U našem društvu televizija deli sudbinu naroda. Istini na volju, ponekad pomaže da se dotična sudbina okrene u određenom smeru, ali kada zagusti, ona strpljivo čeka u redu sa penzionerima, diže kredite, slavi pobede sportista ili preti neprijateljima Srbije.
Sudeći prema političkoj situaciji, gledaoce možemo podeliti na tradicionaliste i moderniste, što je jedna od legitimnih srpskih podela. Ona je možda nastala u umetnosti, ali postoji i u politici, ekonomiji i gotovo svim oblastima života. Nije ova podela naša specijalnost. U legendarnoj sapunici hrvatske produkcije „Obični ljudi“ pratimo sudbine dve porodice, jedne tradicionalne, danas tajkunske, poreklom iz ruralne Hercegovine, i druge, stare purgerske, artističke i modernih shvatanja. Kod tradicionalista je na zidu križ, svi nose odela, žene ne rade, poroci se kriju, dok kod modernih svi piju, roditelji su rastavljeni, glumci, neobavezni i prilično neodgovorni. Na kraju se svi napiju, potuku, pa se posle kaju i trezne, pa se opet napiju i na kraju pomire.
Da vidimo šta je kod nas moderno, a šta tradicionalno.
Kobasicijada u Turiji. Primer tradicionalne svečanosti tokom koje se zadovoljava praistorijski falusni kobasičarski kult. To je takođe u filozofskom smislu sučeljavanje forme (creva za kobasicu), sa sadržajem (tajnom recepturom za mleveno meso), što se svake godine preispituje. Turijci su skloniji da glorifikuju formu – pa vole da kažu kako u Turiji svake godine imaju najduže crevo, a u ovom iskazu ćete primetiti i trijumf principa kvantiteta koji svake godine (jer je crevo sve duže i duže) daje sve dužu kobaju. Nakon svečanog defilea, posetioci (po pravilu penzioneri) kupuju kobasicu na metar, uz večito meričko jednačenje kilo = metar= litar, što olakšava kafanske porudžbine. Kobasica tako postaje univerzalna mera postojanja i merenja stvari a fizičke mere dužine, težine i zapremine postaju jedno – kobasica!
Antički princip Turije nastavlja se pečenjem vola na ražnju, gde takođe uočavamo antičku žrtvu – mitskog Minotaura koji završava na ražnju. Pečeni vo je u balkansku političku scenu ušao (za mene) pobedom HDZ-a koji je proslavu začinio volom na ražnju. U Turiji se vo peče na banatskoj bukovini-šepuriki. Ovaj nepravedno zapostavljeni autonomaški energent promovisan je kao rešenje za naše probleme, pa nam po svoj prilici Južni krak (potok) neće biti potreban. Esencija tradicije i televizije bila je emitovana na Super TV-u.
Susret tradicionalnog i modernog biće vidljiv i tokom novog VIP serijala Velikog brata. U anketi sprovedenoj među građanima mogli ste da čujete koga bi voleli da vide među ukućanima, ko ih nervira, ali ste mogli da vidite i zamaramljenu devojku koja VB smatra „američkom budalaštinom“. VB tako postaje antiklerikalni šou, istina ne američki, a ukućani će možda biti shvaćeni kao albanski pekari u Somboru. Pekari-amateri iz udruženja sa crkvenim imenom delili su lebac pred albanskim pekarama, kao Arkan na Kosovu devedesetih. Bio sam tada u Prištini i moram reći da postoji i veće ludilo, kada je sveštenik osveštao bazene i jezero tokom letnje sezone. Zamislite slično ludilo na Adi Ciganliji. Tamo gde se verom nadmeću kao turijskom kobasicom, nema normalnog života.
No glavno pitanje ostaje sadržaj, šta je moderno, a šta tradicionalno? Najbolji odgovor dobio sam ponovo na televiziji, tačnije u reklami za deterdžent. Bile majka i ćerka, pa prale beli veš. Majka je prvo savetovala ćerku kako veće ne znači i bolje (antiturijski postulat), pa je ćerka naučila kako je koncentrovani deterdžent bolji – bio je to trijumf modernizma nad uvreženim predrasudama, Srbija je krenula napred.
No, da l’ su se potrošači zbunili ili je prodaja opala, tek u sledećoj reklami eto opet majke i ćerke a pred njima dve vreće deterdženta – veća (tradicionalna) i manja (moderna). Ćerka je sluđena, koji je bolji, a majka će ti njoj „Neko voli tradicionalno, a opet, neko voli moderno„. Potpuno je fenomenalno kako je tanano dočarana ta seksualna simbolika, koja je u suštini svake reklame, jer se moderno i tradicionalno svodi na – način! Dakle, u obe vrećice je isti, hm, deterdžent, samo je pitanje ko šta voli. Tako ti je dete drago i u životu.
Među novim izdanjima kultne izdavačke kuće LOM, jedne od mnogih koje ne učestvuju na Sajmu knjiga, su i romani Hamsuna i Oksane Vasjakine koji debituju na srpskom jeziku i niz novih prevoda klasika i savremenih autora
Jovana Petronijević je iz Kulturnog centra Beograda premeštena u Teatar Vuk, na njeno mesto je postavljen Goran Čpajak, a KCB je već 16 godina u v.d. statusu
Zoran Kesić, Nataša Ninković, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Anita Mančić, Milan Marić, Nikola Kojo i drugi sa crne liste deo su Blacklist festivala koji će biti u 25 gradova Srbije
Ruke su i dalje naš najbolji alat - rekao je Vladimir Stankovski na dodeli nagrade međunarodnog konkursa na temu „Ruka“, čiji je cilj bio povratak analognoj karikaturi
Prema analizi Nezavisne kulturne scene, država je na konkursima za kulturne projekte ove godine potrošila 1.416,500 evra na sumnjive projekte. Za projekte Lazara Ristovskog i Aje Jung dala je više od 315.000 evra. A ostalima - šta preostane
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
