Što jeste i što bi uvek trebalo biti

And if I say to you tomorrow
Take my hand, child come with me
It’s to a castle I will take you
Where what’s to be, they say will be

(Led Zeppelin, What Is and What Should Never Be)

Ima jedna scena u aktuelnom dokumentarnom filmu Postati Led Zeppelin reditelja Bernarda Mekmahona, u kojoj nam pevač Robert Plant saopštava kako je sa svojim roditeljima tokom detinjstva posetio svaki mistični vrh u Engleskoj, kao i mnogu nekadašnju tvrđavu, osećajući snažno u tim prilikama šta mu to prošlost kroz svoje davno iščezle stanovnike govori. Možda je ovo srž razumevanja fenomena Led Zeppelin, benda koji nije želeo da nastavi dalje u trenutku kada je jedan od njegovih ravnopravnih članova, bubnjar Džon Bonam, tragično okončao svoj život 25. septembra 1980.

...

Vratimo se ipak unatrag. Jeste, bili smo savremenici sastava Led Zeppelin, doduše prilično nesvesni samih njegovih početaka. U našem nežnom tinejdžerskom uzrastu, šokirao nas je odlazak bubnjara benda Džona Bonama, o čemu smo se obaveštavali iz Džuboksa, stiskajući grčevito uz telo poslednju ploču Led Zeppelina In Through the Out Door (1979) koja je u izdanju Suzy Records licencno izašla i u bivšoj Jugoslaviji. Nismo tada, doduše, ni slutili kako će samo nekoliko meseci kasnije, na još strašniji način, život izgubiti i naš veliki junak Džon Lenon. Godina 1980. očigledno nije bila nimalo naklonjena velikanima najslavnijih dana rock muzike. Ali, Led Zeppelin! Mladi Robert Plant sa žbunom zlatne kose u punom sjaju, nalik kakvom poluobnaženom božanstvu iz Valhale. Ili direktni prenos drevnog viteškog turnira sa gitarskim oruđima u jedinstvenom umeću Džimija Pejdža. Džon Bonam kao bubnjarsko otelotvorenje boga Peruna lično. I Džon Pol Džons u ulozi diskretnog bas heroja što iskonskim zvukovljem dodaje svoj mlazni pogon u ovu nesavladivu zvučnu mašinu.

Led Zeppelin doneli su mistiku seksa u naše zbunjene mladalačke živote, udahnuli u nas zrelost muškaraca i žena iz predanja i usput nas obavestili da je sa roditeljskim nadzorom zauvek gotovo. Kao što je to nekad u pretpotopsko doba stvaranja sveta izgleda i bilo. Znate ono, Adam i Eva, zabranjeno voće sa drveta poznanja, kojim zmija ljudsku poslušnost kuša. Pa, kad imate 13 ili 15 godina – ta čulna poslanica zaista para vredi.

SVOJ JEDINI VLASNIK

Film Postati Led Zeppelin verovatno je najbliže onome što ćemo ikad moći da priđemo bendu Led Zeppelin iznutra. Zapravo, nakon projekcije filma u MTS dvorani, ostajemo načas poneti idejom da smo tokom dva sata i sami na neki način bili članovi ove nenadmašne grupe, stižući gotovo nadomak osobene emocije koja je činila sastav i povezivala sve njegove članove. Već i samo to što su preostali članovi Led Zeppelin uopšte dopustili da se ovaj film snimi – pravo je čudo koje pokazuje koliko su žarko želeli poštenu priliku da napokon sve lično objasne: Postati Led Zeppelin nije, naime, korporativni proizvod, jer ovu muziku ne poseduje nijedna kompanija: bend je od samih početaka bio svoj jedini vlasnik. Ovde je, dakle, prvi put u istoriji ispričana “njihova priča”.

Upravo je ovaj detalj od izuzetne važnosti, jer su Led Zeppelin jedan od najtajnovitijih velikih sastava među rock dinosaurusima. Izloženi poruzi “ozbiljne” muzičke štampe u trenuku svog pojavljivanja, ali često nažalost i kasnije, opredelili su se radije za časnu misterioznost umesto bilo kakvog davanja intervjua i inih izlaženja u susret znatiželjnom oku medija. Od njih je javnost mogla da dobije samo onoliko koliko su oni sami želeli da joj pruže – najvećim delom njihove karijere bili su to isključivo albumi, ponekad i bezimeni, kao i živi koncerti koji su se pamtili.

Postati Led Zeppelin predočava nam životni put četvorice članova grupe pre nego što se ona konačno okupila, kao i tokom prvih 15 meseci njenog postojanja. Za to kratko vreme, bend je imao četiri američke i četiri britanske turneje, objavivši čak dva albuma (Led Zeppelin i Led Zeppelin II, oba 1969.) koji će potpuno promeniti tok muzičkog biznisa. Ovo je priča o trnovitoj stazi satkanoj od dečačkih snova o bavljenju muzikom i o življenju od muzike, do mesta broj jedan na engleskoj i američkoj top listi, “ispred Bitlsa” (sa albumom Abbey Road) – kako će već neko od njih u filmu napomenuti, sa mešavinom oduševljenja i strahopoštovanja pred tom poslovnom i umetničkom činjenicom.

