Svemir 1999… Prizemljenje 2023

Za razliku od prve tri knjige tetralogije, sapunske opere, “Cloaca maxima” gde se radnja odvijala u realnom, tadašnjem, precizno određenom vremenskom intervalu, u poslednjoj knjizi Duhovi (Laguna, 2023), Vladimir Arsenijević kroz sećanja Naratora prolazi kroz različite vremenske rukavce koji su uticali na likove dobro nam znane još od prve knjige U potpalublju. Tako je ova završna knjiga “krešendo” u kom se kroz uzbudljiv kaleidoskop naše stvarnosti poslednjih tri decenije “pojačavaju” duboki tragovi koje su događaji ostavili na piščeve junake, kao i na nas same.

Kada pisac Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) u ovom razgovoru kaže da “nema mnogo toga uzbudljivijeg od kontakta sa knjigom koja vama lično nešto jako važno govori i načinom na koji vam to govori”, čitaoci mogu da to provere i u knjizi Duhovi jer neće se razočarati, ni malo.

“VREME”: Da li je ključ rešenja za pisanje završnog dela ove tetralogije bio da se Narator, iz sadašnjeg vremena, preciznije leta 2020. godine, sada kao već šezdesetogodišnjak i udovac, seća poslednje tri decenije i svega što se književnim junacima dešavalo u ovoj našoj “sapunskoj operi”?

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Ta ideja da se čitava priča okončava u vremenu značajno udaljenom od onog oktobra ‘91. kojim počinje roman U potpalublju a i od oktobra ‘92. u kom se okončava treća knjiga tetralogije Ka granici, bila je stvar moje procene koja je nastala još na početku kada sam definisao sve četiri knjige Cloace maxime. Greška koju sam napravio posledica je tadašnje naivnosti zbog koje sam verovao da ćemo mi, dok ja uopšte stignem da napišem prve tri knjige planirane građe, svakako već okončati sve naše ratove. Što se i dogodilo ali ima u svemu tome i drugi deo: naime, taj da sam ja tada odnekud verovao da ćemo do tog vremena prirodno rešiti i sve druge probleme, povući određene pouke i da ćemo se i kao pojedinci i kao društvo naučiti odgovornom ophođenju prema prošlosti i uploviti u jedan bolji deo naše tekuće istorije. Kako sam ja to tada video, to je značilo da ćemo se saobraziti sa vremenom i mestom u kojem živimo, da ćemo se uključiti u evropske integracije i druge procese, redefinisati regionalne odnose, otkriti kako funkcionisati u regionu mimo neke jedinstvene državne zajednice, i generalno, postati neka vrsta Švedske.

_MAR0215

Ali, to nam se nije desilo.

Naravno, kao što nam je poznato, to se nije dogodilo. Gledajući iz ove perspektive, čudo bi bilo da se to uopšte i dogodilo. Sada je logično pitanje kako smo uopšte i mogli da mislimo da ćemo moći da “izađemo iz svoje kože” i da premašimo ono što su zapravo naši potencijali i što se kroz istoriju uvek iznova potvrđivalo. Odakle uopšte pomisao da brzopotezno možemo da izađemo na kraj sa svim našim istorijskim zabludama koje vučemo sa sobom već vekovima pa smo ih, evo, dovukli i u daleku budućnost, sve do ove naše tekuće 2023. godine. Sećam se da je tih devedesetih bila još jedna stvar koja nas je motivisala i držala u životu. Mi smo tada iskreno verovali da 2000. godine počinje science fiction. Naša se generacija seća one serije Svemir 1999 gde nam je to vreme tada izgledalo neverovatno daleko… to je svet Marsovaca, leti se iz galaksije u galaksiju… odvija se neka budućnost koja je, u stvari, bila fantazija našeg doba i koja je uspela da istraje. Zaista sam tada verovao da ćemo, kada se nađemo na pragu novog milenijuma, uspeti da prevaziđemo sve ono što su bile dinamike 20. veka, od atomske energije do atomske bombe, od savremenih medija do Gebelsa, dakle, sve te dinamike koje su se neizostavno pokazivale i u svom najboljem i u najgorem svojstvu, da ćemo ih prevazići i da nećemo morati da se, kao tada, užasavamo nad tekovinama sadašnjosti. O, koliko je to bilo naivno. Brzo smo otkrili da nema ničeg magičnog u kalendarima i datumima i da je sve nastavilo da teče i samo postajalo sve komplikovanije.

