Sve osim sebe

Jadna je država koja progoni svoje najbolje pesnike.

...

Najnovija knjiga Saša Jelenkovića Danteov lift, objavljena kao pobednički rukopis na konkursu festivala Smederevska pesnička jesen, postala je slučaj još pre nego što je izašla iz štamparije. Pesnik Jelenković jedan je od onih, zapravo i ne tako mnogobrojnih književnih umetnika koji su od samog početka javno iskazali svoju podršku studentskim i građanskim protestima. Zbog toga je u Zaječaru, u kojem živi, podnosio različite vrste svakodnevnih pritisaka, da bi se, nakon što je njegov rukopis odabran među stotinu i kusur pristiglih na konkurs, ti pritisci prelili i na žiri (odmah po završetku Festivala, predsednica žirija Biljana Milovanović Živak je smenjena). Jelenković se, međutim, na to nije previše obazirao i na samoj svečanosti je svoju nagradu posvetio studentima i građanima koji godinu dana stoje i hodaju, protestujući protiv trulog i zlog sistema. On je to učinio primereno, biranim, preciznim rečima, čije je značenje, u konačnici, univerzalno i može se odnositi na sve hodače za slobodu bilo gde u svetu, nijednim gestom ne profanišući dostojanstvo Festivala, a još manje dostojanstvo pesničke umetnosti. Naprotiv – i tu zapravo i počinje avantura čitanja Danteovog lifta – kao da je i samim tim gestom naklona protestima njegova poezija bez uvijanja zakoračila u neposrednu stvarnost koja se u novoj Jelenkovićevoj knjizi upadljivije probija u stihove nego što je to ranije bio slučaj.

IZAZOVI NEPRIPADANJA

Jelenković, naime, nikada nije pripadao stvarnosnoj, kritičkoj, realističko-verističkoj, niti pak jezički prozirnoj, ispovednoj liniji našeg pesništva, a čija je glavna karakteristika pokušaj da se svet neposredno doživi i sirovo predstavi. Štaviše, još početkom devedesetih Tihomir Brajović ga je u svojoj panorami Reči i senke pribrojio skupini pesnika transsimbolista (V. Karanović, Danilov, Radojčić, Šaponja), i on je, uza sve različite mene kroz koje je njegova poezija u dosadašnjih petnaestak knjiga prolazila, tim poetičkim načelima ostao veran sve do danas. Istovremeno, a to je takođe izuzetno važno za status i doživljaj pesnika, Jelenković je povratkom u rodni Zaječar ostao izvan sfere opipljivih, prečesto toksičnih književnih uticaja, što će se ispostaviti kao višestruko blagotvorno. S jedne strane bio je u najvećoj meri pošteđen krupnijih književnopolitičkih iskušenja, i time, uz Karanovića i Dejana Ilića, ostao u grupi pesnika svoje generacije koji se nisu kompromitovali davanjem javne podrške Vučiću (treba podsetiti, i stalno podsećati, da su Danilov i Šaponja potpisnici podrške listi “Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane”, a da je Radojčić svojim autoritetom potvrdio neke u najmanju ruku problematične nagrade, kao i da je u antologiji Senke i njihovi predmeti pokušao da kanonizuje perjanice ćacizma u poeziji), dok ga je, s druge strane, ovo neučestvovanje nagonilo na stalna poetička istraživanja i inovacije i na držanje sopstvene estetske lestvice na najvišim poljima.

Koliko god izgledale kao skretanje sa glavnog puta, sve ove teme treba držati u igri čitanja nove Jelenkovićeve knjige, i to je vidljivo već od uvodne pesme “Čvor”: “Uh! Koliko je kilometara/ prešao čovek pod plavim/ turbanom ukrašenim roze/ cvetovima? Koje su trešnje/ cvetale za njegove prste/ i jezik, kojem je vladaru klicao,/ a čiju zastavu krišom/ u podrumu razvijao?” Lirski junak ovde može asocirati na figure sa renesansnih slika (Van Ajka na primer), može biti pesnik ili muzičar, ali i ratnik lutalica, u svakom slučaju zagonetna figura koja, međutim, ko god da je, pred drugima, pred svetom, skriva svoja najdublja osećanja. I to vodi doživljaj pesme u pravcu sveopšteg prikrivanja, prećutkivanja, ili bolje – neizricanja, odnosno glume pred svetom, prikazivanja maske umesto lica. S obzirom na povlašćen položaj pesme u knjizi, ovo se, pak, još dalje, može razumeti dvojako: da je licemerje osnovni princip na kojem počiva svet, ali i kao imperativ da se ona najtajnija intima mora ljubomorno čuvati od drugih. Ili iskazati u poeziji.

