Podatak da je jedan glumac tri puta u karijeri igrao jednu od najvećih uloga svetskog dramskog repertoara, Šekspirovog Lira, zvuči fascinantno i u kontekstu mnogo širem od ovog našeg, tako lokalnog i tako malog. Kada se tome doda činjenica da ga je, na izvestan način, igrao i četvrti put, tumačeći glumca Sera u komadu Garderober Ronalda Harvuda, glumca koji je bio poznat upravo po svom kralju Liru, onda se samo potvrđuje utisak o jednom zaista nesvakidašnjem fenomenu. Sudbinska isprepletenost te velike uloge i tog velikog glumca bila je neodoljivo iskušenje za razgovor o glumi, učenju, umetničkoj kondiciji, duhovnom i stvaralačkom sazrevanju, starenju, smrti… O svom najnovijem kralju Liru, ostvarenom u istoimenoj predstavi Ateljea 212, a u postavci slovenačkog reditelja mlađe generacije Tomija Janežiča, za „Vreme“ govori – Ser. Ser Ljuba Tadić.
„VREME„: Čini se kao da ovaj razgovor moramo da počnemo „obaveznim pitanjem„: da li veliko predznanje o jednoj ulozi, onakvo kakvo vi imate o Šekspirovom kralju Liru, glumcu olakšava ili otežava rad?
LJUBA TADIĆ: Ja bih pre rekao da olakšava. Jer saznanja koja sam o Liru imao do sada bila su vrlo oskudna. Prvi put, poveo sam se za onim što je Mađeli (reditelj Paolo Mađeli, p.a.) tražio i nisam tu nešto naročito dobio… Bilo je to u Dubrovniku, na Minčeti, igrali smo u prašini – on je to tako zamislio. Ali ja sam voleo tog Lira. A drugi put sam igrao u Ljušinoj režiji (Ljubiša Ristić, p.a.), u Srpskom narodnom pozorištu. On je pravio Kralja Lira kao bajku. Može Lir da se igra kao bajka, ali to ne deluje… Da sam znao da ću igrati u Sumraku Mendelja Krika, ja pre toga ne bih igrao Lira. Čekao bih vreme za Lira, možda bih sačekao ovo sada. Jer Mendelj je jedan mali Lir. Međutim, kad je Cvetković došao i ponudio mi da ja budem Lir, kolebao sam se. Rekao sam mu da nisam baš u kondiciji da krenem u tako nešto. Ali onda sam nekako razmišljao i odlučio: ‘ajde da pokušam, pa ako stanem, zvaćemo drugog. Potrudio sam se, pravo da vam kažem, malo sam duže spavao, u našem poslu je taj san mnogo važan. Jedino su mi problem bile noge. Međutim, kada je Tomi (Janežič, reditelj Kralja Lira, p.a.) predložio kolica, Lira u predstavi povremeno guraju i nose njegovi ljudi, onda je i taj problem nestao. Bilo mi je krivo u početku da me kolege nose, jer ja imam 79 kila, to i nije tako lako, ali oni su hteli. Dosta sam radio u ansambl-predstavama, i znate, mene bije glas da ne volim dugačke probe. Mislim da je to istina, jer uvek moram da pričekavam partnere da nauče tekst, a to me nervira. Ali, sa ovim ansamblom se toliko lepo družim! Znate li vi koliko ja trčim na probu da se s njima družim! Evo, Đuza i ja smo počinjali zajedno u Beogradskom dramskom pozorištu, pa nas dvojica zajedno imamo 154 godine!… Energija je bila fantastična. U onom sukobu Gonerile i Lira, Anita (Mančić, p.a.) uradi nešto vrlo grubo, baci mi nož i čašu i priđe mi blizu. Ja je ošamarim. Tu nema režije, tu dođe ono što zovemo impuls glumca. A ja Anitu veoma cenim, ona je jedna od glumica da padnete u nesvest: i završi se ta scena, ja joj priđem, kažem „ja sam prvi put u životu svom udario ženu“. Ona je rekla „ti si prvi čovek posle mog oca koji me je udario“. To je jedna vrlo lepa anegdota o tome šta sam morao da uradim ja, a šta je morala ona da podnese.
Rekli ste da vam je predznanje o Kralju Liru bilo olakšanje; u kom smislu?