Kada sam se našao u situaciji da pišem tu prokletu četvrtu knjigu, ta budućnost se zaista odvijala, ali ni po čemu nije bila nalik na onu koju sam tada zamišljao. Paradoksalno, ali samoj priči je ta verzija budućnosti koja nam se desila, mnogo više odgovarala.

Samo nekoliko dana pre velike tragedije u školi “Ribnikar”, u jednom intervjuu ste izjavili kako se sa tugom sećate protesta tokom 90–ih, empatije koju je Beograd osećao za nesreće drugih, a da toga sada nema. Nažalost, posle samo nekoliko dana desila se ogromna tragedija koja je ponovo probudila empatiju kod ljudi u celoj Srbiji. Da li je bilo neminovno da se tako nešto desi kako bi se ljudi trgli iz letargije?

Svi smo bili i ostali smo duboko potreseni i dubinski traumatizovani masakrom koji se desio. Zaista ima nečeg užasavajućeg u činjenici da smo kao društvo stigli dotle da je moguće da se baš takve stvari dogode. S druge strane, za mene je bila još groznija jedna pomisao za koju ne mislim da je deli svako u ovom društvu, a to je da je meni bilo čudno što se nešto slično nije dogodilo i ranije. Osećam dovoljno tog negativnog potencijala koje je nakupljeno u društvu da mi nije teško da zamislim da može da se desi nešto još gore. Strašno je to reći, ali mi se čini da ova tragedija, nažalost, koliko god bila stravična, nije krajnja konsekvenca grozote koju je ovo društvo sistematski stvaralo tokom poslednjih dvadeset godina naslanjajući se na sve one užase iz devedesetih.

To je tih četvrt veka iza nas čijih se događaja seća i junak u vašem romanu.

Mi imamo minimum tri decenije jednog strahovito negativnog naboja i ta negativna tenzija koja se stvorila u društvu mora da rezultira nečim užasnim. Lično se bojim da ovo što se desilo nije kraj ničemu. Činjenica je da je tragedija rezultirala masovnim protestima, da su ljudi uvideli da nesumnjivo postoje neposredne veze između političara koji vode ovo društvo, koji formiraju atmosferu u društvu i onoga što se u tom društvu dešava. U svakodnevnom životu uočavamo te različite oblike agresije u javnom prostoru, opšteg stanja “skraćenog fitilja” među građanima, jedne zaista užasne, neprestano napete atmosfere u kojoj svi živimo. Ljudi su sada to prepoznali i odlučili da ustanu protiv toga. Fenomenalno je to i veoma plemenito, naročito kada se setimo koliko smo poslednjih godina bili poprilično pasivni, sa izuzetkom ekstremnih desničara koji su vrlo agilni i sve vreme vredno rade i zalažu se za svoje stvari. No, ljudi koji su skloni pitomim i miroljubivim rešenjima na goruća pitanja u ovom društvu uglavnom su se ispoljavali na društvenim mrežama, sedeli su kod kuće i dozvolili da jedna vrsta duboke letargije zavlada društvom.

_MAR0223

Ima li šanse da se nešto promeni?

Ono što je problem u svemu tome jeste to što takva vrsta pokreta nema nikakvu vrstu političke podrške u smislu da mi nemamo političku partiju koja bi bila dovoljno moćna i voljna da zahteve i volju građana sprovodi u političkom životu Srbije. Politička volja da se sprovedu bilo kakve promene vladajućih paradigmi je na nivou nulte tačke. Naprosto, ona ne postoji. Dovoljno je da postavimo svim našim političarima tri-četiri ključna pitanja koja će se ticati odgovornosti prema zločinima tokom devedesetih godina, odnosu prema Kosovu kao nezavisnoj državi, odnosu prema ostatku regiona, prema Rusiji i Ukrajini, prema različitim manjinskim zajednicama u našoj zemlji itd, i vi biste videli da bi njih jedno 95 odsto pali na tim pitanjima.