AUTENTIČNO SVEDOČANSTVO

Ova tema se varira i u narednoj pesmi “Šetnja”, u kojoj socijalna prilagodljivost nužno vodi do gubitka bića, odnosno neprepoznavanja, nerazumevanja autentičnosti pojedinca: “(…) njihova si pruga,/ njihov gubitak,/ razlog gladi,/ prosuto brašno,/ sve osim sebe”, da bi se od naredne pesme “Digitalna arheologija”, u kojoj se u ironično-sarkastičnom tonu nabrajaju narcisističke medijsko-konzumerističke pošasti savremenog doba, plan proširio i konkretizovao. Još precizniju konkretizaciju donose pesme kakve su “Trša komšija”, “Neverovatno saosećajan gad” i, naročito, najduža i najambicioznija “Raša Livada u kafiću Crveni rak u Zemunu”, u kojoj su pored pesnika iz naslova lirski junaci, između ostalih, još i Ivana Velimirac, Bora Radović i Milutin Petrović, ali i nedavno rođeni blizanci samog pesnika Jelenkovića. Pesma u groteskno-fantastičnom (što ne znači da je išta u njoj izmišljeno, naprotiv!) zamahu opisuje kafanske doživljaje pesničko-obaveštajne družine i atmosferu ratnih devedesetih godina prošlog veka (“Tada se sve moglo”), i u prvom redu se doživljava kao omaž mrtvim prijateljima pesnicima. Istovremeno, na drugoj ravni, donosi autentično svedočanstvo o toj užasnoj i krvavoj deceniji, u kojoj se ovde svet tako okrenuo naglavačke da do danas nije uspeo da se vrati u normalu, i o tome govori upravo danas, kada se u javnosti neprekidno, s razlogom, slušaju priče o povratku našeg društva osnovnim “vrednostima” devedesetih. Na trećoj ravni, pak, Jelenković njome ocrtava svoj najintimniji pesnički, poetički, ali i životni krug, možda i najlepše i najluđe godine svog života, zbog čega pesma, na prvi pogled paradoksalno, ima i taj fini, jedva uhvatljiv ton nostalgije, a zbog motiva rađanja dece na kraju i mirenja sa sopstvenom prolaznošću. Biografsko-realistički temelj navedenih pesama jeste relativna inovacija u Jelenkovićevom opusu. Iako je u knjizi VeriZen (2020) napravio upadljiviji otklon od dotadašnje prakse, a prozirnijim jezikom i prepričljivijim sadržajima dublje zašao u verističku poetiku, pesme u najnovijoj knjizi su, čini se, elegantnije, “prirodnije” integrisane u simbolistički okvir, koji je osnovni u njegovoj poeziji.

LEPE RUŽNE REČI

Zanimljivija inovacija, međutim – i to ne samo u okviru Jelenkovićevog opusa nego i šireg konteksta naše savremene poezije – vidljiva je na jezičko-stilskoj ravni. U brojnim pesmama, naime, javljaju se vulgarizmi, leksika preuzeta iz rezervoara sirovog jezika. Tako je npr. pesmi “Kad si srećan”: “(…) Kad si srećan vikni glasno tad ura/ stežući vrat ljubavniku jer tuđu si/ spermu polizao s voljenog dupeta.”, ili u pesmi “Trša komšija”: “(…) Ptice su leševe kljucale/ umesto Hleba a ja sam/ mladim cigančicama/ pičkice grizao”, ili u pesmi “Tetovaža”: “(…) Jednom smo se jebali toliko bučno/ da je komšinica sa sprata iznad poslala poruku:/ jebeš kao zmaj. I fotku svoje sise, od onih/ koja cela stane u usta pa je grizeš i grizeš/ dok se njena vlasnica na kraju ne upiški (…)”, ali i u samim naslovima pesama “Jebo nebo”, “Ne budi pička” ili “Lubenice i mlada sperma”. Iako se na prvi pogled osnovno dejstvo svodi na estetski šok, koji će upotreba vulgarizama u čitaocu nesumnjivo izazvati, Jelenković je previše iskusan pesnik da bi sebi postavljao za cilj da nekoga opseni jeftinim jezičkim vatrometom. Svaka od ovih slika čini se da prikazuje onaj pazolinijevski ili, možda bolje, henrimilerovski, ili bukovskijevski žestok život Jelenkovićevih lirskih junaka, i svaka je poetski funkcionalizovana tako da zaokruži i poentira lirsku situaciju/ scenu koja se tu prikazuje. U pesmi “Trša komšija” istoimeni lirski junak, jurodiva lokalna figura, koja očigledno nosi u sebi traumu učešća u ratu, izvrće uzvišeno-herojski svetonazor naglavačke i, kako navedeni stihovi pokazuju, efektno ga svodi na puko, životinjsko zadovoljavanje najosnovnijih telesnih potreba. Ili u pesmi “Kad si srećan”, čija je osnovna lirska situacija opet zaumno-zagonetna, jer podrazumeva dilemu između različitih egzistencijalnih imperativa i poigravanje sa poznatom pesmom za decu, završni, citirani stihovi u zaoštrenoj perspektivi suprotstavljaju se i samoj pomisli da je sreća, a naročito u takvom naivnom, detinjastom vidu, uopšte moguća. S druge strane, u pesmi “Klupa u Parizu”, u kojoj se lirska junakinja, očigledno bivša pesnikova ljubav, obračunava s njim, tačnije s jednim njim koji je, jednom, metaforički, ili pak metafizički umro, a u stvari se on sam, glasom i životom i svetonazorom lirske junakinje obračunava sa sobom, na kraju, kada ispovest i ljubavno-egzistencijalni sudar dostižu vrhunac, obraća mu se rečima “Nemoj da si pička”. Ovaj imperativ duhovito, sarkastično i radikalno depatetizuje unutrašnju raspravu subjekatske instance, a ta drama je zapravo i osnovna tema pesme. Ovih nekoliko primera zorno pokazuju da je Jelenković jedno donekle sklisko leksičko polje uspeo, autentičnom poetskom aproprijacijom, da integriše u svet svoje poezije i da ga efektno umetnički stilizuje, odnosno, jednostavnije rečeno, uspeo je da takozvane ružne reči u njegovoj poeziji zvuče lepo.

