Tuga njenog disanja

Ima romana koji izgledaju kao da su iz jednog komada, kao da su napisani u jednom dahu, kao da pisac nije ustao sa stolice – nit jeo nit spavao, samo pušio i pio – dok knjigu nije izbljunuo iz utrobe. Najslavniji takav roman je, verovatno, Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa, a uz njega, sasvim ravnopravno, Tuga Belgije Huga Klausa, Derviš i smrt Meše Selimovića, ili, recimo, Polubrat Laša Sobija Kristensena. Zapravo nije važno koliko dugo su ti (obimni) romani pisani: sedam dana, sedam meseci ili sedam godina. Oni ni u jednom trenutku ne gube energiju, nema u njima praznog hoda, nema viškova (ali ni manjkova), pred našim se očima, kao da gledamo ubrzani snimak razvoja ruže, rascvetavaju drugi svetovi usred ovog našeg (jednog?) sveta, ono što nalazimo na prvoj stranici – sećamo li se neponovljivih prvih rečenica Markesovog ili Selimovićevog remek-dela? – pronalazimo i na svakoj narednoj, sve do kraja.

Stari su Grci to nazivali merom. Kada majstor pronađe meru onoga što piše, kada odbije da na meri zakida, ili da kantar preopterećuje darežljivošću koja se kod nedarovitih pisaca pretvara u praznoslovlje, tada dobijamo veliki roman. Verovatno nije slučajno što se nijedan od ovih velikih pisaca nije kasnije približio svom remek delu, iako su pisali važne i, na svoj način, velike romane. Kao da su te čudesne knjige isisale iz njih sve što su mogle, ostavljajući im ipak dovoljno energije da iznova i iznova pokušavaju da preskoče sopstvenu senku. Kratki i čudesni život Oskara Vaoa od te je vrste.

Dominikanac poreklom, Amerikanac izborom, Džuno Dijaz je u ovih 330 stranica sabio (ili skrckao) toliko energije da se, bez straha od preterivanja, može reći kako njegov jezik sve vreme galopira (čemu je, mora se notirati, prevodilac Bojan Bosnić dao kolosalan doprinos).

Već na drugoj stranici romana, u uvodnom delu posvećenom dominikanskom prokletstvu zvanom fuku, pronalazimo prvu, pozamašnu i upravo urnebesnu fusnotu posvećenu Rafaelu Leonidasu Truhilju Molini, živopisnom dominikanskom diktatoru koji je tridesetak godina “usrećivao” narod Dominikanske Republike i za to vreme proslavio se kao jedan od najkrvoločnijih i najbizarnijih tirana uopšte. (Fusnote su, inače, poslastica Dijazovog romana, deo postupka koji romaneskna domišljanja “ukrašava” faktografijom i komentarima, ništa manje zanimljivim od “glavnog” teksta i ništa manje duhovitim.) Odmah tu, dakle, saznajemo i nekoliko Truhiljovih nadimaka poput, recimo, Debeli, Propali Kradljivac Stoke, Pizdoliki, El Hefe (šef), kao i opis tipa “sadistički mulato svinjolikih očiju”, što govori pre svega o dubokoj nemoći Domikanaca da se oslobode napasti koja je na vlast došla uz pomoć Amerikanaca i, opet uz njihovu asistenciju, s vlasti otišla zajedno s gomilom kuršuma u svom zadriglom telu. Ipak, ovo nije roman o Truhilju, ili barem ne u meri u kojoj je to, recimo, Jarčeva fešta Maria Vargasa Ljose – Džuno Dijaz će čak u jednoj, izvanredno važnoj rečenici, da polemiše s Ljosom i njegovim viđenjem Truhilja – već niz priča o članovima porodice Kabral koja pokušava da preživi Trihiljat (što treba čitati kao, recimo, Kalifat) u raznim njegovim fazama. Oskar Vao se nalazi u naslovu romana i njegovom zaista neobičnom životu pripovedač posvećuje najviše prostora, ali ništa manje važni nisu ni likovi Oskarove majke (Bela), Oskarove rođene sestre (Lola), ili dede, uglednog lekara i čoveka bliskog Truhilju, koji će deda uraditi sve što je u njegovoj moći da ostane ispod radara režima, ali će, u više nego bizarnom spletu okolnosti, završiti u koncentracionom logoru, dok će dve od tri njegove ćerke Truhiljo, jednostavno, da ubije. Treća kći uglednog doktora Abelarda Luisa Kabrala preživeće Truhiljovo doba čudom. Pošto se sa 16. godina spetljala s Gangsterom, plaćenim državnim ubicom (što je u redu) i mužem Truhiljove rođene sestre (što je već zeznuto), te odbila velikodušnu ponudu da o državnom (to jest Truhiljovom) trošku abortira, državni su je batinaši gotovo ubili: “Kako je uspela da preživi, nikada nećemo saznati. Tukli su je kao roba. Kao psa. Dozvolite mi da preskočim opis nasilja i da vam umesto toga predočim spisak nanetih povreda: ključna kost – slomljena poput pilećih kostiju; desna ramena kost – trostruki prelom (nikada više neće imati snage u toj ruci); pet rebara – slomljeno; levi bubreg – natečen; jetra – otečena; desno plućno krilo – probijeno; prednji zubi – izbijeni. Oko 167 povreda sve u svemu i samo pukim slučajem ovi govnari nisu uspeli da joj razbiju lobanju kao ljusku jajeta, iako joj je glava otekla do razmere čoveka-slona. Da li su imali vremena i za silovanje-dva? Pretpostavljam da jesu, ali to nikad nećemo saznati jer ona nikad o tome nije htela da priča” (str. 151-152). U to vreme, dakle, Bela je imala 16 godina.

