Terorizmom na terorizam

Jedan od braće Vorner, osnivača istoprezimenog studija, tvrdio je da postoje tri vrste filmova: dobri, loši i predugi. Spilberg se odavno kreće u sivoj zoni izvan dobrog i lošeg. On pravi velike filmove. Ili bar pretenduje da oni to budu. Njegovo aktuelno ostvarenje Minhen, koje je nedavno započelo svoj bioskopski život i kod nas, jedan je takav glomazan poduhvat. Kada je s početka karijere osvojio publiku i blagajne sa zabavnim i lakim avanturama poput E.T.-ja ili Indijane Džonsa, Spilberg se uspešno bacio u poteru za malom zlatnom statuetom Američke akademije i za titulom ozbiljnog filmadžije ostvarenjima Boja purpura i Imperija sunca kasnije i Šindlerovom listom te je Minhen konsekventni nastavak ovog rukavca rediteljeve karijerne šizofrenije. Sa jednom bitnom razlikom. Naime, ne sećam se da je ikada aktuelni geopolitički trenutak toliko odgovarao jednom filmu i obratno, kao trenutna politička zbilja Minhenu i on njoj. Spilbergov film se udenuo u neprekidna prepucavanja oko bliskoistočne politike kao i Bušovog Rata protiv terorizna i postao predmet kritike zastupnika svih suprotstavljenih strana. Ukratko: Spilberg je u igri.

Nasuprot sugestiji iz naslova, Minhen se ne bavi toliko događajima sa Olimpijade u istoimenom zapadnonemačkom gradu 1972, odnosno kidnapovanjem i kasnijim stradanjem 11 izraelskih sportista koje je sprovela palestinska teroristička organizacija „Crni septembar“, koliko događajima koji su usledili posle toga. Naime, po, istorijski potvrđenom naređenju tadašnje izraelske premijerke Golde Meir, Mosad tajno osniva timove koji love i ubijaju organizatore minhenskog masakra. Sve ovo dokumentovano je između ostalog i u knjizi Osveta Vengeance Džordža Džonasa po kojoj su Spilberg i njujorški dramaturg Toni Kušner i pisali scenario za film. Većina od predugih 164 minuta prati aktivnosti jedne od tih grupa. Akcioni aspekt, koliko god bio uzbudljiv i lepo uprizoren, zapravo je krajnje nebitan u odnosu na druge njegove aspekte. A koji bi to aspekti bili? Moralni? U filmu se, sem akciji, najviše vremena posvećuje moralnim dilemama njegovih junaka. Kao što se to obično kaže u ovakvim prilikama, glavni ubica Avner je čovek koji se bori sa dušom, to jest sa moralnim implikacijama i posledicama svojih dela. No, ni to nije, nasuprot uverenjima samog Spilberga, ono što je ovde presudno. Zar se to ne dešava u svakom trećerazrednom TV filmu, zar se Žan-Klod van Dam, sve onako nauljen i kvarcovan, ne bori sa dušom u svakoj od svojih kik-boks melodrama? Sve špijunske aktivnosti sa filmskog platna davno su izgubile svaku draž nakon globalnog otopljavanja hladnog rata, te tako ni ovde nisu noseći stubovi radnje, iako je po žanru Minhen najbliži špijunskom trileru ladlamovskog tipa. Ono gde se Minhen odigrava, odakle crpi svoju intrigantnost i zanimljivost, jeste sfera političkog. Minhen prikazuje ono što se prosto može sumirati kao teroristički odgovor na terorizam. Posledice su spirala beskrajnih osveta i odmazdi za te osvete i još odmazdi za osvete za odmazde… Kritika tog principa je bezbedna, pomalo banalnjikava, ali ispravna. U tom smislu Minhen nije dubok, ali jeste razuman, i u tome je njegova hrabrost. Ovaj film problematizuje „pravo“ na osvetu, kao realan argument politike izraelske države. Zbog toga je najviše i najbučnije kritike Spilberg pretrpeo od desničarenju sklonih jevrejskih krugova i iz Izraela i iz Amerike. Pritisnut optužbama da je humanizovao teroriste i nedovoljno osudio palestinske metode borbe („Njujork tajms“ piše da film poriče „postojanje zla onakvog kakvo ono zaista postoji“), Spilberg, za Nemački „Spigel“ izjavljuje da bi „ako bi to bilo potrebno, bio spreman da umre za SAD i Izrael“. U rediteljevu pomoć priskače liberalniji deo američke štampe i njegova slika se pojavljuje na naslovnoj strani časopisa „Tajm“, koji, malo preterano, procenjuje da je film, maltene, remek-delo. U istim novinama pojavljuje se i krajnje dosadan intervju sa Spilbergom, sa očiglednom svrhom spuštanja tenzija i delimičnog pranja ruku od politizacije njegovog ostvarenja, koje, beznadežno pomirljivo, opisuje kao „molitvu za mir“.

Događaji sa minhenske Olimpijade 1972. godine nesumnljivo su začetak globalnog terorizma kakvim ga danas poznajemo. S tim u vezi, Minhen nije istorijski dokument, već živopisna ilustracija onoga što se dešava kada, po rečima Golde Meir iz filma, jedna civilizacija pravi kompromise sa svojim sopstvenim vrednostima. Spilberg, protivnik Bušove politike rata protiv terorizma, nudi mnogo više od očekivane bljutave korektnosti prema obe strane, on pruža upravo jednaku dozu nekorektnosti prema svima, što ovaj film čini nadpolitičkim, nepogodnim za upotrebu i zloupotrebu u bilo kakvoj kafanskoj raspravi svetskih razmera, a protiv čega se sve zainteresovane strane zapravo i bune. Spilberg čini jedan čudesan obrt i ostavljajući Minhen samome sebi, njegovim filmskim kvalitetima, usponima i pokojem padu, čini ga instrumentom prave političke kritike.