U jednom gradu, ko zna kom

Likovi u novom romanu Jelene Lengold nemaju imena, osim jednog, ali to, Komar, to mu baš i nije neko ime – ko se još zove Komar? I još jedne, doduše, no o njoj kasnije. I njenog muža, i jednog Ruperta, ali taj obitava samo u naratorkinom snu. Oni žive u gradovima koji takođe nemaju imena: prvo u jednom omanjem, provincijskom, posle u jednom povelikom, metropolitanskom. Ima, doduše, u njemu i gradova koji imaju imena, recimo Rim, Venecija ili Prag, ali to su neki daleki gradovi, to je neko Drugde, gde se dođe na kratko pa se zatim ode zauvek. Ni zemlja u kojoj žive nema ime, mada druge zemlje imaju imena, pa se zovu Mađarska, Švajcarska, Alžir. Pošto nemaju imena, nemaju ni istoriju, ili junaci romana nekako uspevaju da žive izvan nje. Promine njime i tek poneka, veoma retka „stvarna ličnost“, pa ona onda ima ime – kako bismo inače znali da je stvarna – na primer, Maks Friš. Zapravo… samo Maks Friš. Ne lično: u vidu knjige. Sto mu muka, čak ni naratorkin pas nije imao ime, ali je zato umeo da govori, i to same skarednosti i bezobrazluke…

Ovaj čitalac voli da misli da su svi oni, one, ona, imali imena, pa im ih je autorka naknadno „poskidala“, kao i štošta drugo, tešući ovaj tekst tako da u njemu ne ostane gotovo ništa osim onoga za šta ne uspe da pronađe ni jedan valjan razlog da ne ostane tu. I, šta je preostalo? Ni sto pedeset stranica, ali gustih, gustih…

Ili da ipak počnemo konvencionalnije? Hajde. Deceniju i po nakon Baltimora, Jelena Lengold, jedan od najboljih pripovedača srpske književnosti (ako kažem „jedna od najboljih pripovedačica“ ispašće da se to odnosi samo na žene; eh, srpski jeziče…), objavila je novi roman. Odustajanje (Arhipelag, Beograd 2018) sastoji se od tri dela gotovo u stranicu podjednake dužine: u prvom, naratorka je devojčica koja odrasta u malom gradu u klasičnoj „osnovnoj ćeliji društva“, s majkom, ocem i (znatno starijim) bratom. Idilično detinjstvo dobija sve turobnije oblike kroz majčinu bolest i smrt, očeva pijanstva i neverstva, bratovljev sve teže kanalisan bes… U drugom, već živi u velikom gradu – nemamo pojma čime se bavi i od čega živi, ni ona ni bilo ko oko nje – kao mlada, nesređena žena s vrlo problematičnim relacijama s tzv. suprotnim polom, a i s ljudima uopšte, i s neprevaziđenom traumom koju vuče iz prethodnog poglavlja, a koja nam, trauma, ostaje pomalo zagonetna: ili mi to nismo dovoljno pažljivo pročitali, ili je autorka tu stvar malo odviše zamumuljila, ili to baš treba tako da bude, ko zna. Melanholija, hronična zatvorenost u samoreferentni svet bez dobrog izlaza, nemogućnost istinskog ostvarenja, stvarne predanosti nekome ili nečemu, čak i ozbiljnije komunikacije, te diskretno uveden fantastički motiv kroz lik „čoveka u sivom mantilu“ koji je razume i prozire i s kojim kao da posećuje jedan paralelni grad i svet, tu odmah iza ugla, a opet drukčiji, čine bitan zaokret u odnosu na prvo poglavlje, dosledno realističko, te više elegično nego trpko i gorko. U trećem, pak, ona je zrela žena u dugogodišnjem braku, majka odrasle, sposobne i superiorne, ali prema njoj (tako se bar materi čini) hladne i distancirane kćeri Irene (eto, prokleto racionalna smaračica ima čak i ime – toliko je iznad situacije!) koja je pred udajom, za razliku od nje koja je, naprotiv, pred… razvodom? Eh, nečim mnogo složenijim od toga: obznanjuje mužu da će ga napustiti, da će otići, da će odustati, ali nije to odustajanje samo od jednog braka – pre izgleda kao polagana predaja pred sveopštim osećanjem životne nedomašenosti. Kad bi se bar vratio čovek u sivom mantilu da je odvede u jedan bolji raspored ulica, u svetlije odaje pune slika…

Prvo poglavlje romana izuzetno je kako god da ga zahvatite, po svemu antologijsko, čitao sam ga sa zanosom koji kosmički daleko odnosi svaku rutinu: impresivno zaokružena celina, beskrajno dirljiva a bez prisenka patetike i jeftinoće; drugi deo donosi promenu ne samo tona i stila, pripovednih sredstava i tempa, nego i generalnog osećanja koje senči roman, možda sa stanovišta autorske tekstualne ekonomije sasvim opravdano, ali iz ugla (ovog) čitaoca pomalo izneveravajuće: kao da je jedna moćna priča (alias, prvi deo romana) nasilno prerano prekinuta da bismo u zamenu dobili nešto što nikako ne može da joj parira. Treće poglavlje iznova bar donekle uspostavlja balans i roman do kraja zadobija potrebnu punoću, ali meni ostaje žal od koje ne mogu pobeći: da je Jelena Lengold samo nekako nastavila s pričom prvog dela a ostalo sačuvala za neku drugu prigodu, napisala bi veliki roman. Ovako, napisala je „samo“ odličan roman s nekim manama koje bi se mogle izbeći. Ili ne bi, jer su unapred ukalkulisane, u kojem slučaju nikom ništa, pisac ima sva prava…

Kad se podvuče crta, neće baš mnogo toga što će izaći ove godine moći da se meri s Odustajanjem, takvim kakvo je. Ovo je zrela knjiga autorke koja ima potpuno zasebno mesto u srpskoj prozi, izboreno darom i senzibilitetom bez premca. Čuj, „ne baš mnogo toga“? Zapravo, malo, gotovo ništa. Jer, Jelena Lengold ima ime, i to ime nikada još nije osvanulo na knjizi koja bi bila nešto manje od Događaja.