Produkcija sapunskih opera u Turskoj fenomen je novijeg datuma. Prvi ambiciozni projekti te vrste, koji postižu uspeh i van Turske, snimljeni su od 2005. naovamo i njihova pojava koincidira sa početkom pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji
U zimu 1996. godine, pola Srbije je šetalo u znak protesta protiv izborne krađe na lokalnim izborima, a druga polovina patila je i radovala se zajedno sa junakinjom meksičke sapunice „Divlja ruža“. Otud je ostao upamćen i jedan učesnik protesta koji je sebi napravio bedž na kom je pisalo: „Rosa salvaje“, kako se serija zvala u originalu. Nepunih godinu dana kasnije, u leto 1997. godine, baš nekako u vreme kada je Slobodan Milošević postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, strepeli smo da li će se Kasandra udati za Randua, Manrikea ili će se ipak vratiti jedinoj pravoj ljubavi – Luisu Davidu. Kasandra, odnosno glumica Koraima Tores, i njen kolega koji je igrao Randua, Henri Soto, u septembru 1997. dočekani su u Beogradu, u prepunoj hali Pionir. Oko 5000 ljudi nije žalilo tadašnjih deset nemačkih maraka, koliko je koštao ulaz, kako bi videli svoju omiljenu junakinju. Dve godine kasnije, 24. marta 1999. u 20 časova, trebalo je da se dogodi jedan od prelomnih trenutaka u istoriji emitovanja sapunica u Srbiji. Nažalost, slepa Esmeralda te večeri nije progledala, jer su se u 19 časova i 45 minuta oglasile sirene za početak vazdušne opasnosti. NATO avioni krenuli su ka Srbiji, a emitovanje serije obustavljeno je do daljnjeg i nastavljeno tek nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Još jedan za ovaj prostor istorijski sporazum potpisan je 21. novembra 1995. u Dejtonu, istom onom u kom je Blejk Karington pronašao od amnezije obolelu Kristl negde na početku devete sezone „Dinastije“.
POVRATAK KORENIMA: Poslednjih meseci svedoci smo (ili direktni učesnici) još jedne sapunjave pomame. Ovoga puta, međutim, nisu u pitanju ni Amerikanci ni Latinoamerikanci, već – Turci. Od marta ove godine, na Prvoj srpskoj televiziji, koja se u to vreme još zvala Foks, počelo je emitovanje serije „1001 noć“. Društveno-politički kontekst tu nije ni potrebno naglašavati. Dovoljno je reći: pet vekova. Sinopsis serije je sledeći: „Šeherezada je arhitekta, zaposlena u velikoj građevinskoj kompaniji, čiji su vlasnici Kerim i Onur. Obojica su uspešni i poznati biznismeni, ali Onur, zbog lošeg iskustva u prošlosti, potajno gaji bes i mržnju prema ženama. Ipak, veruje da je Šeherezada drugačija od ostalih žena, ona pleni lepotom, posvećena je poslu i zahvaljujući njenom talentu kompanija osvaja prestižnu nagradu na takmičenju arhitekata i dobija izuzetno važan i skup projekat u Dubaiju.“ U stvari, Šeherezada je lepa i mlada udovica, samohrana majka, čije dete boluje od retke i nepoznate bolesti i treba joj mnogo novca za operaciju koja će ga spasiti. Onur joj nudi novac, ako provede noć s njim, ona pristaje, zaljubljuju se, venčaju se, dušmani se umešaju, razvedu se, pa se na kraju opet venčaju. Svaka sličnost sa zbirkom „1001 noć“ završava se u nazivu serije i imenu glavne junakinje, ako izuzmemo to da Onur negde na polovini serije Šeherezadi poklanja knjigu, pa je ona, u 82. epizodi, u vreme dok su rastavljeni jer ona pogrešno veruje da je Onur svima ispričao da je spavala sa njim za novac, plačući spaljuje u kaminu.
