Stvari se kreću, ali unazad

O prvom romanu Saše Ilića Berlinsko okno već je bilo reči u „Vremenu“. Odavno neko domaće izdanje nije izazvalo takav odjek u „književnim krugovima“. Osim što su hvalili Ilićev umetnički prosede, kritičari su isticali važnost teme koju ovaj roman tretira. Činjenica da neke od priča koje postoje u romanu govore o zločinima koje su počinile paravojne jedinice koje su se borile na srpskoj strani, uznemirila je neke krugove u Srbiji. Saša Ilić radi u Narodnoj biblioteci Srbije i trenutno priprema izdavanje tekstova iz serije predavanja Kako čitati, koja su prošle godine održana u NBS-u. Priredio je zbirku priča Pseći vek, u kojoj su se kao autori pojavili mladi srpski pripovedači. Pre Berlinskog okna objavio je zbirku priča Predosećanje građanskog rata. Sa prijateljima je napravio kratki film (Ne)Naginji se kroz prozor, u kom objašnjava kako je došao na ideju da napiše ovaj roman i odakle je došla priča o nemačkoj umetnici Izi Fermeren. U kratkom filmu predstavljeni su i neki beogradski umetnici koji govore o mogućnostima otpora jednoj diktaturi i svom odnosu prema zlu. Živi u Beogradu.

„VREME„: Junakinja vašeg romana Berlinsko okno Iza Fermeren podrivala je sistem svojim umetničkim angažmanom. Da li umetnost uopšte treba da ima neki politički angažman ili je najveći angažman upravo stvaranje vrednih dela?

Kod nas je uvreženo mišljenje da je umetnost autonomni sistem koji podleže samo estetskim merilima. Takvo mišljenje je produkt dugogodišnje obrazovne prakse iz socijalističkog sistema. Cilj je bio da se proizvedu dela lepa po sebi, „cela lepa“ što bi rekao Bogdan Popović, kog je Vinaver zvao profesorom „uredne književnosti“. Dakle, naša se nauka o književnosti te svekolika kritika nisu makle sa te pozicije. Posle Drugog svetskog rata, takvo stanovište se samo pojačalo. Nije bez razloga niz polemika tekao baš u diskursu književnosti, a u stvari se mislilo na politiku. Danas je stvar, čini mi se, obrnuta. Rasprave su politički intonirane, a misli se, pretpostavljam, na književnost. Uzmimo, na primer, nedavnu raspravu o Kišu: bilo je tu svega, samo ne književnosti. A u stvari: oponentni su želeli da dokažu kako ta književnost ništa ne vredi. Za tako nešto oni su upotrebili politički diskurs par exelence, i to onaj najprljaviji. Pa ako stvari tako stoje, kako da protumačim ta licemerna spočitavanja o političkom angažmanu. Najpre, ja nikada ne bih rekao da je reč o političkom angažmanu. Reč je o primarnom književnom angažmanu. Reč je o tome da se literaturi vrati njen pravi smisao. Ona mora da provocira. Ona je to radila od Aristofana do naših dana. Ona će to činiti i dalje, ukoliko je bude bilo. Mene beskrajno zabavlja to škrgutanje zubima koje primećujem kod mladih profesora „uredne književnosti“ danas. Potpuno ih razumem, oni moraju da odbrane čast srpske književnosti koja se zasniva na priči o „uzoritoj tradiciji“ i slavnim danima. A kada biste im rekli da su pojedinci koji su ugradili svoje knjige u tu tradiciju bili najomraženiji sudionici kulturne scene u to vreme, oni bi vas proglasili za stranog plaćenika.

Da li se mogu poistovećivati kontekst nacističke Nemačke i miloševićevske Srbije? Na kom nivou, ako je to moguće? Za veći deo „sveta“ ta paralela je neosporna.

Stvarno ne znam odgovor na ovo pitanje. U Berlinskom oknu sam ispričao dve paralelne priče, epicentar jedne je Berlin a druge Beograd. Želeo sam da ispričam priču o ljudima u smutnim vremenima, kako sam naglasio u prvoj rečenici svog romana. Poistovećivanja tih tokova su potom, kao izraz nesvesnog, artikulisana u tekstovima nekih kritičara koji su Berlinsko okno čitali kao propagandnu literaturu. Tako je roman, na stranicama „Politike“ i „Nove srpske političke misli“, dobio jedan zanimljivi apendiks. Možda ne bi bilo loše da u nekom narednom izdanju ubacim te glasove u samo tkivo romana, recimo kao fragmente iz štampe koje čita moj junak Arif Hodžić. Šalim se, naravno, ali hoću da kažem da književnost reaguje na neposrednu okolinu i događaje. Ona ne nastaje na nekom drugom mestu, daleko od nas, pa nam pisci kao moderni Hermesi te plodove donose na ruke. Takođe, ne treba isključiti ni njen zabavljački karakter. Ukoliko se neko dobro proveo čitajući neku knjigu – kao što sam se ja nedavno zabavio čitajući Kosmopolis – onda je deo njene misije svakako ispunjen.

