo više od pukog nizanja prizora užasa i nasilja. Istorija horora (na filmu) naučila nas je da se akteri tipskih horora u metakognitivnoj dimenziji razumevanja opasnosti nose prvenstveno instinktima (čemu se maestralno podsmevao Vrisak, ponovo u režiji Vesa Krejvena), dok u Vrati mi je gledamo aktere čije delanje određuje reaktivni poriv za samoodržanjem u užasnim životnim okolnostima. Taj je poriv je, istovremeno, nepovratno omeđen snagom i teretom bola od koga nema spasa, koji je po sebi već sila (samo)uništenja. Na taj način Vrati mi je, čini se, namerno digresivnim putem stiže do filma koji u svojoj biti jeste ono čega na bioskopskim repertoarima i u široj filmskoj ponudi veoma nedostaje: horor koji pleni zbilja zlokobnim tonom (mean–spirited horror), a istovremeno je i uzvišen dramski prikaz urušavanja pod bolom koji ne pruža nikakve izglede za iole srećniji ishod.