Sudar sa Zlom

David je Albahari dugo bio kanda i frontmen one generacije pisaca – ili naprosto jedne sasvim uslovno postojeće spisateljske skupine, spontano okupljene po estetskoj i svetonazornoj srodnosti – koja se gorljivo odricala bilo kakvog upliva Istorije u Tekst, u taj sveti zabran Književnosti. Formirajući se u zlatnoj – dobro de, pozlaćenoj – ljušturi poznog, dekadentnog socijalizma/titoizma, u kojem se činilo da je vreme zauvek stalo i da živimo, makar „mi“ ako već ne i celo čovečanstvo, nekakvu Postistoriju bez kraja i konca, oni su se (s vrlo šarolikim književnim rezultatima i dosezima – češće lako zaboravljivim, ređe dojmljivim i bitnim) veselo prepustili slobodnom (s)igranju u Postmodernističkom Zabavištu; avaj, cinična je Istorija sve vreme zapravo vrebala iza ugla s macolom u ruci, klepivši njih ništa manje nego sve ostale… Eto, i tako može da se prinudno odraste! Bez šale, iz ovog su se upada sveopšte istorije raspadanja u do tada dobro branjene književne kabinete izrodile, naravno, bezbrojne i mahom korisne tj. produktivne „mutacije“ u poetikama bitnijih pisaca postmodernističkog naraštaja; Albahari tu, dakako, nije bio izuzetak. Nakon izvanrednih „ranih radova“ poput Porodičnog vremena i Sudije Dimitrijevića, Albahari je, naime, upadao sve dublje u nirvanistički dosadni manirizam kratkih priča-o-nemogućnosti-pričanja-priča (za šta je, dakako, rutinski dobijao salve hvalospeva od „savezničke“ kritike, što je još jedan dokaz da za pisca nema na svetu pogubnije pojave od inercije „prijateljske kritike“, one koja ga hrabri da spokojno nastavi svoj rutinerski hod duž Road To Nowhere!), napisavši mahom tokom osamdesetih lep broj knjiga koje su „svi“ hvalili ali ih je malo ko (do)čitao, a još je manje onih koji bi vam iskreno rekli da im intimno nešto znače. Ne računam, dakako golobrade postmodernističke would–be pisce…

Oluja Istorije koja je „ove prostore“ zahvatila početkom devedesetih, te piščevo preseljenje u kanadski grad Kalgari 1994., označili su za Albaharija ne samo životnu nego i književnu prekretnicu i on je, počev od Snežnog čoveka, iznova pisao sve bolje i bolje romane i priče, ne izneverivši pri tome ništa uistinu bitno od svog estetsko-emotivnog prtljaga, nego se naprosto vrativši ispisivanju „porodičnih priča“ kakve najbolje zna da priča, a sve to neminovno propuštajući kroz filter, s jedne strane, Ponovo Razgoropađene Istorije, te sa druge kroz razmatranje svog „samoizgnaničkog“ iskustva, sa svim nuspojavama koje ono izaziva.