Da li ima smisla govoriti da na ovom prostoru, prostoru nekadašnje SFRJ, vlada kultura zaborava?

Tu smo već kod onih čuvenih definicija odnosa između umetnika i društva. „Umetnik u stalnom štrajku protiv društva“. „Umetnik u gladovanju“ i tome slično. Ali svako društvo ima svoje specifičnosti a samim tim i njegovi umetnici. U našem društvu, recimo, štrajk i gladovanje ne prolaze. Odnosno, društvo ih ne prepoznaje kao subverzivne delatnosti. Pa čak ni samospaljivanje. Setimo se Miloševićevog RTS-a. U to vreme smo mogli da slušamo na drugom kanalu, recimo, Bacaj kamenje na sistem Darkvud daba. I? Ništa. Postavlja se pitanje da li je ova stvar bila angažovana. Čini se da jeste, ali po učinku – kao da nije. Odnosno, sistem ju je učinio nefunkcionalnom. Taj sistem, uopšte, bio je vrlo neosetljiv na metaforu u bilo kom njenom vidu. Možda je performans bio mnogo subverzivniji u to vreme. Recimo grupe Magnet. Polni ud sa predsednikovom slikom u Knez Mihailovoj delovao je mnogo jače nego bilo koja knjiga iz serije NIN-ovih dobitnika, recimo. (Uostalom, tu smo imali samo dve ili tri knjige.) Da li se danas neko seća tog performansa. Da li zna ko je učestvovao u njemu? Kako se ponašala policija? Ljudi ne vole da se sećaju takvih stvari, jer je u jednom trenutku neko pokazao nešto što oni nisu imali: građansku kuraž i osećaj za pravičnost. Kao i kabaretkinja Iza Fermeren iz kabarea Katakomba. Mene je zanimao upravo taj odnos ljudi koji su ćutali i odlazili na posao prema izuzetnim pojedincima. Ni Nemci se danas ne sećaju Ize Fermeren, ali postoji nešto što radi umesto njih: to je kultura sećanja. Nju kreiraju elite. Dakle, nepoznatu u jednačini je vrlo lako izračunati u našem slučaju.

Kabare iz Berlinskog okna može da bude beogradski kub Akademija, koju su u gradu zvali Rupa i koja je u osamdesetim bila središte nekog urbanog, modernog osećanja sveta. Međutim, posmatrano unazad, predvodnici te generacije su izgubili zato što nisu imali odgovor na ono što je ovde počelo da se dešava devedesetih. Ta čudna blaziranost beogradskog andergraunda dovela je do nepomičnosti pred primitivnim „otadžbinarenjem„. Kako da reaguješ na zlo, odbacivanjem ili suprotstavljanjem? Berlin tridesetih i četrdesetih, Beograd devedesetih, kako vam to izgleda u ovom kontekstu?

Da, to je zgodno poređenje iako je zasnovano samo na prostornoj relaciji. Nešto što je ispod zemlje pa još uz sve to i alternativno. Međutim, Katakomba i slični kabarei radili su u Nemačkoj do kraja tridesetih. Akademija je već na početku devedesetih doživela kolaps. Neko bi već dobacio da je reč o razlici u strukturi kapitala. Društvena i privatna svojina. Pa dobro, pitam se zbog čega je Verner Fink, vlasnik Katakombe, investirao u tako rizičan posao kao što je kabaretska delatnost u to doba. Po nekim statistikama, može se utvrditi da je takav koncept kabarea ovom privatniku doneo solidan prihod. Samo 1935. godine, Katakomba je imala preko 260.000 posetilaca, a gde su napojnice, konzumacije i muzički „dinar“, hoću reći „marka“. To znači da je alternativa u ovom slučaju, ma kako to sumanuto zvučalo, i tržišno podsticana, što su ljudi prihvatali čak i po cenu logora. Bilo je to jedno od retkih mesta gde se mogao čuti drugačiji glas. Kod nas je partija, ranije SKJ a potom SPS, bila glavni „koordinator projekata“. Tako je alternativa u staroj Jugoslaviji podelila sudbinu partijske ekonomije. Sve što je proizišlo iz tog kraha svelo se na priče o pojedinačnim sudbinama, razbijenim i nimalo veselim. Drugačiji glas kao da nikome više nije bio potreban. On je dakako postojao, ali nije postojala infrastruktura koja bi ga podigla na neki operativniji nivo. Paradoksalno, u međuvremenu su ulogu alternative preuzeli crkva, ljotićevci i razni derivati desnih ideologija.

