Supica za ubicu

U sistemu nacističkih sabirnih logora, u koje su deportovani ljudi “pogrešne krvi” (pre svih Jevreji), protivnici nacističkog režima i voljenog vođe, te ratni zarobljenici, četiri su logora izgrađena isključivo za ubijanje i uklanjanje tela: Helmo, Belzec, Sobibor i Treblinka, svi na teritoriji Poljske. U ovu se grupu, sa svojim gasnim komorama i krematorijumima, mogu dodati Majdanek i Birkenau (takođe u Poljskoj). Ostali logori vodili su se kao radni, ali radni logori poput Aušvica 1 bili su, naravno, tek eufimizmi za (sporiji) način ubijanja. Najproduktivniji od svih bio je Treblinka. Za nešto više od godinu i po, prema najkonzervativnijim procenama, ubijeno je oko 800 000 ljudi. Franćišek Zabecki, međutim, Poljak koji je bio kontrolor saobraćaja na železničkoj stanici mesta Treblinka, pripadnik pokreta otpora, uredno je beležio broj kompozicija i vagona u kojima su dovoženi ljudi (Jevreji) iz čitave Evrope, kao i brojeve ispisane kredom na svakom vagonu (broj ljudi koji je potrpan u vagon). Prema njegovoj evidenciji, u koju ni malo ne sumnja – jer znao je šta se događa u logoru i upravo ga je to motivisalo da istraje u zadatku – u Treblinki je ubijeno oko milion i dvesta hiljada ljudi (str. 330), što ovaj logor po broju ubijenih stavlja uz Aušvic-Birkenau (donja granica za “najslavniji” nacistički logor je milion i sto hiljada ubijenih ljudi). Za nečuvenu efikasnost Treblinke najviše zasluga nosi Franc Paul Štangl, austrijski policajac, SS-kapetan, komandant logora u periodu od septembra 1942. do avgusta 1943. godine (pre toga je ovaj savesni službenik nacističke države, od aprila do avgusta 1942. godine, svoje organizacione sposobnosti uvežbavao u Sobiboru). Uhapšen je februara 1967. godine u Sao Paolu, u Brazilu, otud deportovan u Dizeldorf u Nemačkoj gde je osuđen na doživotni zatvor. Umro je u zatvoru u Dizeldorfu 1971. godine. Bilo mu je 63 godine. Jedini je komandant logora za istrebljenje kome je suđeno.

...

FRANC ŠTANGL

Kada je Gita Serenji, spisateljica i novinarka mađarsko-austrijskog porekla koja se gotovo čitavog života bavila nacističkim zločinima, predložila Francu Štanglu (tada već osuđenom zločincu) da razgovara s njim, svoju je odluku kasnije obrazložila ovako: za razliku od drugih nacista koje je slušala i gledala na suđenjima, Štangl je pokazivao izvesne znake inteligencije. O koliko se krupnom ulovu radi svedoče i reči “lovca na naciste”, Simona Vizentala: “Da u životu nisam uradio ništa drugo osim što sam uhvatio ovog zlikovca, život mi ne bi bio uzaludan”. Dokazi koji su izneseni na suđenju Štanglu, svedočenja (nekoliko) preživelih logoraša, kao i svedočenja nacista koji su sačinjavali osoblje Treblinke, ne ostavljaju ni mrvicu sumnje da je reč o zlikovcu najvišeg ranga. Za razliku od visoko pozicioniranih nacista, od kojih neki nisu videli ni živog ni mrtvog Jevrejina, ali su za zločin jednako (ako ne i više) odgovorni kao i komandant Treblinke – Rajnhard Hajdrih, recimo, po kome je operacija istrebljenja evropskih Jevreja nazvana “operacija Rajnhard”, verovatno nikoga u svom životu nije ubio – Štangl je mesecima, gotovo svakodnevno, gledao ljude koji su odvođeni u gasne komore, mesecima je udisao smrad spaljenog ljudskog mesa i ljudskih kostiju, prisustvovao je pogubljenjima u logoru, znao je (a kako da ne zna?) za Lazaret, jamu u kojoj je neprestano gorela vatra i u koju su bacani leševi pogubljenih logoraša (na obodu jame postojao je zidić, tu bi posadili čoveka i pucali mu u potiljak, te bi se telo samo skotrljalo u pakao), a da, za to vreme, ni metak nije ispalio. Uz to bio je uljudan i ljubazan tip koji gotovo nikada ne bi podizao glas, obožavani suprug i još obožavaniji otac trima ćerkama. Ipak, pre svega, savesno je, veoma posvećeno, obavljao svoj posao. Iznervirao se kada ga je Gita Serenji pitala da li je, možda, s obzirom na okolnosti i s obzirom na to da je bio bog u logoru, mogao da bude malo manje posvećen (da zabušava takoreći): “Sve što sam radio po slobodnoj volji, odbrusio je, morao sam da uradim najbolje što umem. Takav sam.” (str. 302). Radnik kakav se samo poželeti može. Za ono što je radio – ubijao, dakle i uklanjao tela, to je bio njegov posao – nikada nije upotrebio nijednu drugu reč osim posao. On je, naime, samo obavljao posao (str. 223-224): “dotad se već uznapredovalo s poslom” (dakle, ubijanje je išlo kao podmazano), “posao se morao nastaviti i noću” (toliko je kompozicija stizalo da je ubijanje moralo da se odvija 24 sati dnevno). U “najboljem” periodu Treblinke, kada je Štangl zaveo red i uredio infrastrukturu i uigrao ekipu – sazidao gasne komore i peći za spaljivanje leševa, odvojio prijemni deo logora i deo za ubijanje, zamaskirao dolazni peron, obučio čuvare i osoblje da bude ljubazno, ili da, po potrebi, bičevima tera nage ljude na, takođe zamaskiranu, stazu smrti – dakle, od trenutka kada bi ljudi sišli s voza, do njihove smrti, prošlo bi najviše dva sata.