Ja sam sada ušao u situaciju da saznam Lira do kraja. Glumac mora da zna zašto radi to što radi. Pitanje zašto jeste glavno pitanje u glumi, nije gluma neka mistifikacija, gluma je demistifikacija. Ja tako mislim… Kaže Jan Kot da je Šekspir naš savremenik. Grejala me je jedna stvar koja se možda i ne vidi u predstavi, ispričaću vam koja. Bio sam na Kosovu pre dva meseca, tamo sam se rodio, nas tri brata rodili smo se u Uroševcu. Ali, prošao sam pored Uroševca i nisam mogao da svratim. Razmišljao sam, gde ode ta zemlja iz koje sam. Kad pomislim gde nestaje zemlja iz koje sam, ja zaplačem. E, Lir je takođe zbunjen nad tim pitanjem nestanka zemlje.
Da još malo razvijemo priču o tom jedinstvenom iskustvu rada na nekoliko postavki Kralja Lira. U kojoj meri se rad s rediteljem Tomijem Janežičem razlikovao od vaših prethodnih iskustava s ovim komadom? Janežičev pristup je provokativan, on se zalaže za izvođački stil koji ukida svaku teatralnost i glumčevu samodopadljivost.
Meni je to odgovaralo. Govorili su o nekoj novoj metodi, pa su doveli i gospodina Skota (Skot Filding, saradnik u rediteljskom i glumačkom stvaralačkom procesu) da nas tome nauči. Ja nisam imao veliki kontakt s njim, ali video sam da čovek govori nešto što mi već znamo. Mi smo svi na Stanislavskom. Ne bih hteo nikog da uvredim, ali ta metoda nije naročito nova. Ja zaista mislim da je to dobar način glume. Ta metoda je, u stvari, borba za istinu. Sad će neko od mladih da mi kaže: šta to znači? To znači – mnogo. Mislim da je najveći kvalitet ove predstave baš ta istina. U predstavama se uvek napravi 50 odsto istine, a u ovoj je ima 98. Kad god sam gledao neku predstavu, uvek zapamtim rečenicu koja je neposredna, koja je istinito od glumca izašla. Drugo ne pamtim. Ja volim taj realistički način, pomagao mi je, tako sam uspevao da nešto i uradim u ulogama koje sam odigrao.
Janežičev rad s glumcima ima i elemente pedagoškog, insistira se na glumčevoj samosvesti, radu na sebi. To je, verovatno, posebno važno za mlade glumce, ali kako ste vi, s vašim iskustvom, gledali na taj pristup?
To je potpuno u redu, on je na pravi način stvaralac. Mlad je i talentovan. On traga, izvodi stvari… Iskreno da vam kažem, zasmetalo mi je što on gura Lira nazad, u dno scene. I čak sam se jednom i sukobio s njim zbog toga. Rekao sam mu: „Slušaj, kad ti odeš u Ljubljanu, ja ću sve to da izmenim.“ Stalno k’o da mene krije! On je imao ideju da Ludu stavi kao glavni lik… A onda shvatim: zašto, pa mogu ja da odigram i tako kako on kaže. I posle toga je to bilo u redu. Tomi je tri nedelje pre premijere meni dozvolio sve, jer ja ništa nisam zasmetao njegovoj koncepciji… I još ovo da vam kažem o reditelju: dopalo mi se od samog početka što u predstavi nema deklamovanja. Posle premijere rekao mi je Predrag Bajčetić: „Prvi put sam čuo neke misli Lirove, do sada ih nisam čuo.“ To je tačno. Recimo, scena bure. Rekao sam reditelju da ja za tu scenu više nemam snagu, jer oluju glumci uvek igraju na energiju, tako sam i ja nekad – svojom energijom sam je pravio. A sad nemam tu energiju; ja, lično, sam starac. Lir kaže: „Ja sam čovek budalast od 76, više, ne manje godina.“ A ja taman imam toliko. To je velika sreća.
Činjenica da ste igrali tri i po puta Lira je kompliment za vašu umetničku kondiciju, ali nije za srpsko glumište koje poslednjih 20–30 godina nije porodilo drugog Lira. To podržava teoriju nekih kompetentnih pozorišnih ljudi da se naši glumci, pogotovo muškarci, brzo zamaraju, stare, izlaze iz fizičke, psihičke i stvaralačke kondicije.