SEKSUALNA ENERGIJA ROCK’N ROLLA

Led Zeppelin su najbolji i najslavniji izdanak čuvene britanske blues škole iz 1960-ih, mada u ono doba niko ne bi rekao da su oni – blues bend. Kada bolje razmislite, iz današnje perspektive, a šta bi drugo i bili? Taj hard rock, odnosno proto–heavy metal – izraz koji su oni stvorili – bio je definitivno utemeljen u dubokim crnim blues korenima, sa originalnim tumačenjima mladog, belog, izmučenog čoveka. Kada vam s tim u vezi Robert Plant u filmu objašnjava kako je “cedio” stihove starih crnih bluesera kroz svoje gorko iskustvo sina prognanog iz toplog roditeljskog doma, nesuđenog računovođe i bezmalo beskućnika tokom 1960-ih – apsolutno mu morate verovati. Izuzetno je poučno, pritom, videti kako film Postati Led Zeppelin hvata atmosferu samog korena nesporazuma što su ga Led Zeppelin imali sa kritikom, praktično otkad su se pojavili. U vreme kada je rock kontrakultura na velika vrata postajala najvažnija nova civilizacijska činjenica, a kantautori sa gitarom, psihodelični i progresivni rock bendovi tragali za mudrošću u svojim pesmama, objašnjavajući kuda ide ovaj svet… odjednom na pozornicu stupa ova četa seksualnih mistika sa svojim zaglušujućim punk–bluesom, bezobrazno dekonstruišući sve lažne paravane pomodnog “širenja svesti” pred sobom, a sa njima rušeći i pozicije foliranata svih boja. Nikakva intelektualna nadogradnja nije bila potrebna da se sluša Led Zeppelin, baš nikakvo predznanje. Oni su bili tu da otvore sva čula, pa – ko preživi.

Orgazmički kvalitet muzike sastava Led Zeppelin hipnotisao je publiku na prelazu iz 1960-ih u 1970-te. Bio je to izazov za generaciju što je mnogo više slušala o seksualnoj revoluciji koja navodno u bujicama šiklja svud naokolo, nego što se zbilja usuđivala da praktikuje ovo propagirano slobodoumlje u svojim stvarnim vezama. Odjednom im je neko saopštio sve ono što se o tome moglo javno reći, bez uvijanja i namigujućih aluzija. U obličju šifre Led Zeppelin, seksualna energija rock’n’rolla dobila je najvernije interpretatore novog doba. Bila je to nesumnjivo muška muzika, ali ne ona dosadno samodovoljna, već muzika koja je tražila ženu bez koje nije mogla ni zamisliti svoje postojanje. Bend je do te mere odgovarao mladalačkim fantazijama da se činilo kako zagovara neophodni povratak onom mitskom stvaranju sveta – ali resetovanom od početka! – e da bi čovečanstvo uopšte moglo postojati.

I premda se u verziji pesme Dazed and Confused iz filma The Song Remains the Same usred izvođenja direktno citira čuveni refren Skota Mekenzija: “Ako ideš u San Francisko, obavezno stavi cveće u svoju kosu” – Led Zeppelin su po mnogo čemu bili antiteza naivnosti hipija. Pored njih se sve smelo. Publika i istorija suočene su ovde sa paradigmom rock benda za sva buduća vremena: Robert Plant očovečio je lik plavokosog muškog modela, Džimi Pejdž bio je njegova crna suprotnost, a zajedno sa ostalima ponudili su rock’n’roll cirkus kakvog dotad na muzičkoj sceni nije bilo, barem ne na ovoliko spektakularno erotičan i istovremeno eteričan način.

Jer ono što je u tim davnim danima isijavao Robert Plant ispred svih, podvriskujući i ječeći na sceni kao u pomahnitaloj ljubavnoj ekstazi, emitovali su i ostali članovi grupe. Stvarno, kada vidite kako Pejdž postupa sa svojom gitarom, senzualno prevlačeći gudalo preko njenih žica, a Bonam nema takoreći ni posrednike između svog tela i kompleta bubnjeva, dok Džons proizvodi one visceralne detonacije odnekud iznutra… jasno je zbog čega su obožavaoci hrlili na ovu ceremoniju ispunjenja svih svojih najskrivenijih želja.

INTIMNI NA KRAJU

Postati Led Zeppelin nam kroz intervjue sa svakim od članova grupe – i ni sa kim drugim – otkriva kako je sve to stvarno izgledalo iza jedne od najmoćnijih rock kulisa ikada. Istorijska je pravda da jedan od najvećih i najglasnijih bendova svih vremena iza sebe ostavlja ovako topao i nežno intiman dokumentarac, u kome na najbolji mogući način objašnjava sebe. Čak i nesrećni Bonam dobija svoju šansu da nam se obrati, kroz izgubljeni intervju dat za neku australijsku radio-stanicu baš u vreme njihovog uspinjanja na tron. Ogroman istraživački trud koji je uložio rediteljsko-producentski tim donosi nam još slatkih trenutaka koje ćemo zauvek pamtiti: recimo, prizor male dece koja pokušavaju da zapuše uši izložena buci numere Communication Breakdown na jednom od prvih živih britanskih nastupa Led Zeppelin, dok paralelno mladi u Americi momentalno kapiraju novi vajb; zatim neviđene slike sa turneja i iz studija, te najzad snimci jednako oduševljene publike u San Francisku i Londonu, čiji stajling, iz nekog razloga, još uvek deluje tako strašno moderno, dok se odežde članova benda i dan-danas mogu smatrati nedostižnim modnim zadatkom.

Konačno, gledati ovaj film o Led Zeppelin u nekadašnjem Domu sindikata, gde je svojevremeno na FEST-u 1977. u 10 časova pre podne bila održana projekcija njihovog legendarnog koncertnog filma The Song Remains The Same, na koju su dovedeni i tadašnji učenici Prve beogradske gimnazije, kao deo “radne subote”… takođe je na neki način istorijska pravda. Sve je to pozitivna urbana mitologija o onome šta jeste i šta bi uvek trebalo biti.

I know what it means to be alone
I sure do wish I was at home
I don’t care what the neighbors say
I’m gonna love you each and every day
You can feel the beat within my heart
Realize, sweet babe, we ain’t ever gonna part

(Led Zeppelin, Good Times Bad Times)