Šta posle Vučića

Na prošlonedeljnu beogradsku premijeru film Pored mene Stevana Filipovića stigao je kao dobitnik Zlatne arene za najbolji dugometražni film u međunarodnoj selekciji filmskog festivala u Puli i s Nagradom mlade publike na Sarajevo film festivalu. Filipovićeva prethodna dva igrana filma višestruko su nagrađivana na domaćim i stranim festivalima i imaju kultni status – Šejtanov ratnik iz 2006, o srednjoškolcima koji bi da zaustave oslobođeno zlo, i Šišanje, film o neonacizmu među mladima koji je bio najgledaniji film u 2010. godini.

I u filmu Pored mene Stevan Filipović priča o mladima, s tim što je ovog puta izabrao, moglo bi se reći, malo „lakši“ problem iz njihovog života. Film Pored mene daje portret današnjih gimnazijalaca, maturanata. U odeljenju jednog IV/3 našli su se predstavnici fensera, štrebera, hipstera, navijača, političara, folkera, prestupnika, izbeglica… različitih životnih stavova, seksualnih opredeljenja i političkih stavova, koje osim zajedničkog odeljenja povezuju bezosećajnost i nesposobnost komunikacije. Jedne noći oni ostaju zatvoreni u školi bez mobilnih telefona i interneta i – verovatno ste već saznali ili pročitali šta im se na kraju desi.

Pored dugometražnih igranih filmova, Stevan Filipović (1981) režirao je i televizijsku seriju Urgentni centar, dobitnik je FIPRESCI nagrade za montažu filma Klip Maje Miloš, koscenarista je filma Dobra žena koji će režirati Mirjana Karanović, i predaje na Akademiji lepih umetnosti.

Autor je priče, koscenarista (sa Minjom Bogavac) i reditelj filma Pored mene.

„VREME„: Gledajući film Pored mene, na momente sam imala utisak da ne priča o mladima već o njihovim roditeljima. Da li su mladi, koji će uskoro stvarati i voditi ovu zemlju, žrtve onih koji sada odlučuju o njoj?

STEVAN FILIPOVIĆ: Pored mene je film o svima nama. Ne možemo mlađe generacije sagledavati u nekim laboratorijskim uslovima, izolovane od njihovih roditelja, profesora, političke i društvene stvarnosti koja je uticala na njihovo oblikovanje. Svi smo deo istog toka, i sudbine su nam isprepletene. I baš kao i mi, i oni su podjednako i žrtve i krivci.

Žrtve – zato što nisu birali da se rode u državi u kojoj gotovo neograničenu vlast imaju ljudi koji su devedesetih pozivali na najstrašnije zločine i bili kreatori i nosioci politika koje su u krvavom piru do kraja razorile sve pozitivno što se na Balkanu desilo u prethodnih pola veka. Niti su birali da se rode u vremenu u kome ti i takvi političari bivaju svesrdno podržani od Evropske unije, koja se za manje od decenije transformisala u interesnu grupu najbogatijih članica, hladnu i nezainteresovanu za tekovine i vrednosti građanskih društava, koje se nalaze u njenim temeljima. Nisu birali ni da im roditelji budu apatični, ekonomski devastirani patrijarhalni autoritarci, koji će decenijama iznova i iznova glasati za ljude koji im jedu decu.

Krivci su – ako se prepuste apatiji i pomire sa ulogom žrtve. Krivci su i ako tu poziciju žrtve iskoriste kao opravdanje za sopstveno nasilje. Ako se ne probude i ne prepoznaju sopstveni deo odgovornosti za zajedničku budućnost.

Mladi u vašem filmu, kao i mladi iz Novog Pazara u pozorišnoj predstavi Beton mahala, prozivaju starije za stanje u zemlji, pozivajući ih da se promene. Da li bi to moglo da znači najavu da će nove generacije preuzeti odgovornost za sopstvene živote, umesto što sebe percipiraju isključivo kao pasivne žrtve sistema, okruženja…? U čemu se aktuelni sistem kreiran od Vučićevog režima razlikuje od prethodnog?