GITA SERENJI

Vrlo je važno s rezervom čitati uvodne stranice ove knjige na kojima Gita Serenji piše o tome kako nastoji da istraži psihičku pozadinu Štanglove ličnosti. Nesumnjivo je da Serenji to želi, to je njena namera, uostalom u doba kada ona razgovara sa Štanglom psihijatrija i psihoanaliza nalaze se u žiži intelektualnih sporova u Evropi, ali da se zaista zadržala na psihološkom Štanglovom profilu ne bi napisala jednu od najznačajnijih knjiga o Holokaustu. Gita Serenji je, pre svega (i to je najvažnije) obdarena književnim darom, kao što su književnim darom obdareni najveći pisci Holokausta, Primo Levi, Rober Antelm, Šarlot Delbo, ili Viktor Frankl (valja im pridružiti i Varlama Šalamova, zatočenika GULAG-a, koji preživljava isto što i zatočenici nacističkih logora, samo s drugačijim ideološkim predznakom). Možda, na prvi pogled, to deluje apsurdno, a svakako je surovo reći, ali da bi se bilo pouzdanim svedokom nije dovoljno preživeti, nego umeti to što se dogodilo i ispričati. Gita Serenji, naravno, nije bila zatočenica nacističkih manijaka, ali ona ume da piše. Takođe, ona je prvorazredna, savesna istoričarka, koja je do u detalj i koliko je god to bilo moguće proveravala navode svojih sagovornika, kopala je po arhivama, tražila svedoke rasute po svetu, išla na suđenja nacistima, upoređivala iskaze. Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, uza sav trud (ili upravo zbog tog truda) da stvori “objektivnu” sliku o jednom zločincu, ali i o zločinu svih zločina, Holokaustu, te da, kako sama kaže, pusti zločinca da o svome zločinu govori iz svoje, zločinačke perspektive, Gita se Serenji ni jednog jedinog trenutka ne povlači u udobnu poziciju ravnodušnog ispitivača, niti se odriče logike (što rade rđavi istoričari i loši novinari), te Štangla i druge sagovornike pritiska koliko god može kada počnu da vrdaju. A vrdaju. Prirodno, odvažno, ne izbegavajući ironiju, ona upravo logikom popunjava rupe u svedočenjima ljudi – negde, jednostavno, nema dovoljno materijalnih dokaza, niti svedoka – komentarišući protivrečnosti u iskazima i odgovorima, ukazujući na laži i nekonzistentnosti, a da, istovremeno, ne falsifikuje ni situaciju, ni ono što je rečeno, niti izvodi nekorektne zaključke. Istovremeno, mnoge će mitove razoriti ili dovesti u pitanje. Mit o postojanju pacovskih kanala za bekstvo nacista izvan Evrope, recimo. Ili ulogu Katoličke crkve, a naročito Pape Pija XII (i to ne uvek na štetu crkve). Gita Serenji je aktivni tumač. Činjenice kao takve, nedirnute tumačenjem, ne vrede puno. To je ono što spisateljica sve više razume kako knjiga odmiče. Činjenice ne govore za sebe, nego činjenice govore kroz tumačenja, kroz reči Gite Serenji, ili kroz reči ljudi s kojima razgovara. Ona sama, pak, insistira na iskrenosti (ako već ne i istinoljubivosti) svojih sagovornika, pre svega kada je reč o Štanglu i njegovoj ženi Terezi (ne sumnja Gita ni u svedočenja dvojice esesovaca koji su bili u Treblinki, Franca Suhomela i Ota Torna, te svoje nesumnjanje odlučno potkrepljuje podacima i logikom), ali – i to je, verovatno, ključna filozofska dimenzija ove knjige – iskrenost i istinoljubivost tek su polazne pretpostavke zaranjanja u srce tame. Štangl je iskren. Štangl govori istinu. U redu. Ali šta mi da radimo s njegovom iskrenošću i s njegovom istinom? Gita Serenji to ne kaže eksplicitno, ali to radi njena knjiga umesto nje: nama ne preostaje drugo do da tumačimo. Mi smo oni koji moraju da traže razloge onoga što se opire umu, shvatanju, logici, svemu onome od čega smo sazdani, a da nismo esesovci, ili već članovi neke ugledne Partije, jer biti esesovac, ili član Partije, moguće je samo ako u startu odbacite civilizaciju i sram koji vam, kao sistem zabrana, ne dopuštaju da radite sve što vam padne na pamet.

