U minskom polju književnosti

Kada je već toliko ratova, kako to da nema romana o tim ratovima? Dobrih romana, hoće se reći. Možda nam se ova tvrdnja učini odveć proizvoljnom, ali, evo, da počnemo od Ilijade, pa da nabrajamo sve čega se, u međuvremenu, možemo setiti. Do danas. Ili nešto naizgled manje ambiciozno: evo smo na ovim prostorima imali nekoliko kvalitetnih ratova samo u prethodnom veku, pa da vidimo koliko smo ratnih romana u stanju da nabrojimo. Neka to bude mala igra čitaoca sa samim sobom: ako za 10 minuta nabroji više od pet romana, to će značiti da je solidan čitalac; ako nabroji više od deset romana, to će značiti da je veoma posvećen čitalac. A ratova je mnogo više od dobrih knjiga o ratovima, pri čemu se ne zna koji je rat odvratniji od koga. Upravo je stepen odvratnosti rata kao pojave jedan od razloga što nema onoliko dobrih romana o ratu koliko bi, čini nam se, moralo da ih bude kako bismo… kako bismo – šta tačno? Kako bi naše čitalačko iskustvo (recimo) proizvelo bilo kakav uticaj izvan nas samih. Ali ima tu još nešto. Rat je toliko odvratna stvar da joj se može prići samo, tako da kažemo, s distance. Između sebe i rata pisac mora da postavi zaštitnu ogradu, mora da se ogradi minskim poljem od rata, ili makar da mu priđe s leđa, ako je to ikako moguće. Evo Luj Ferdinan Selin, na primer, za koga se kači pogrešna tvrdnja da je, naime, napisao jedan od najboljih, ako ne i najbolji antirarni roman, Putovanje nakraj noći. No, napisao je Selin (ipak) genijalan ratni roman, a svaki je dobar roman o ratu, istovremeno, antiratni. Selin, koga je rat u dobroj meri obogaljio, morao je da ode iz rata da bi mu se vratio i pisao dobro. Iskustvo rata, dakle, nije presudno da bi se o ratu pisalo. Presudna je daljina s koje se o ratu piše. Sarajevsku spisateljicu Adisu Bašić rat je stigao tridesetak godina posle završetka, te je vremenska distanca već bila ugrađena u njeno pisanje. Ali ni distanca kao takva, naravno, nije dovoljna. Potrebna je i svest o distanci, dobro odmerena distanca, onako kako je plivaču potrebno da dobro odmeri rastojanje do kopna, jer ako omane – udaviće se.

POTRAGA

...

Knjiga o Almiru roman je o Almiru Smajiću, poručniku Jugoslovenske narodne armije poreklom iz Bjeljine, koga je sedmog novembra 1991. godine, nadomak Vukovara, snajperski metak pogodio u vrat i usmrtio ga na mestu. Nikada Bjeljina, pre toga, nije videla veći sprovod nego krajem te 1991. godine: čitav se grad okupio iza kovčega dvadesettrogodišnjega mladića. Nikoga ta smrt nije ostavila ravnodušnim i niko se u toj povorci nije našao slučajno. Bio je to poslednji, očajnički vapaj ljudi koji su, okupljajući se i zbijajući jedni kraj drugih, pokušavali da odagnaju ono što se, poput sve glasnije zveri, približavalo njihovom gradu i svima njima: rat. Znamo danas da smrt tog mladog čoveka nije mogla unapred da iskupi ono što se potom dogodilo Bjeljini: ubijanje i proterivanje Muslimana. A sasvim je izvesno da je u toj novembarskoj povorci bilo i onih koji će biti ubijeni ili prognani i onih koji će ubijati i proganjati. Jer Alimirovo ime još uvek nije bilo “pogrešno” i još uvek je bilo naše. Iza tog imena okupili su oni koji nisu hteli da prihvate ono što se, tada, njima uprkos, svemu uprkos, više nije moglo izbeći. Ili su, možda, oplakujući Almira već oplakivali sebe, bez obzira na to da li će biti među progonjenima ili među progoniteljima.

Pripovedačica koja deli gotovo sve karakteristike spisateljice Adise Bašić – no, nikada nije na odmet podsetiti da spistaeljica i pripovedačica nisu isto, niti to mogu biti – pripovedačica je, dakle, supruga Almirovog starijeg brata Ade, profesorka je književnosti u Sarajevu, te po porodičnoj tradiciji sa svojim mužem i njegovom majkom odlazi u Bjeljinu na godišnjicu Almirove smrti. Ton pripovedanja je vrlo miran i sveden, te naizled barata samo činjenicama i podacima između kojih se umeću epizode s tek rođenom bebom, ili pokoja opaska koja se odnosi na Adu, Almira ili njihovu majku. Istovremeno, pripovedačica ubaci i pokoju sugestiju koja otkriva proplamsaje nelagode jer, na kraju krajeva, Ado i njegova majka rođeni su u Bjeljini i vraćaju se u grad iz kojeg su ih Srbi proterali, ili im, u najmanju ruku, život učinilili u toj meri nepodnošljivim da su morali da odu. A opet, Ado se raduje susretu sa svojim i Almirovim prijateljima Srbima, te, zajedno s nelagodom, pokazuje pripovedačica i izvesnu radoznalost koja će se, kako roman odmiče, pretvoriti u opsesivnu potragu za ljudima koji će o ubijenom Almiru, rođenom bratu njenog muža, moći da joj pričaju. Jer Ado joj o svome bratu nikada nije pričao. Utoliko se odlazak u Bjeljinu pretvara u višestruku detektivsku potragu: za onima koji su poznavali Almira, za sećanjima o kojima nikada nije pričala s mužem, ali i za samim ocem njenog deteta, za onim muškarcem – divnim na svaki način – do kojeg ona nije uspela da dopre, ili barem nije uspela da otključa onaj deo koji o njemu, sluti pripovedačica, govori više od svih izgovorenih reči.