Srbija pod Vučićem je država koja postaje servis partijskih poslušnika. Zemlja rastuće autokratije, poltronskih medija i praktično samoponištenog političkog sistema – opozicija se sama urušila sopstvenim idiotizmom, a vlast ne skriva svoj prezir prema konceptima parlamentarne demokratije, nezavisnih institucija i postojanja kritičke javnosti. Kako su svi ostali zakazali, nove generacije će, htele ili ne htele, morati da uzmu svoju sudbinu u sopstvene ruke. Nadam se da će uspeti da budu bolji od uloga koje su im rođenjem ili lošim izborima dodeljene, mada realno ne vidim puno razloga za takav optimizam.

Druga velika tema vašeg filma je odsustvo komunikacije. U sceni razgovora između profesorke istorije i direktorke škole, direktorki je važnije kako da setuje mobilni telefon od profesorkine namere da organizuje izlet njenih učenika na kome bi nešto naučili. Pre toga, direktorka hladnokrvno gleda kroz prozor vrlo ozbiljnu tuču u školskom dvorištu. Da li su ove scene prava slika i našeg obrazovnog sistema i društva?

Kad kažemo „obrazovni sistem“ to implicira neku dozu ozbiljnosti, plana, dugoročnog razmišljanja. Mislim da to u Srbiji zapravo ne postoji. Kao i mnoge druge institucije koje su kako-tako funkcionisale u SFRJ, škole i fakulteti su danas samo ljušture, koje vode zombiji na autopilotu. Nema tu nikakvog promišljanja. Direktorke poput Svetlane, koju igra Mira Karanović, ne znaju da koriste mobilne telefone, što znači da nemaju minimum kapaciteta da razumeju trenutak u kome žive. Kako onda očekivati da razumeju svoje učenike ili mlađe kolege poput Olje (Hristina Popović) koje još uvek žele da „menjaju svet“, zapravo da se na bilo koji način približe učenicima sa kojima imaju sve manje i manje zajedničkog?

Zašto IV/3 ne prihvata nastojanje svoje profesorke da im se približi i da ih odbrani od onih koji u njima vide „otpisanu generaciju„? Zašto su oni uopšte otpisana generacija, šta ih čini „otpisanima„?

Pomenuti „sistem“ ne uči đake logičkom zaključivanju i dvosmernoj komunikaciji. Najčešće se predavanja svode na seriju nezainteresovanih monologa. Oljin cilj je da ih osposobi da sami donose zaključke, da preispituju servirane istine i razumeju druge perspektive. Mislim da je to neprihvatanje Olje posledica autoritarnog obrasca, koji je duboko ukorenjen u ovom društvu. Ako se vratimo i u sopstvene školske dane, setićemo se koliko je većina uvek bila poslušna prema profesorima-siledžijama, a koliko nefer prema svakom nastavniku koji je pokušavao da ih tretira kao jednake, ko im je prilazio sa razumevanjem i toplinom.

Što se otpisivanja tiče, zar to nije retorika svake starije generacije barem par hiljada godina unazad? A koliko vidim, mali varvari još nisu uništili svet. Iako bi ovi novi zaista mogli da dođu opasno blizu.

U filmu se pominje „Obraz„, njegovi članovi su pretukli jednog od učenika kad su otkrili da je gej. Nedavno je bez incidenata u Beogradu održana gej parada, na kojoj su neki od govornika isticali levičarski karakter ove manifestacije. Kako vi komentarišete trenutni ishod borbe za prava LGBT populacije? Kao i debate koje se vode o domaćoj i evropskoj levici?

Sem jednog govora u kome je citirana Roza Luksemburg, nisam primetio da je parada bila na bilo koji način eksplicitno levičarski obojena, a voleo bih da jeste, posebno vezano za antifašističke tekovine. Mislim da se evropska levica malo pogubila oko toga šta su joj osnovne vrednosti, pa su tako populistički antikapitalizam i odbrana „verskih sloboda“ sada popularni koncepti koji su u drugi plan stavili antifašizam, feminizam, borbu za građanske slobode, kritički odnos prema zločinu i slično. To je posebno rizično u društvima poput Srbije, Hrvatske i slično koja nisu prošla proces denacifikacije i suočavanja sa prošlošću posle devedesetih.