Pri kraju razgovora sa Štanglom – nekih sedamdeset sati, što čini osnovu ove knjige – pre njihove poslednje sesije, Gita Serenji će osuđeniku na doživotni zatvor doneti njegovu omiljenu supu. Samopropitivanje i samopreispitivanje nit je koja se provlači kroz čitavu knjigu: kako se, naime, držati pred bićem koje je, u jednom periodu svog života, izašlo iz civilizacijskih okvira, učestvovalo u događaju koji prevazilazi granice poimanja, da bi se, opet, posle toga, preobuklo u naizgled civilizovano biće? Spisateljica ulaže ogroman napor da se prema Štanglu odnosi kao prema ljudskom biću. Ona veruje da će na taj način, možda, uspeti iz njega da izvuče nešto o razlozima njegovog učestvovanja u nečemu što ni on sam, očigledno, nije u stanju da obuhvati. Otud ona supa na kraju. Nije tu reč o poistovećivanju s agresorom, ili čak i nešto još neshvatljivije o čemu Lilijana Kavani pravi film Noćni portir (žrtva nacističkog mahnitanja svojom voljom spava s nacistom koji ju je mučio u logoru), nije reč ni o približavanju žrtve i mučitelja (jer Gita nije žrtva) kao u romanu Ledeni Roberta Šindela, još manje o zločinačkoj fantazmagoriji kao u romanu Kapo Aleksandra Tišme, a najmanje je reč o (mogućoj) simpatiji koju bi taj skromni, uljudni i relativno razboriti stariji gospodin mogao da pobudi kod nje (ne, ona zna da je pred njom nečovek… ili, opet, možda naprosto čovek) već o gestu kojim Gita Serenji učvršćuje sebe u svome zadatku: ona mora da istraje u svome stavu i da očuva vrednosti s kojima je ušla u dizeldorfski zatvor kako bi razgovarala s jednim od najčudovišnijih ubica u istoriji čovečanstva. Ta supa služi joj tome.

Gita Serenji bila je poslednja osoba – ne računajući zatvorske čuvare – koja je Franca Štangla videla živog. Devetnaest sati posle njene poslednje posete, Štangl umire u svojoj ćeliji.

BANALNOST ZLA (I OBRATNO)