Kakvu šansu imaju generacije koje su rođene u devedesetim, stasale na ratu i hranjene parakulturnim đubretom, učene da je za život dovoljno znati nekoliko psovki, pokaznih zamenica i tri uzvika?

Jedan od važnih poslova koje je otpočela vlada premijera Đinđića, bila je reforma obrazovanja. A samim tim i reforma programa iz književnosti. Najveći otpor su pružili Filološki fakultet i SPC. Tu su, naravno, instituti za književnost i jezik, te razne ispostave i katedre po pedagoškim fakultetima. Oni su imali zajednički cilj: da zaustave demontiranje višedecenijskog anahronog obrazovnog modela. U tome su uspeli. No da li je sve stalo? Izgleda da nije. Stvari se kreću, ali unazad. Tako nam sada nude dela Eriha Koša od pre pola veka kao knjige „neobične svežine“, koje usput nagrađuju. Radoš Ljušić komponuje istoriju sa svojim ekspertskim timom. Narodna knjiga nam nudi autobiografije legionara i književne studije koje prevrednuju našu književnost tako što nam objašnjavaju da su naši najveći pisci bili u stvari hohštapleri. Sve to liči na jednu malu porodičnu manufakturu, koja će uskoro, baš kao ona iz špice za Mikijevu radionicu, odleteti u vazduh. Jer ranije ili kasnije, neko će morati da se zapita pred tim rashodovanim strojem: „Čemu ovo služi?“ To pitanje često mogu da čuju oni ljudi koji se odluče da nastave studije na nekom svetskom univerzitetu. Slično pitanje će uskoro početi da se postavlja i ovde. Tek kada se bude stvorila kritična masa onih koje zanima odgovor na ovo pitanje, možda će se krenuti dalje.

Mnogi ljudi koji su deo srpske kulture otišli su iz zemlje. Ko nam ovde nedostaje ili, preciznije, čije nam delo ovde nedostaje?

Bez sumnje, reč je o opusu dvojice velikih pisaca, koji su nekada živeli u Beogradu: Mirku Kovaču i Bori Ćosiću. Tvorci lažnog književnog kanona odavno su ekskomunicirali ove autore. Ali postoji nešto što je mnogo važnije u recepciji ovih pisaca u Srbiji. Nisu se njih odrekli samo nacionalisti, nego i ljudi tzv. građanske provenijencije. Zbog čega? Zbog toga što nisu mogli da istrpe reči kritike koje su i njima bile upućene. Nekako je teško čitati literaturu koja i nas same proziva. Navikli smo na crno-belu tehniku, na dva kanala i na Dnevnik u pola osam. I na to da je uvek neko drugi kriv.

Pretpostavljam da ako sledimo princip Andrićevog Neimara iz Mosta na Žepi, jednom napisan tekst je za autora završena stvar i on se okreće „novim izazovima„. Šta je ono što te sada „opseda„: Liga šampiona, EP u basketu, porodica, posao, „previranja u srpskom tranzicionom kazanu„?

Ma kako to loše zvučalo, još se nalazim u periodu „oslobađanja“ od prethodne knjige. Nezahvalno je da kažem bilo šta, budući da sam između Predosećanja i Okna napisao oko 150 stranica proze koju sam potom bacio. Teme ne nalazim lako, a još teže ih uobličavam u priču. Nemam ugovor ni sa jednim izdavačem, ništa me ne obavezuje da sada pošto-poto napišem nešto. Posmatram ljude. Trenutno me interesuju dvojica đubretara koji žive u mom kraju. Obojica su samci. Jedan je mršav i visok, a drugi nizak i debeljuškast. Prvi je ekspert za hartiju a drugi za drvo i metal. Dvorišta su im mala i nakrcana otpadom. Ponekad se sve to prelije i na ulicu, naročito kada pada kiša. Ustanovio sam da oni to đubre ne prodaju, samo ga klasifikuju i slažu. Rade to iz čiste fascinacije otpadom. Kada bi se malo bolje razgrnule njihove deponije, moglo bi se iz toga štošta rekonstruisati. Ti odbačeni predmeti najbolje arhiviraju naša sećanja. Voleo bih kada bih mogao da napišem nešto o njima.