Bojim se i da su zahtevi koji su formulisani na ovim protestima suviše oprezni. Šta uopšte znači ukinuti rijaliti program na jednoj televiziji? Svi imamo kablovsku i izbor od 500 različitih kanala i svako od nas može da odluči da ne gleda takve sadržaje. Ali, to nije slučaj s našim čitankama i udžbenicima istorije. Šta je sa svim tim o čemu učimo svoju decu? Oni nemaju nikakvog izbora. Oni moraju da repliciraju ono što im se servira kao nastavna građa i za to bivaju ocenjeni. Tu se odvija jedno pravo i dubinsko ispiranje mozga. Meni je žao što ovo moram da kažem, ali bojim se da za oporavak ovog društva ukidanje neke TV stanice ili nekog programa neće učiniti ama baš ništa. To je jedna duboka zabluda koja će nas opet jako zaboleti. I dalje ljudi upadaju u onu jednu istu narativnu zamku koja je bila i 2000-ih. Kada se zapitamo zbog čega sve radimo, dobijemo odgovor: nema veze, o tome ćemo posle, samo da mi sada promenimo ovo, da Milošević ode s vlasti, da Vučić ode s vlasti. Ali onda bude kasno za dublje promene jer iza Kurte uvek prvi u redu stoji Murta i čeka na svoju priliku. Treba, dakle, prvo videti ko smo to “mi”, ima li nas uopšte pa potom treba sagledati i šta želimo kako se ne bi opet desile stvari koje neće biti po našoj volji. Nažalost, bojim se da uz sav entuzijazam građana, svu želju da se stvari u društvu poboljšaju, mi naprosto kao društvo još uvek nismo došli do te tačke da smo spremni da zahvatimo dovoljno duboko i da zaista postavimo ovo društvo na drugačije osnove. A da bismo postavili ovo društvo na značajno drugačije osnove, moramo da zahvatimo mnogo dublje nego što i sami mislimo da treba.

Bili ste jedan od zaista malobrojnih koji su branili aktivistkinju Aidu Ćorović kada je ona reagovala i gađala jajima upravo grafit na kojem je Ratko Mladić prikazan kao heroj… a taj se grafit nalazi u neposrednoj blizini osnovne škole gde se 3. maja desila tragedija… Koliko su, po vašem mišljenju, pogrešne vrednosti koje u ovom društvu dobijaju zvaničnu verifikaciju od strane vlasti i koliko su one prepreka kako bi ovo društvo postalo nenasilno?

Na uglu ulica Kralja Milutina i Njegoševe gde stoje cveće i igračke, kod škole “Vladislav Ribnikar”, doslovno na zidu preko puta je mural Putina. Na samom ulazu u školu je natpis “Grobari PFK”, desetak metara dalje, u parku u Mitićevoj rupi je onaj odvratni grafit “Kad se vojska na Kosovo vrati”, a još sto metara uz ulicu ne samo lik Ratka Mladića već i Draže Mihajlovića i “Spremte se, spremte, četnici”, i sve tako dalje. Nabrojao sam samo ono što je u jednoj ulici u rasponu od nekoliko stotina metara. To je to neviđeno estetsko-ideološko zagađenje kojem svedočimo mi koji imamo tu nemilu priliku da svoje živote živimo upravo sada i ovde. Količina toga je zastrašujuća i to je precizna slika našeg društva. A kada vi pokušate nešto s tim da uradite, i to na najcivilizovaniji mogući način, kao što smo mi iz “Krokodila” pokušali da uklonimo mural u Mitićevoj rupi jer je on, između ostalog, nelegalno postavljen na bočni zid jedne institucije a okrenut je ka igralištu za najmađe, za decu od dve do pet godina, dakle, mi smo okrečili zid u belu boju i onda morali da trpimo ozbiljno maltretiranje da bismo na kraju dobili i krivične prijave gde se kaže da smo nanošenjem bele boje narušili spoljni izgled zgrade. A samo desetak dana kasnije došlo je trideset, četrdeset kratko ošišanih mladića s kapuljačama i u jednom desničarskom pikniku u parku, usred bela dana, rekonstruisali taj mural, sada s još većim slovima bez ikakvog prisustva policije, bez maltretiranja kakvo smo mi doživeli. U takvim situacijama vi vidite u kakvom društvu mi živimo, šta ovo društvo želi da stvara od naše dece i kakve su posledice svega toga.