U potrazi za iskrenošću

Jedan od zanimljivijih predstavnika strip scene Sijetla, Dejvid Laski (David Lasky), krajem maja i početkom juna je „gostujući umetnik“ pančevačkog alternativnog prostora „Elektrika“. Posle otvaranja izložbe u krajnje netipičnom ambijentu, Holu gradske uprave u Pančevu (dakle, u javnom prostoru, kroz koji prodefiluje priličan broj građana, neko zbog administrativnih potreba, a često i mladenci tokom venčanja, itd.), Laski će svoj rad putem serije slajdova predstaviti 1. juna u „Elektrici“, tokom festivala nesvrstanog stripa Novo doba. Festival se održava na različitim lokacijama u Beogradu i Pančevu. Dejvid Laski je u Srbiju stigao posle objavljivanja veoma zapažene strip knjige Porodica Karter – Ne zaboravi ovu pesmu, u izdanju renomirane izdavačke kuće „Ejbrams“. Iako u novije vreme objavljuju i odabrane stripove, „Ejbrams“ su, od posleratnog perioda do danas, poznati po katalogu ilustrovanih knjiga iz različitih oblasti umetnosti i dizajna. Strip koji je Laski kreirao u saradnji sa scenaristom Frenkom M. Jangom, govori o prvim megazvezdama kantri muzike, koji su nastupali pod imenom Porodica Karter, zapravo ljudima sa sela, koji su prodavali milionske tiraže ploča u periodu između 1927. i 1944. godine, sve dok nisu odlučili da jednostavno napuste svet estrade (tada još uvek u začetku), kada im je to dojadilo.

„VREME„: Za početak, možeš li nam nešto reći o reakcijama na strip o Porodici Karter, delu koje je nastajalo tokom čitavih desetak godina?

DEJVID LASKI: Knjiga je naišla na veoma dobre reakcije. Neki od prijatelja su nam rekli da ih je čitanje završnog dela dovelo do suza, što je za mene ipak bilo prilično iznenađenje. Robert Kramb (koji se, nekom magijom, nenajavljen pojavio na promociji moje knjige u Sakramentu, u Kaliforniji) rekao mi je da crteži dobro izgledaju, ali da su slova suviše sitno ispisana (smeh). Mislim da je njegova zamerka na mestu.

Magazin „Tajm“, koji je nešto kao američka verzija lista „Vreme“, prošle jeseni je ovu knjigu proglasio za „strip koji treba pročitati“. Nedavno smo dobili nagradu udruženja strip crtača Severozapadne oblasti SAD, i imamo dve nominacije za Ajzner nagradu – ceremonija na kojoj će biti proglašeni pobednici odvija se tokom jula na festivalu ComicCon u San Dijegu.

Imamo pohvale i od muzičara i istoričara muzike, što nam je posebno drago, zato što smo uložili veliki trud da sve što smo predstavili u knjizi bude što bliže stvarnim dešavanjima. Za to nam je bilo potrebno obimno istraživanje, počev od iščitavanja literature. Frenk je telefonom razgovarao sa potomcima Porodice Karter, kao i s porodičnim prijateljima i ljudima koji su poznavaoci muzike. Ja sam istraživao vizuelne materijale, u nameri da na autentičan način prikažem muzičke instrumente, prevozna sredstva, nameštaj i slične detalje iz epohe. Nismo imali budžet za putovanje u vreme dok je knjiga nastajala, ali godine 2002. sam bio u prilici da putujem u jugozapadnu Virdžiniju gde su živeli pripadnici Porodice Karter, i tada sam posetio i mali muzej posvećen njima.

Takođe, zahvaljujući prijateljici iz Severne Karoline došao sam do dokumentacije u vezi sa Karterovima, to se danas čuva na tamošnjem Univerzitetu.

Porodica Karter ima divan, iskren pristup muzici, što mi se od početka činilo nekako bliskim. Mislim da su oni živeli u skladu sa stvarnim svetom, zato što dolaze iz stare tradicije sviranja muzike u kućnom ambijentu i u crkvi, i na nastupima koji su bili predviđeni za lokalnu zajednicu. Oni su počeli da se time bave bez namere da svoju muziku objavljuju na pločama ili da im to bude zanimanje, svirali su uglavnom za malobrojnu lokalnu publiku, kao što su to radili brojni muzičari iz naroda, generacijama pre njih. Razlika je u tome što su se oni pojavili u trenutku kada je tehnologija za snimanje i umnožavanje zvuka postala raspoloživa. Takođe, oni su bili veoma daroviti. Na kraju, sve je dovelo do toga da je tradicionalna muzika, nastala u devetnaestom veku, ili možda i ranije, recimo u sedamnaestom za sva vremena zabeležena u dvadesetom i umnožena na nosačima zvuka.

