foto: m. milenković
Jubilarni rođendan povod je promociji nove koncepcije i novog imena Muzeja istorije Jugoslavije
Muzej istorije Jugoslavije se od prvog decembra, kad se obeležava 20 godina od njegovog osnivanja, zove Muzej Jugoslavije, Beograd. O promeni imena odlučila je Vlada Republike Srbije ovog aprila.
Kakvu promenu u radu najavljuje novo ime? Najjednostavnije rečeno, naziv Muzej istorije Jugoslavije ograničava delatnost ustanove samo na istorijski razvoj i na istorijske činjenice u vezi sa državom Jugoslavijom, dok naziv Muzej Jugoslavije omogućava bavljenje fenomenima iz doba jugoslovenstva, od nastanka ideje o jugoslovenstvu do danas. Odrednica Beograd u novom nazivu je formalno-pravne prirode, ne suštinske, s obzirom na to da ni u jednom drugom gradu ne postoji Muzej Jugoslavije.
Neda Knežević, sada direktorka Muzeja Jugoslavije, ovako objašnjava razloge za promenu imena: „Iako Muzej istorije Jugoslavije postoji već 20 godina, ovaj period obeležen je krizom identiteta – nesaglasjem između samog imena institucije i sastava nasleđenih kolekcija (Memorijalnog centra ‘Josip Broz Tito’ i Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije). Više od decenije traju sporadični napori da se ova dva sasvim heterogena, ali jasno simbolički omeđena fonda sliju u jedinstven koji bi trebalo na adekvatan način da predstavi istoriju Jugoslavije.“ Istovremeno, kaže, postojala je težnja „da se delokrug istraživanja i muzealizacije usmeri i na spektar različitih fenomena koji obeležavaju jugoslovensko nasleđe i jugoslovensko iskustvo, a koji su već neko vreme prepoznati u aktuelnoj muzejskoj praksi.“
Tako je, podsetimo, ovog februara organizovana, i odlično prihvaćena, izložba Ko je Soko taj je Jugosloven, koja se bavila fenomenom Sokolskog pokreta iz vremena Kraljevine Jugoslavije, koje nije bilo tema dotadašnjih izložbi muzeja zato što se 90 odsto materijala muzejske kolekcije odnosi na vreme socijalističke Jugoslavije, iako se osnovna delatnost ovog muzeja odnosi na vreme od osnivanja zajedničke države južnoslovenskih naroda 1. decembra 1918. godine do raspada SFRJ 1991. godine. „Aktivnosti sve više usmeravamo ka temama i periodima koji su do sada bili zapostavljeni, pre svega zbog specifičnosti fonda koji neuporedivo bolje dokumentuje period socijalističke Jugoslavije“, kaže Neda Knežević.
Novo ime muzeja podrazumeva novu koncepciju – odnosno obrnuto. „Naša vizija je da savremenom interpretacijom prošlosti podstičemo različite aktere da aktivno sagledavaju sadašnjost. Čuvamo sećanja ističući univerzalne vrednosti različitih aspekata nasleđa Jugoslavije. Kroz svoje brojne programe podstičemo društveno pamćenje i negujemo sećanja na razvoj jugoslovenske ideje s težnjom da uvažimo raznovrsna lična, kolektivna i generacijska iskustva“, kaže Neda Knežević.
Kako će rečeni plan da izgleda u praksi, ilustrovaće (ilustruje, odnosno ilustrovala je – u zavisnosti da li ovaj tekst čitate na dan rođendana ili kasnije) sokolska štafeta, jedini eksponat izložbe Trčanje kroz vreme, koja je planirana samo tokom rođendanske proslave. Štafeta je otkupljena tokom izložbe Ko je Soko taj je Jugosloven i ovo je njeno premijerno pojavljivanje u Muzeju istorije Jugoslavije. Priča koja se vezuje za nju je priča o kontinuitetu rituala pronošenja štafete kroz Jugoslaviju. Septembra 1940. godine Savez sokola Kraljevine Jugoslavije organizovao je nošenje štafete povodom sedamnaestog rođendana Petra II Karađorđevića, prestolonaslednika i starešine Sokola. Iz Maribora, Kranja, Splita i Skoplja štafetnim trčanjem nošene su četiri palice u koje su se, nakon prolaska kroz sve sokolske župe, slile poruke i čestitke Prestolonasledniku. Na svečanom dočeku na Terazijama u Beogradu, šestog septembra, poruke iz svih štafeta, ispisane na pergamentu, premeštene su u glavnu štafetu, koju je pukovnik Kreković, izaslanik Nj. v. kralja, predao sokolskom starešini Petru Karađorđeviću.
Najavljeno je da će 2018. godine, prvog decembra, na stogodišnjicu osnivanja Kraljevine SHS, biti otvorena nova stalna postavka Muzeja Jugoslavije, Beograd. Muzej istorije Jugoslavije je najposećeniji srpski muzej. Trenutno nema razloga da to ne bude i sa promenjenim imenom.