RASPRŠENE SLIKE

Takođe, pesma “Ne budi pička” može se čitati i kao varijacija na temu antologijske pesme “Hodaj” – prvi put objavljene u knjizi Gibraltar (2018), pa prenete i u zbirci Bez tereta (2022), a onda pročitane i posvećene studentima i građanima koji hodaju na Festivalu u Smederevu – kako svojim sadržajem, tako i bitnim stihovima koji se ponavljaju: “hodaj u sebi”, “pod svojim nebom”, “kad nije vreme”, “doba je opsesija”. Pored povremenih prenošenja pesama iz jedne u drugu knjigu, primer sličan ovome su pesme “Romansa za šankom” iz VeriZena i “Kamuflaža” iz Bez tereta.

Treba primetiti i da je Danteov lift na strukturnom planu u velikoj meri heterogena knjiga, i da je u tom smislu od svih dosadašnjih Jelenkovićevih knjiga, ukoliko se donekle izuzme prva Neprijatna geometrija, ova najbliža zbirci pesama. Pesme su, dakle, i tematsko-motivski i, što je posebno važno, ritmički vrlo šarolike, kreću se u rasponu od klasičnih jelenkovićevskih etičko-egzistencijalnih drama našeg vremena, preovlađujućih u prvom i završnom delu knjige, datih u brzim, efektnim, raspršenim slikama koje ipak gravitiraju ka nekom neuhvatljivom središtu, preko (auto)biografskih i, uslovno rečeno, navođenih verističkih epizoda, u koje spadaju sličice epohe, prijateljske posvete, kao i elegično-nostalgična lična preispitivanja, sve do krajnje svedenih, vrlo apstrahovanih pesama, ili delova poeme bez naslova “A pesme govore ovako”, koje govore o susretu sa mladom devojkom koja želi da je Jelenkovićev lirski junak podučava artu i poeziji.

Ovom opštem doživljaju rascepkanosti i šarenila doprinosi i specifičan amaterizam u kompoziciono-vizuelnom oblikovanju knjige, koji sa samim pesnikom, dakako, nema nikakve veze, ali čije će posledice svejedno i on morati da snosi. Pored zbilja diletantske naslovne strane, koja podseća na provincijalne festivalske zbornike stihova iz, recimo, sedamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji, preko lošeg tekstualnog rasporeda, po kojem prvo ide predgovor, pa onda sam tekst knjige, zaključno sa engleskim prevodom, koji prati osnovni tekst i nalazi se na, uvek upadljivijoj, desnoj strani – sve su to nepotrebno otežavajući faktori za uživanje u novoj Jelenkovićevoj poeziji.

Pa ipak, sve to ni najmanje neće dovesti u pitanje činjenicu – poznatu uostalom i pre ove knjige – da Jelenković spada u sam vrh naše savremene poezije. Te utoliko treba ponoviti: jadna je država koja progoni svoje najbolje pesnike.