Pa ipak, Porodica Karter je u dobroj meri zaboravljena u Americi. Frenk Jang i ja često dolazimo u priliku da objašnjavamo ljudima ko su oni bili, kada govorimo o ovoj knjizi. Najlakše to objašnjavamo tako što spomenemo ženu Džonija Keša, Džun Karter. Njena majka bila je Mejbel Karter, gitarski virtuoz Porodice Karter. U Americi svi znaju za Džonija Keša, i mislim da bi trebalo da znaju i za junake naše knjige, koji su uticali na ogroman broj muzičara iz kasnijeg vremena. Nedovoljno je poznato da je Porodica Karter značajno uticala na Vudija Gatrija – on je ponekad samo smišljao drugačiji tekst koristeći njihove melodije. Vudi Gatri je bio značajan folk muzičar, koji je izvršio ogroman uticaj na Boba Dilana.

Dakle, Porodica Karter je bila aktivna u vremenu pre nego što su bila uopšte i formirana pravila šou–biznisa. Možeš li to da uporediš sa onim što nam se danas nudi u produkciji popularne muzike?

Današnja muzika se uglavnom svodi na nastojanje da se udovolji zahtevima „komercijalnog“. U svemu tome ima manje srca nego u muzici koju su stvarali Porodica Karter i njihovi savremenici. Karterovi su bili zemljoradnici, koji su se muzikom bavili iz čistog zadovoljstva, a ispostavilo se da su manje-više slučajno došli u priliku i da to sve zabeleže na snimcima.

Sijetl je jedan od glavnih centara američkog stripa. Kako objašnjavaš da je baš taj grad postao tako važan u toj oblasti kreativnog izražavanja?

Sijetl je grad u kojem je smešten „Fantagraphics Books“, izdavačka kuća koja objavljuje veličine kao što su Robert Kramb, Danijel Klouvs ili braća Hernandez… Takođe, to je grad u kojem su odrastale tri veoma značajne strip autorke – Linda Beri, Šeri Fleniken i Megan Kelso. U Sijetl se iz drugih krajeva SAD tokom vremena doselio značajan broj strip crtača, među koje i sam spadam, kao i Džim Vudring i Piter Beg, na primer. Jedno od objašnjenja moglo bi da se svede na geografski položaj. Sijetl je okružen planinama i klima je sveža, i umerena. Dovoljno je daleko na severozapadu da bi tokom zime imali kratke dane i duge noći, tokom kojih umetnici moraju da ostanu kod kuće gde mogu da čitaju stripove ili da ih stvaraju, sedeći za crtaćim stolom.

U današnje vreme još uvek postoji mogućnost da objavljujete stripove u lokalnim magazinima i nedeljnicima, ali to više nije tako lako kao nekad. Grupa mladih autora nedavno se udružila i oni su pokrenuli vlastite novine „The Intruder“ koje objavljuju stripove. Mislim da su takve pojave i još uvek primetan priliv novih autora ono što čini živom lokalnu scenu, koja ipak nije ponovila tu vrstu vibrantnosti kao tokom devedesetih. To je bilo vreme kada je „Fantagraphics“ otvorio knjižaru u industrijskom delu grada i objavio neka od svojih najboljih izdanja. Oni su prisutni na izdavačkoj sceni već više od trideset godina.

Neke od strip storija koje si objavio u časopisima zapravo su autobiografske. Šta te je privuklo ka toj vrsti izražavanja?

Pokušavao sam da sebi postavim izazov da kreiram što više različitih tipova stripa. Tako sam došao i do autobiografskog stripa, prepričavajući situacije koje su mi se zaista desile. Dopada mi se što takav materijal uvek zrači iskrenošću. Ukoliko crtam biografiju Pikasa ili Porodice Karter, ja zapravo ne znam šta se sve dešavalo u nekim situacijama, ali u autobiografskoj priči crtam scene koje su mi se zaista dogodile, postavljajući pred čitaoca delić vlastitog iskustva. Jedna od mogućnosti je da se na taj način stekne dublji uvid u živote drugih ljudi, i možda nam to pomaže da shvatimo da nismo usamljeni, već da delimo zajedničke probleme i interese, čak i ako često izbegavamo da o tome govorimo sa drugima.