TOKOVI PRIPOVEDANJA

Ne izlazeći iz mirnog pripovedačkog toka, pripovedačica otvara nekoliko paralelnih istraga i nekoliko različitih vremenskih planova. Na jednoj ravni sakuplja sve što može saznati o Almiru: činjenice, dokumenta i svedočanstva, te usput zapisuje i kako dolazi do ljudi s kojima pokušava da razgovara, kao što to radi Havijer Serkas u svojim Salaminskim vojnicima. Na sledećoj ravni ona sva dokumenta i sve priče komentariše, a ono što daje ubedljivu literarnost ovom postupku upravo su direktni opisi situacija u kojima se nalazi. Teško je odrediti šta je uzbudljivije od čega, jer praznog hoda nema. Recimo, susret s Adinom starom prijateljicom, koja će im ustupiti prostrani stan u centru grada. Prijateljica, frizerka, nosi srpsko ime i prezime, ali pripovedačica će saznati da je njeno ime pre rata bilo drugačije. Ne samo što će se novo i staro ime mešati kada joj se Ado bude obraćao, nego će ta tužna i, zapravo, veličanstvena junakinja ovog romana postati simbolom nezalečive rane ovog grada: svi, naravno, u malom gradu znaju sve o svakome, te Milicu (u srpskoj varijanti), čiji se frizerski salom nalazi nedaleko od Trga Draže Mihailovića (to ime je “ljudima sasvim normalno, komunalna stvar, primaju poštu, popunjavaju formulare, kad ih ko upita oni kažu – Trg Draže Mihailovića, broj taj i taj”, str. 56), više neće sasvim da prihvate ni “njeni” ni “naši” (a čitalac neka sam proceni koji su “njeni” a koji su “naši”, te kojima ona ne pripada ili pripada). Čistota motiva i probranost detalja u epizodama s tom ženom odaju ogromno spisateljsko majstorstvo i, ponovo, osećaj za pripovedačku meru. Zapravo, ova je knjiga mogla da se napiše samo na jedan jedini način, onaj način koji je izumela Adisa Bašić.

Posebna ravan je priča o samom Almiru.

UMIRENI JAKI DETALJI

Nikada ovaj roman ne bi mogao da bude ovako moćan i ovako važan da je Adisa Bašić pogrešila makar jednom, jer materijal za ovakvu priču svojevrsno je (književno) minsko polje: dovoljno je, naime, samo jednom pogrešiti. A kako ne pogrešiti kada je toliko jakih mesta, kada je sve prožeto najdubljim i najtananijim emocijama, kada su ulog majčina tuga, bratovljeva ljubav i tvrdo muško srce koje ne želi, ili ne može da kuca u ritmu u kojem bi pripovedačica to želela, ili volela? Na to pitanje – kako ne napraviti pogrešan korak – ni sama spisateljica, verovatno, ne bi umela da odgovori, ali, jednostavno, nije ga napravila. Kad progovori o Almiru, pripovedačica se uvek osloni na nešto (dokument, VHS traka), ili nekoga (prijatelja, poznanika) pa čak i kada, doslovno, skine govor sa trake jer nije u stanju da ga književno obradi – jer toliko je težak, strašan i veličanstven taj govor u svom dubokom mraku – pronicljivo nam tim detaljem, naime da ne želi da upliće književnost u goli život, sugeriše pripovedačica da je upravo to književni gest (jer, naravno, života bez književnosti nema). Zbog toga će potraga za Anđom, Almirovom devojkom i “lepom protinom kći”, biti upravo dramatična, važna, nezaobilazna čak za priču o Almiru. I, ponovo, u svakom razgovoru – smrt: “Završili smo razgovor i krećemo prema autu. Meni je odjednom svega previše. Ova knjiga mi je teška, njihove priče su mi preteške, slušam o Almirovoj smrti uvijek iznova. Htjela sam da mi pričaju o životu, a svi oni su najbolje zapamtili smrt” (str. 114). Dakle, sam Almir je nit po kojoj se pripovedačica, poput hodača na žici, poput Filipa Petija koji je razapeo žicu između dve zgrade Trgovinskog centra u Njujorku i onda po toj žici, iznad provalije od pola kilometra, plesao – sam Almir je ta nit koja se nalazi između pripovedačice i ambisa. Jer, Almir je mrtav, on je gore, dok su svi ostali na zemlji, u minskom polju književnosti. I kada, najzad, zahvati Almira rečima, kada saznamo da je Almir bio običan, a, zapravo, neobičan momak, i kada to što znamo smešamo s njegovom potpuno besmislenom smrću, dobijamo jedan od najboljih romana o ratu na ovom jeziku, zajedno s Ratom Miljenka Jergovića i Peskom pjeskare Milenka Bodirogića (da pomenemo samo dva najskorija i zaista velika).

Nikada nije dovoljno prostora i vremena da se o ovakvom jednom romanu piše, jer, evo, potpisnik ovog teksta jedva da je počeo, a novinski prostor već je popunjen i sada se nama više kud, osim u još jedno, ponovno čitanje romana Adise Bašić.