Kraj serije još nismo videli, u Srbiji će poslednja epizoda biti prikazana u petak, 10. decembra. Dve glavne zvezde, Berguzar Korel (Šeherezada) i Halit Ergenč (Onur), dolaze u Srbiju. U studiju Prve srpske televizije, zajedno sa svojim obožavaocima, odgledaće poslednju, 90. epizodu serije, a onda će biti gosti u specijalnoj emisiji „1002. noć“. Kako piše srpska štampa, Onur i Šeherezada u Beograd stižu u četvrtak, 9. decembra. Glumci će odsesti u predsedničkom apartmanu hotela Hajat, u kome jedno noćenje košta hiljadu i po evra. Na aerodromu će ih sačekati luksuzna limuzina. Za sada je u planu da par u Beogradu ostane tri dana. Inače, da sve bude još romantičnije, dvoje glavnih glumaca su tokom snimanja serije započeli vezu, pa su danas u braku ili, kako stoji na sajtu Prve srpske televizije: „Iako su oboje bili u emotivnim vezama, njihova ljubav pobedila je sve prepreke. Krunisana je brakom i rođenjem sina Alija. Romansa iz serije nastavljena je u stvarnom životu.“
BALKAN, AZERBEJDŽAN, KUVAJT: „1001 noć“ (Binbir Gece), produkcijske kuće TMC Films, u Turskoj je emitovana od 7. novembra 2006. do 12. maja 2009. godine i bila jedna od najgledanijih sapunica u istoriji turske televizije. Nakon završetka emitovanja u Turskoj, Šeherezada i Onur krenuli su u osvajanje sveta, naročito se zadržavši na Balkanu. Osim u Azerbejdžanu i Kuvajtu, „1001 noć“ trenutno se emituje u Hrvatskoj, Rumuniji, Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, a nedavno je, zahvaljujući prodoru TV Pinka na tamošnje medijsko tržište, počelo emitovanje i u Sloveniji.
Dolazak Šeherezade i Onura u Beograd biće repriza onoga što su doživeli u Hrvatskoj. Tamo je, zapravo, gledanost ove serije mnogo veća nego u Srbiji. Dvoje glavnih glumaca boravili su početkom novembra u Zagrebu. I sami su bili iznenađeni dočekom, od aerodroma do hotela ih je sprovodila policija, tačno vreme dolaska držano je u tajnosti. Obožavaoci su, ipak, opsedali satima aerodrom, a hrvatska štampa piše da su pojedine obožavateljke plakale od uzbuđenja kada su upoznale Halita Ergenča. Zanimljiva je i komercijalna strana priče: u vreme dolaska dve zvezde, u Hrvatskoj su se prodavale majice sa Šeherezadinim likom i natpisom „150.000 dolara“, što je inače iznos za koji je Šeherezada pristala na seks sa Onurom. U prodavnicama zdrave hrane pojavili su se niskokalorični kolači pod imenima „Šeherezada“ i „Al Kemal“ (Onurov brat, pijanac, kockar, i, uopšte, raspikuća). Turističke agencije iz Hrvatske i Srbije zajednički organizuju trodnevne izlete u Istanbul, po ceni od 155 evra. Aranžman uključuje obilazak lokacija na kojima je snimana serija i prolazak pored kuće u kojoj živi bračni par Korel–Ergenč. Prva grupa obožavalaca serije iz Srbije i Hrvatske otputovala je u Istanbul 3. novembra. Vrhunac domišljatosti ipak predstavlja vibrator „Onur“, koji se može naći u seks-šopovima po Hrvatskoj. Reč je zapravo o modelu koji se zove „Toy Joy“. Dosetljivi trgovci su originalne kutije tog modela vibratora prelepili Onurovim fotografijama. U školama stranih jezika u obe države kažu da raste interesovanje za kurseve turskog, naročito među srednjoškolkama.