Da li posle knjige Gite Serenji znamo nešto više o razlozima koji su Franca Štangla odveli do jedinstvenog zločina u istoriji? S jedne strane – ne. Ne razlikuju se Štanglovi odgovori suštinski od odgovora koje su davale druge nacističke ubice. Sve to smo, na jedan, drugi, ili treći način, već čuli, bilo da se radi o nacističkim glavešinama koji nisu prljali ruke (ni Adolf Ajhman nikoga nije ubio svojim rukama), bilo da je reč o “običnim ljudima”, onima koji su na terenu povlačili oroz. S druge strane – ipak da. Ako je filozofija dvadesetog veka, s opterećenjem totalitarnih režima, pokazala da je ljudska priroda puki fantazam, da tako nešto, strogo uzev, ne postoji, Gita Serenji je to uradila na samome izvoru, na mestu gde su humanističke ideje pretrpele temeljni svoj krah. Ona je, zapravo, ubedljivo poput Hane Arent, samo na drugi način, pokazala da najveće zlo ne izvire iz ljudske prirode (koje nema), nego iz nemišljenja. Nije slučajno Teofil Pančić sintagmu Hane Arent “banalnost zla” preokrenuo u još preciznije “zlo banalnosti”: Franc Štangl bio je, pre zločinačke faze svog života – ništa. Ili, ako bismo to lepše da kažemo: da nije bilo rata verovatno bi svoj životni vek proživeo u austrijskoj provinciji i nikada nikoga ne bi povredio (ne bi čak ni ženu prevario). Ne bi iza sebe ostavio niakav trag. Radio bi što i svi drugi, poslušno, predano, ne razmišljajući previše o smislu života. U smutnim vremenima, međutim, on se toliko bojao odgovornosti i izbora koji su mu se nudili, da se nijednom nije zapitao o smislu onoga što radi (ili ne radi): nijednom se nije usudio da kaže ne. (Da ne bude zabune: on se u Treblinki opijao do besvesti, što govori o tome da je imao izvesne nedoumice. Ali je nastavio da radi to što je radio. Drugim rečima, dileme koje ostaju naše, privatne, koje nas muče noću dok se, budni, prevrćemo u postelji, ne računaju se. Računaju se dela.) Nije rekao “ne” kada su ga nacisti kao policajca uputili u Harthajm gde se, prvi put, susreo s nacističkim programom eutanazije: u taj dvorac pretvoren u mesto za ubijanje nacisti su deportovali mentalno obolele ljude i, uz potpise lekara i držeći se, navodno, stroge procedure, ubrizgavali smrtonosne injekcije onima koji su, prema njihovom viđenju sveta, zagađivali čistu i lepu arijevsku krv. Štangl je poricao da je učestvovao u ubijanju (medicinske sestre su ubrizgavale otrov u tela ljudi), ali ne i da je znao šta se događa. Pozivao se na autoritet lekara (“šta ja znam o tome?”) i državu koja je stajala iza programa. Nije se pobunio kada su ga poslali u Sobibor. U redu, nije znao gde ga šalju, ali kada je saznao nije se pobunio, nego je, sa svom svojom radnom etikom, prilegao na izvršavanje zadatka. I obavio ge ja đavolski dobro. A nije morao. Mogao je da odstupi. Najzad, poslali su ga u Treblinku. Kada je stigao u taj logor zatekao je apokaliptične prizore: leševi su ležali razbacani na mestu gde su ljudi ubijeni, negde su bile naslagane gomile tela, esesovci i osoblje nosi znali šta da rade, sve se bilo raspalo. On se, razume se, savesno pobrinuo da sve krene “u najboljem mogućem smeru”. A onda je, u zatvoru, naleteo na Gitu Serenji koja ge je, ne prezajući od toga da uđe u sukob s njim, detaljno ispitivala o svemu. I govorio je. Serenji misli da je bio iskren, ali nije on umeo mnogo šta da kaže. Bojao se represija, voleo je ženu i decu, samo je radio svoj posao, nikoga nije ubio, nije imao ništa protiv Jevreja, nije mogao ništa, da, bojao se, užasno je to što se dogodilo, on je samo ispunjavao naređenja i nije previše mislio o tome, da nije on neko bi drugi… sve ono što su i drugi nacisti izgovarali. Otud su njegove ćutnje bile od veće važnosti nego ono što je rekao.

Na kraju, poslednjih nekoliko sati razgovora, ili, bolje, u poslednjih nekoliko sati ćutanja, pošto je posrkao svoju omiljenu supu, priznao je Giti Serenji da se oseća krivim. S obzirom na težinu koju je Serenji dala tom njegovom priznanju, može se pretpostaviti da ona veruje kako to nešto znači. Da, ali šta znači? Šta osećanje krivice jednog bića otpalog od smisla može da znači njegovim žrtvama, ili nama? Zapravo ništa. Ako je Serenji htela da sugeriše kako je u njemu, svemu uprkos, preostalo nešto ljudskosti, uopšte nije morala da traži to priznanje. Njegovo ponašanje pre i posle vremena ubijanja savršeno je ljudsko, čak, ako ga poredimo s najvećim brojem ljudi koji ni mrava za života nisu zgazili, ponašao se uzorno, posvećen svojoj porodici (i porodičnim vrednostima, jel), poslu, poštenom i napornom radu. Sve ono, dakle, što ga je odlikovalo i kao komandanta Treblinke. Zbog toga je, verovatno, važnija od njegovog priznanja bila dilema njegove žene koja mu je, skrivajući užas od sebe same, ostala odana do kraja. Kada ju je Serenji pitala šta bi se dogodilo da je ona, Tereza, supruga nezamislivog zločinca, zatražila u jednom trenutku od Štangla da ovaj odluči: ili “posao” (dakle ubijanje) ili ona (što, onako smerna, uljudna i predana porodičnim vrednostima, te napornom radu i veri u boga, nikada nije zatražila), Tereza Štangl je, posle razmišljanja koje je trajalo sat vremena, kazala da veruje kako bi se Štangl odlučio za nju. No, to bi u opasnost dovelo njih dvoje i njihove tri kćeri. Sasvim je moguće (ali ne i izvesno) da bi ih nacisti pobili. Sutradan je, međutim, Tereza modifikovala odgovor koji nije sasvim jasan: ne bi, napisala je, Štangl “uništio sebe i svoju porodicu”. Potom je dodala da je čitavog života živela časno. Šta je Tereza Štangl zapravo odgovorila, na čitaocu je da protumači.

Odlazak u tamu Gite Serenji jedna je od najvažnijih knjiga dvadesetog veka.