Esejistička zbirka Teret sastavni je deo ovog Albaharijevog „kanadskog opusa“, i u njoj se pisac rve sa istim demonima koji nastanjuju i njegove recentnije proze. Dvadeset kraćih i dužih ogleda podeljenih u tri poglavlja tematski se fokusira na nekoliko podjednako važnih autorovih „opsesija“. Prva je među njima pitanje spisateljskog – i ljudskog uopšte – (samo)izgnanstva u posthladnoratovskom svetu, egzila, dakle, lišenog one romantične aure koju su „borci za slobodu“ sa evropskog Istoka ranije hteli-ne hteli nosili, i bez koje se sva egzistencijalna teskoba izmeštenosti prikazuje u mnogo ogoljenijem vidu. Albahari se sa vlastitim i tuđim egzilantskim iskustvima, sa pitanjima višestrukosti identiteta, vernosti maternjem jeziku ili prihvatanja „jezika sredine“ bez kojeg se ne može u književni mainstream novog okruženja, međusobnog nepoznavanja i nepoverenja onih koji su došli i onih koje su pri dolasku zatekli, etničkih i kulturalnih partikularizama i predrasuda – a najgora je od svih ona koju čovek može gajiti o sebi: da je lišen predrasuda! – itd., nosi bez inače toliko uobičajenih mistifikacija, bez patetike i povišenog tona, sa sebi svojstvenom lucidnom samozatajnošću, čak diskretnim humorom. Prvi i drugi ciklus ogleda u Teretu mahom su, dakle, nastanjeni ogledima u kojima pisac razmatra sva ona „nezgodna“ pitanja savremenog – uslovno govoreći – apatridstva, ili pre će biti egzistencijalne raspolućenosti između onoga čime se biva i onoga gde se prebiva… A to nije nipošto neko specifično spisateljsko iskustvo – te ga Albahari u dobrom delu tekstova tako i ne tretira, mada pisac iz svoje kože ne može pobeći – no, s druge strane, pred piscem, kao čovekom kome je maternji jezik oruđe spoznavanja i izražavanja sveta i sebe u njemu, stoje i neke specifične dileme i izazovi, i Albahari im kao esejista parira nekolikim zaista dragocenim uvidima. Takođe, u prvoj se polovini Tereta nalazi i jedno osebujno svođenje računa sa posledicama mahnitanja Istorije balkanskim potkontinentom; tekst „Zagreb, deset godina kasnije“ najupečatljiviji je izdanak ovog tematskog kruga, briljantna, kao „uzgredna“ putopisno-lirska minijatura i lekcija iz otmenog, nužno pomalo rezigniranog Gradoljublja kakvo kao da se izgubilo u jednom vremenu kanonizovane grubosti i prostaštva.

Drugi je „opsesivni“ tematski krug ove knjige pitanje jevrejskog – opet: i spisateljskog i „naprosto“ ljudskog – identiteta. Ispisujući svoja razmišljanja o jevrejstvu (svom, književnom, opštem…), Albahari pleni autobiografskim krokijima o postepenom prilaženju vlastitom identitetu (ili izboru istog), o pitanju „jevrejske“ književnosti – da li je to samo ona ispisivana na hebrejskom, ili u Izraelu, ili svaka književnost koja se bavi jevrejskom tematikom, ili čak svaka ona koju ispisuje pisac jevrejskog porekla? – o antisemitizmu kao osobenom, istorijski vrlo prepoznatljivom obliku neznalačkog straha od Drugog, o složenim pitanjima preplitanja različitih identiteta u jednoj osobi i na jednom geografskom prostoru, o komparativnom sagledavanju savremenog antisemitizma u Srbiji i na „razvijenom Zapadu“. U ovom se tematskom krugu nahodi i vrlo potresan „dokumentarni“ tekst Pisma iz logora, čiji su sastavni deo autentična logoraška pisma Jevrejina (prvog muža Albaharijeve majke) iz logora u Nedićevoj Srbiji. Neposredovano „artificijelnošću“ klasičnog književnog teksta koji nas svojom imanentnom „fikcionalnošću“ ipak uvek pomalo zaštićuje, čak i kada govori o najstrašnijim stvarima, ovaj direktni, čeoni sudar sa organizovanim Zlom i njegovim žrtvama potresa i uznemirava do kostiju, ali i pomaže – onima koji pomoć uopšte žele – da se bez „relativizujućih“ mistifikacija spozna kako izgleda ljudska, stradalnička strana „velikih“, ponajčešće sumanutih istorijskih projekata. A to je, to prinošenje Žrtve opakoj i oblapornoj Istoriji zapravo onaj teret o kojem Albahari sve vreme govori kroz meandrirajuće varijacije, i o tome je pisac „Geca i Majera“ u ovoj knjizi ostavio nešto tekstova bez uvida u koje se ubuduće ne bi smelo olako govoriti o svemu onome što toliko opterećuje naše živote.