Glavni razlog dolaska dve turske zvezde u Hrvatsku bilo je snimanje reklame za trgovinski lanac Konzum, u vlasništvu kompanije Agrokora. Ista reklama biće emitovana u Srbiji za trgovinski lanac Idea, a u njoj se pojavljuje Halit Egerč, koji je za to dobio honorar od 300.000 evra. U četvrtak, 3. decembra, kada su i Egerč i njegova supruga već uveliko bili kod kuće, u Turskoj, oglasila se Policijska uprava zagrebačka, saopštenjem u kom je rečeno da „zahtevi za izdavanjem radne ili poslovne dozvole za navedene turske državljane nisu podneseni, a potvrda o prijavi rada bez radne dozvole takođe nije zatražena“. Prema hrvatskom zakonu, rad stranih glumaca u Hrvatskoj spada pod član 139. stav 2. tačka 1. Zakona o strancima, prema kom oni mogu da rade u Hrvatskoj do 60 dana u toku jedne godine, ali je osoba koja koristi njihove usluge (u ovom slučaju Agrokor) dužna da to prijavi policiji pre početka rada.
Na talasu popularnosti „1001 noći“, televizije sa ovih prostora sada otkupljuju i druge turske sapunice. Na Prvoj srpskoj, hrvatskoj TV Nova i bosanskom OBN-u, već se emituje serija „Gumuš“ iz 2007. godine, koja je do sada emitovana u Bugarskoj i Saudijskoj Arabiji, gde je bila veoma gledana. Tamo je ujedno izazvala veliku pometnju jer je šeik Saleh Al-Luhaidan, predsedavajući Vrhovnog sudskog saveta, bacio fatvu na vlasnike TV stanica koje su emitovale seriju, zbog prikazivanja „zavođenja, obscenosti i vulgarnosti“ u vreme ramazana. Ovih dana, Prva srpska najavljuje početak još jedne turske sapunice „Kad lišće pada“, a kao muzička podloga za najavu serije iskorišćena je pesma Miroslava Ilića Jesen je plakala s tobom.
Produkcija sapunskih opera u Turskoj fenomen je novijeg datuma. Prvi ambiciozni projekti te vrste, koji postižu uspeh i van Turske, snimljeni su od 2005. naovamo i njihova pojava koincidira sa početkom pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji. Otuda nije nemoguće da iza ove pojave stoji ambicija za poboljšanjem ugleda Turske u svetu i Evropi, jer su u svim do sada snimljenim serijama pozitivni likovi mladi, lepi, moderni i uspešni, dok negativci uglavnom dolaze iz krugova tradicionalnih i konzervativnih. Osim toga, Turska u poslednje vreme popravlja odnose i sa Rusijom. Simptomatično, u „1001 noći“ Onurova građevinska firma naveliko gradi po Rusiji. Inače, prva epizoda ove serije prikazana je u Turskoj u novembru 2006. godine, tačno godinu dana nakon što je monumentalni gasovod Plavi tok, koji prenosi prirodni gas iz Rusije, preko Crnog mora, do mediteranske obale Turske, pušten u promet. Baš u vreme završetka serije, u maju 2009, Turska je Rusiji dala odobrenje za projektno-istraživačke radove na postavljanju Južnog toka u svojoj pomorskoj zoni. Međutim, ako se iza rastuće produkcije sapunica u Turskoj zaista krije želja za poboljšanjem imidža u Evropi, izgleda da je ciljna grupa pogrešno odabrana. Jer, opet je najviše oduševljen – Balkan.
Srpsko-turske kulturne veze: Stari prijatelji
Ne tako davno, simboli Turske na ovim prostorima bili su kamiondžije koje voze sa ciglom na gasu, turski gastarbajteri koji u prepunim kolima prolaze kroz Srbiju na putu za domovinu, javašluk i prljave ulice, a simboli turske kulture uglavnom su bili trbušni ples i muzika sa primesama Orijenta (pusto tursko).
Mišljenje o Turskoj počelo je da se menja nabolje kada je ova zemlja postala turistička velesila u koju je odlazilo sve više naših ljudi, a za promene nastale u shvatanju kulture ove zemlje nemerljiv doprinos dao je pisac Orhan Pamuk, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pamukove knjige su ovde bile popularne i pre dobijanja nagrade, a pisac je na poziv izdavačke kuće Geopoetika, koja izdaje njegove knjige u Srbiji, boravio u Beogradu 2006. godine.