Ulice, gradovi, institucije Jugoslavije promenili su svoja imena, prezimena i značenja u odnosu na politike koje su nastojale da razore jugoslovensko iskustvo, i da relativizuju pobedu i pobednika Drugog svetskog rata, te da tako inauguriraju legitimitet ratova devedesetih. Ove promene veoma često su blasfemične, ironične i cinične. Ukratko, u ime molova i tržnih centara pohranjuju se istorija, kulturno i umetničko nasleđe, i sloboda. Ali Muzej „25. maj“ je odoleo, njegov naziv i dalje je tačan – Muzej istorije Jugoslavije. Svaki put kada automatska spikerka u autobusu ili trolejbusu izgovori ime stanice na koju se stiže, „Muzej istorije Jugoslavije“, poneki putnik i mladi čovek pogleda ka gore, ka zdanju dovoljno visokom i prostranom kao zemlja u kojoj je nastalo, da u njega stanu umetnička ostvarenja iz ovog vremena i o ovom vremenu.
„Šezdesete godine: formiranje Muzeja 25. maj bilo je shvaćeno u krugovima kolega iz muzejskog sveta kao političko-propagandni i udvorički čin, pre svega zbog toga što nije bio deo muzejske porodice. Javnosti nije bilo jasno kako funkcioniše, kome pripada, kako se finansira, kako se uprava i osoblje postavljaju.
A znali smo da se dobro kontrolišu! Postojala je predrasuda da su stručnjaci birani po posebnim zaslugama. Oni su bili svet za sebe: u to vreme veoma retko su se pojavljivali na našim muzeološkim skupovima; malo smo znali o njihovim aktivnostima. Ta tajnovitost gubila se polako i dugotrajno. Sedamdesete godine: nova zgrada Muzeja „25. maj“ bila je atraktivna, nova, čista, svetla, a postavka s poklonima predsedniku Titu – zajedno s dirljivim legendama o ljubavi prema večnom vođi i voljenom sinu naših naroda – bila je pre svega nejasna, nečitljiva, činilo se da je konfuzna, pa možda zato i komična; nerazumljiv i nestrukturiran konglomerat predmeta iz celog sveta, vunene čarape s ubačenom kockom šećera koje su plele monahinje Titu za ozdravljenje, mnogo, mnogo, mnogo štafeta znanih umetnika i neznanih obožavatelja, modelčići lokomotiva, mašina, postrojenja, automobila, poneka zanimljiva slika i skulptura… Jedna poseta bila je dovoljna! Osamdesete godine: nije to bilo vreme kada se Muzej – tada već Memorijalni centar ‘Josip Broz Tito’ – (često) posećivao pre svega zato što je bio identifikovan s Kućom cveća, grobom, mauzolejom. Neinventivne manifestacije, politički obojene… Ili se bar nama tako činilo? Retka gostovanja iz sveta – najmanje iz sveta nesvrstanih. Samo su pojedine izložbe moderne umetnosti bile razlog da se Memorijalni centar obiđe: prostrane sale visokih tavanica dobro su primale dela savremene umetnosti iako je, s muzeološkog stanovišta, osvetljenje bilo neadekvatno.
Devedesete godine: đavo je odneo šalu. Javno su pretili da će Memorijalni centar ‘Josip Broz Tito’ uništiti, Titov grob raskopati, bezvredne stvari rasturiti… U trenutku kada je i samo pominjanje reči Jugoslavija zvučalo blasfemično – grupa stručnjaka založila se da se ugroženi kompleks na Dedinju, zajedno sa celokupnim inventarom, sačuva i da se formira Muzej istorije Jugoslavije. To je nekoliko godina kasnije i realizovano, ali, nažalost, ne u celini; u međuvremenu su delovi Memorijalnog centra bili izdvojeni novosagrađenim zidom, a dedinjski dvorovi, za koje je planirano da budu deo zaštićene muzeološke celine, predati na korišćenje porodici Karađorđević.
Dve hiljadite godine: Muzej istorije Jugoslavije postepeno postaje fokus nove muzeološke prakse. Mlade, stručne snage i sposobna uprava prilagođavaju svoju delatnost aktuelnim potrebama, novim interesovanjima, otvaraju stara poglavlja istorije na nov način, digitalizuju dokumentarne materijale i ogroman fond fotografija, obrađuju zaostale predmete, uspostavljaju saradnju sa kolegama u regionu i u svetu… I spremaju se za veliki izazov: kako protumačiti kroz svoje selektivne kolekcije taj nesrećni 20. vek u kojem su se rađale, ali brzo i uništavale vizije i utopije kompleksnog, možda boljeg, a svakako šireg sveta koji očevidno nije imao snage da opstane. Jugoslavija je nestala u krvi, ali tragove njenog slojevitog postojanja ovaj muzej čuva od zaborava, otkriva javnosti kroz niz svojih aktivnosti i tumači na atraktivan način, ne samo za mlade generacije i za one koje dolaze, već i nama – svedocima, saučesnicima…“
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