Sećam se, 1976. godine išao sam u Ameriku i dijaspori govorio Memoare Prote Mateje Nenadovića. Pre polaska aviona za Njujork sahranili smo čika Milivoja Živanovića. Nekoliko dana nakon toga, u šetnji Brodvejom, video sam reklamu – ser Džon Gilgud i Ralf Ričardson igraju neku predstavu. Pomislio sam, kako oni ljudi traju, a kod nas sve ode. Nije to zbog bubrežnjaka koje čika Milivoje pojede ili zbog čaše vina koju popije. Zamori se materijal, eto to je. Postoji i druga priča: bio sam s Bajčetićem u Stratfordu na Ejvonu. Tamo glumci igraju dve predstave zaredom. Videli smo ih da posle prve izađu u jedan ograđen prostor i rade nešto telom, nešto što im pomaže da mogu da igraju dve predstave… Kod nas su mnogi u raskoraku između svojih želja i mogućnosti, izgleda da je u tome razlog.
A sada jedno intimno pitanje, naravno i dalje u okviru profesije: pošto se možete smatrati vlasnikom Lira u srpskom glumištu, da li ste razmišljali o tome kome biste ga ostavil u amanet? Da li biste to nasleđe, kao i Lir, podelili na tri ili više naslednika?
Znate, toliko je dobrih glumaca da padnete u nesvest. Ja mnogo volim Dragana Mićanovića, volim i Sergeja Trifunovića, on je brz i prodoran glumac. A volim i Nenada Jezdića. To su sve moji ljubimci. Pa evo, nisam ga pomenuo zato što je malo stariji, Tika Stanić: on je sve zreliji i on će da napravi nešto. A ovo što sam uzeo Lira za svojinu, to nije nikakva sramota. I vraćati se na istu ulogu, ni to nije sramota. Neko pakostan će reći „evo opet ovo – on“. Jeste treći put, ali nije da se hvalim, ja sam sada dostigao neki deo od Lira koji nisam do sada.
Da malo proširimo tematski krug našeg razgovora. Za razliku od nekih drugih Šekspirovih tragedija i istorijskih hronika, Kralj Lir nije drama osvajanja vlasti, već drama odlaska s vlasti. Da li ima nade da u ovoj zemlji vladari počnu da se doborovoljno povlače, onako kako je i Lir planirao?
Ne može to da se desi i pored naše želje, zato što naše vladare obavezuje materijalna strana, oni će samo na vlasti biti najbogatiji ljudi, biti pored onih koji su najbogatiji. A mi ćemo sve više da tonemo. Oni ništa ne čuju i ne vide. Kaže Lir Glosteru: „Staklene oči stavi, pa kao vešt političar promatraj i pravi se da vidiš što ne vidiš.“ Zar nije to lepa rečenica, taj Šekspir je genije, on je luda kuća! Scenu razgovora Regane i Gonerile kad one Liru smanjuju poslugu sa sto ljudi na pedeset, pa na dvadesetpet, pa na jednog čoveka, nisam mogao da rešim. Ali, bude tu jedna rečenica, divna je: „Opake su ipak ljupke, kad su druge još opakije. Ne biti najgori, i to je pohvalno.“ I ja sad rešim tu scenu… Eto to – ne biti najgori, to je sada dovoljno. To je toliko lepa rečenica. Tomi ju je izbacio, a ja vratio. I njemu se dopalo.
Da ostanemo još malo u sferi politike. Vi ste uvek imali svoj stav i javno ga iznosili, ali se nikada niste direktno bavili politikom. Mnoge vaše kolege danas se bave politikom, ili bar kulturnom politikom kao upravnici pozorišta. Kako gledate na taj njihov angažman?
Pravo da vam kažem, ja tu želju nisam imao, nije me to grejalo, jer sam živeo u vreme kad su upravnici bili mnogo pametni. Bilo je to vreme baš pravih intelektualaca. A to, da li glumac treba ili ne treba da se bavi politikom, ja tu želju nisam nikad imao pa zato i nemam neki odnos prema tome… Skoro sam razgovarao sa Mirom Stupicom, pa sam se onako igrao i pitao je: „Zamislite, Miro, kad bi pozorišta otišla u privatne ruke. Da li bismo mi dobili akcije?“ Pa ne bismo… I ja se jedino bojim da ne dođe trenutak privatizacije pozorišta. Mi moramo da sačuvamo pozorište, makar i ovakvo kakvo je, za buduća pokolenja. Neće društvo biti toliko siromašno da nema za pozorište, uvek će nečega biti, imaće glumce, oni će raditi besplatno… Ja nisam ušao u Narodno pozorište od kada je moj sinovac, mali Ljubivoje (Tadić, p.a.), upravnik. Sad su ga smenili. Postavili ovog novog direktora, i on kaže da je zadovoljan što je ušao u plejadu velikih upravnika. Ne branim Ljubu, ali zar se to kaže…? Upravnici danas nemaju poštovanje prema dramaturzima, pa treba pet dramaturga da sede u svakom pozorištu da razgovaraju, da burgijaju. Mira Trailović je zgrabila Mihiza, pa i Jovana Ćirilova čim je otišao iz JDP-a, pa je imala i Borku Pavićević.