Ljubitelji filma su sa pažnjom ispratili prvi veliki korak turske kinematografije, kada je reditelj Jilmaz Ginej 1982. godine dobio kansku Zlatnu palmu za film Jol. U poslednjih nekoliko godina, filmovi iz Turske su sve češće pobednici na najvećim svetskim festivalima. Samo u 2010, Zlatnog medveda u Berlinu dobio je film Med Semiha Kapanoglua, Zlatni lav za debitantski film u Veneciji otišao je u ruke Serena Judžea, nagrada za režiju u Kanu pripala je režiseru N.B. Džejlanu…
Najpoznatije ime iz sveta kulture sa ovih prostora u Turskoj je verovatno režiser Emir Kusturica, koji je i primer kako se u srpsko-turske kulturne odnose često meša i politika. U oktobru ove godine je Kusturica odlučio da se povuče iz žirija filmskog festivala Zlatna narandža u Antaliji. Razlog je bio to što je nekoliko grupa u Turskoj izrazilo protivljenje Kusturičinom dolasku na festival uz obrazloženje da navodno nije osudio zločine počinjene tokom rata u BiH i da je čak te zločine podržavao. Na festival je, iz istog razloga, odbio da dođe i turski ministar kulture, kao i režiser Semih Kapanoglu, a Kusturica je takva reagovanja nazvao „varvarizmom i neuljudnošću“.
Ima i mnogo lepših primera uticaja politike na kulturu u zajedničkoj srpsko-turskoj istoriji. Na primer, Srpska pravoslavna crkva obnovljena je kao Pećka patrijaršija 1557. godine zahvaljujući uticaju velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, najpoznatije ličnosti u turskoj istoriji poreklom sa ovih prostora. Makarije Sokolović, rođeni brat Mehmed-paše, bio je prvi patrijarh obnovljene patrijaršije, koja je posle 1557. proširila svoju jurisdikciju u svim zemljama gde se srpski narod naselio u XV i XVI veku, daleko prelazeći granice koje je imala u vreme Nemanjića. Za vreme patrijarha Makarija umetnost, književnost i celokupna srpska kultura doživeli su svojevrsnu renesansu. Porodica Sokolović dala je, inače, i tri naredna patrijarha.
Tragajući za onim što može da predstavi na karakterističan način tradicionalnu kulturu svih balkanskog naroda, grupa turskih etnologa sa Univerziteta Ege u Izmiru je 2008. posetila Srbiju. Gosti iz Turske su zaključili da mnogo više od razlika fasciniraju sličnosti. „Muzika, igra, nošnja u Srbiji i po Balkanu – možemo reći da je to često slično, a ponekad potpuno isto“, rekao je tada za „Vreme“ Emir Ajdin, jedan od turskih etnologa. „Najbolji način da se pospeši budući mir na Balkanu jeste da se pogledaju kulture i da se vidi koliko smo slični, u stvari isti.“
Da su Srbi i Turci slični po mnogim stvarima smatra i Dragoslav Milosavljević, predsednik generalne skupštine Društva srpsko-turskog prijateljstva I.N.A.T. „Bliski smo i po mentalitetu, običajima, često imam utisak da smo jedan narod sa dve vere. Osim toga, u Istanbulu i danas postoje Beogradska kapija, Beogradska mahala, Beogradska šuma, u Turskoj živi i jako mnogo ljudi poreklom sa ovih prostora, koji vole svoju bivšu domovinu.“ Milosavljević misli i da su politička i ekonomska saradnja Srbije i Turske trenutno mnogo intenzivnije nego saradnja u kulturi.
Predsednik Turske Adbulah Gul bio je u Srbiji u oktobru 2009. godine, a u julu 2010. Srbiju je posetila državna delegacija predvođena premijerom Redžepom Tajipom Erdoganom. Potpisan je niz sporazuma, najviše o saradnji u oblasti infrastrukture, a Erdogan je u Novom Pazaru sa predsednikom Borisom Tadićem otvorio Turski dom kulture „Kemal Ataturk“. Potvrđena je i namera da se izgradi veliki islamski kulturni i duhovni centar sa džamijom na teritoriji Beograda, koji će finansirati Turska. Pojačano privredno i političko angažovanje Turske u balkanskim zemljama često prate i sumnje u „neoosmanizam“, širenje uticaja Turske po zemljama koje su nekada ulazile u sastav Otomanske imperije.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