Sam Oskar je od dečačkih dana duboko nesrećan, pre svega zato što ne uspeva da dođe do devojaka koje obožava najviše na svetu, dok ga muškarci kinje kad god im se za to ukaže prilika (neprestano, dakle). Do devojaka, pak, ne uspeva da dođe ne samo zato što, naglašeno tamne puti i predebeo od detinjstva, ne odgovara baš predstavi latinoameričkog ljubavnika, već zbog toga što ima u Oskaru nečeg neprobojnog, tvrdoglavog i iritantnog, što odbija i žene i muškarce. Naravno, kad se zaljubi tu nema nikakvog kompromisa. Ali, doslovno nikakvog. Ta zaljubljivanja su, blago rečeno, strašna, a naročito strašna postaju ako mu devojka, igrajući se (recimo), dopusti da joj se približi. Nikada ta približavanja neće otići dalje od verbalne bliskosti, ili, u najboljem (u najgorem?) slučaju, držanja za ruke. Ali kad devojka ode – a lepa darkerka Dženi, koju je upoznao na studijama u Demarestu i bez ostatka izgubio glavu, (naravno) odlazi – njegov košmar od života pretvara se u horor. Oskar je Amerikanac – njegova isprebijana majka će ipak uspeti da se dokopa Amerike i rodi ga u Njujorku – koji leta provodi kod babe u Dominikanskoj Republici, te upoznaje oba sveta. Za njega, međutim, suštinske razlike nema jer su mu devojke jednako nedostupne gde god da se nađe. Ipak, svoju nesreću podnosi upravo junački, čuvajući visok stepen duhovitosti i manijakalno ispisujući čitave sveske s idejom da će jednom postati pisac. A onda, za jednog letovanja u Santa Domingu, upoznaje Ibon, prostitutku, koja, uza sve, ima vrlo ljubomornog i vrlo nasilnog momka. Tu sad kreće istinska grčko-dominikanska tragedija, sa sve Truhiljovom sablasti u pozadini, ali čitaocu, naravno, nećemo otkriti šta se do kraja događa. Osim jednog detalja. Oskar, rečeno je, voli da voli. I ume da voli na svoj nemušti način. On će se toliko približiti Ibon kako joj se niko nikada približio nije. O njoj će Oskar znati više nego što i ona o sebi zna. On će umeti da oseti čak i tugu njenog disanja.

Pročitali smo nebrojeno mnogo ljubavnih priča u kojima se mahnitost ljubavi spliće sa smrću. Junakinje su se bacale na šine, ispijale otrov, ludele. Junaci su odlazili u ratove da poginu, izazivali druge muškarce na dvoboje da bi poginuli, i oni ludeli. U toj, krajnje oštroj konkurenciji, Oskarova se ljubavna priča, ova s Ibon, kvalifikuje za vrlo visoko mesto. I smrt je tu. I neka pisma i dnevnici su tu. Tu su prijatelji i svedoci. Tu je i žena koja ukrsti oči kada junak uđe u nju. Sva istorija i sva strašna beda Dominikanske Republike su tu. Ali pre svega tu su ovaj vrtoglavi roman Džuna Dijaza i čudesni Oskar koji neće skloniti pogled pred smrću.