Jedno mesto gde su se odvijala neka od tih burgijanja, i to ne samo umetnička, bio je i restoran Madera, gde trenutno sedimo. Šta je taj „mit Madere„, šta je bila tajna tog druženja? O njemu se čuju i mnoga negativna mišljenja.
Prva stvar: naše društvo dugo traje. Sada su ljudi usamljeni, a mi smo se držali 40 godina, bilo nas je s raznih strana. U to društvo je dolazio Boba Selenić, Mihiz, Muharem Pervić, Buca Mirković. Jedanput nas je napao Steva Žigon, nas i pokojnog Branu Miloševića: „Šta oni tamo prave klanove!“ Nismo mi pravili nikakve klanove. Pokojni Aca Obradović nas je grdio zašto nismo neki klan, jer klan može nešto da uradi, a mi nismo ništa mogli. Ja nikad ovde nisam sa Bobom i Muharemom razgovarao o predstavi. Boba me je za Maara Sad rasturio u „Borbi“ i ja mu to ovde, u kafani, nisam ni spomenuo. Muharem me je napao za Glembajeve, bila je to zaista očajna predstava, igrao sam Ignjata. To što je neko kritičar, a neko glumac o kome taj kritičar piše, nije ovde značilo ništa posebno… Tada su dolazili u Maderu svi koji su silazili sa vlasti. Draža Marković se ljuti što kažem da je dolazio onda kada je propao.
Piter Bruk kaže da je Kralj Lir neka vrsta staračke inicijacije. Pojam inicijacije obično se vezuje za mlade ljude, ali Lir je progledao, odrastao, spoznao bitne istine i ušao u pravi život tek na samom njegovom kraju. Imajući u vidu vaše veliko životno iskustvo, da li vas u ovom našem svetu još nešto može iznenaditi, da li može da vam, kao Liru, pukne pred očima i da vidite nešto što pre niste ni naslućivali?
To je mnogo lepo pitanje, a teško. Pokušao bih nekako da odgovorim, ali da pazim da ne slažem. Jer mnogo se laže. Ja lično, za svoga života, neću doživeti nikakva poboljšanja. Otiću ću iz njega pa ću onima gore pričati da se ništa popravilo nije. Da se ljudi ubijaju, da mladi ljudi ne ustanu starom čoveku u autobusu, da isti ljudi hoće da se bave politikom a ništa novo ne donose, da smo sve gladniji i gladniji… A završio bih, kad im budem pričao, jednom laži: sve će biti dobro. To je rečenica od inih koje sam izgovarao. Igrao sam u Dubrovniku na Lovrijencu Kralja u Hamletu, i to je najgora rečenica koju sam ikada izgovorio. Kralj, na molitvi, kaže: „Sve će biti dobro“. Ja sam Mencla (Jirži, reditelj, p.a.) molio da to ne kažem, jer me je muka hvatala od te laži… Ali sada još nešto da vam kažem: nije sve definitivno mračno. Ima nekih stvari za koje čovek može da se uhvati. Ja sam bio u UJDI-ju, pa u Reformskim snagama, pa sam bio i kandidat u 17. izbornoj jedinici, izgubio sam, ali izgubio je i Ljuba Tadić, filozof. Dobili su u prvom krugu Slobodan Vučetić, iz Ustavnog suda, on je bio za SPS, i neko iz SPO-a, i u drugom krugu je taj pobedio Vučetića. Ja sam se opredelio za neke novine, pitanje odabiranja je pitanje umetnosti, a i pitanje života. Ja ne čitam neke novine, ali pročitam „Vreme“, voleo sam Stojana. To je malo ostrvce, ali ni Srbija nije neka masovna stvar dobrote, Srbija je u dobroti vrlo oskudna, ja sam Srbin pa moram da kažem. Ovde se mnogi ljudi mrze, glavna stvar je podvala. Ali, kao što rekoh, ovde i nije sve potpuno mračno. Gledao sam na Tari, dođu planinari, stari penzionisani profesori, inženjeri. Priroda je puna lepota, pa nije politika jedini život. Mi treba da ubedimo ljude da ima mnogo lepih stvari kojima čovek može da se bavi. Ja se, eto, bavim glumom zato što volim glumu, gluma je meni strast i sve mi je gluma. A gluma je, zar ne, lepa stvar?