S druge strane, samo održavanje parade bez incidenata je nekakav korak unapred – iako nije sasvim jasno kako su tako lako nestali sa scene svi oni koji su batinali i palili po gradu, na primer 2010. Istraživanja govore da su mladi i dalje ekstremno homofobični, ali već posle prve uspešno održane šetnje mnogi su građani videli da nisu padale žabe i skakavci i da se pakao nije otvorio, pa su nekako nastavili da žive svoje živote i da se manje agresivno bave tuđima. Što je napredak. Reakcije na gej priču u filmu Pored mene su mi takođe ozbiljan indikator tog napretka. Od situacije da gomila glumaca nije htela da prihvati uloge Lazara i Strahinje došli smo dotle da u gradovima širom Srbije ljudi mahom pozitivno reaguju na film, nema puno izlazaka iz sale i slično. Zaista neočekivano. I pozitivno.

Mediji i društvene mreže puni su nasilja i mržnje. Šta govor mržnje može da prevede na govor uvažavanja, kulturu dijaloga? Da li je moguće napraviti film koji daje pozitivnu paradigmu, pozitivan model ponašanja za mlade ljude?

Mislim da je loše da filmovi budu neka vrsta eksplicitnog pamfleta, jer ako su tako programski rađeni krenuvši od cilja, umesto da se počne od neke konkretne priče i konkretnih likova, upadaju u opasnost da ta „intervencija“ bude prepoznata, i da kao rezultat ne ostvare nikakvu komunikaciju sa publikom, koja je poprilično alergična na ta direktna „serviranja“. Aktivizam te vrste je potrebno artikulisati suptilnije, a najbolje je kad je integralni deo same priče, i kad se gledaocima ostavi mogućnost da sami postavljaju dodatna pitanja i donose zaključke, što je bio recept koji smo primenili u Pored mene. Mislim da među glavnim junacima ima baš puno pozitivnih primera na koje je moguće ugledati se.

Kad profesorka učenicima kaže da napišu sastav o ljubavi, učenici je pitaju „šta je to ljubav„. Zašto ne znaju?

Ljubav je danas najveći tabu. Kao i empatija i nežnost bilo koje vrste. Koncepti koji su skoro potpuno izbrisani iz javnog diskursa. Zato tema koju im Olja zadaje njima zvuči tako radikalno. Ali to nije samo problem mlađih generacija. Plivamo u moru besmislenih informacija, za čije procesiranje nismo osposobljeni, a paralelno trošimo ogromnu količinu energije za sve te maske ispod kojih se krijemo, onlajn i oflajn. Paralelno, borba za egzistenciju je sve nemilosrdnija, a balkanski kapitalizam će te cediti dok god ima šta da izvuče iz tebe. Sve to zajedno ostavlja jako malo prostora (i vremena) da osetimo ljude pored nas.

Šišanje, vaš prethodni film, govori o neonacističkim grupama i njihovom uticaju na mlade ljude. Pored mene govori o negativnom uticaju odraslih na mlade. Vi se baš trudite da javnosti, i svima kojih bi to trebalo da se tiče, pokažete kakve oni ljude stvaraju. Da li to znači da mlade amnestirate od sopstvene odgovornosti za ono što rade?

Mislim da je jako opasno potpuno amnestirati mlade. Tako im se ne čini nikakva usluga. Jedan od meni važnijih aspekata Šišanja je priča o ličnoj odgovornosti. Glavni junak Novica (Nikola Rakočević) ima bezbroj prilika da napravi bolji izbor, ali on sebično bira lakši put, u vrtlogu branjenja sopstvenih neodbranjivih postupaka, pre svega ubistva koje je počinio. On nije počinio zločin jer je ubeđeni fašista, naprotiv, on je fašističku ideologiju izabrao kasnije kao štit, kao društveno prihvaćenu paradigmu u kojoj je moguće naći opravdanje za ubistvo. Društvo mu je pružilo model, ali on je sam izabrao da taj model prihvati. Nije slučajno ni što u Pored mene glavnim junacima i junakinjama ne dajemo lake izgovore ni gotova rešenja. Lopta je u njihovom dvorištu.

Šta će se desiti sa IV/3 dan posle, kad izađu iz škole? Kakav ih svet čeka napolju?

To je pitanje za svakog klinca iz IV/3 ponaosob. Suštinsko pitanje, ali pitanje na koje će sami morati da pronađu odgovor. Profesorka im je odškrinula vrata, dalje moraju sami. Kao i svi mi, uostalom. Svet oko nas je daleko mračniji i neizvesniji od svega što smo pre samo jedne decenije zamišljali, i biće nam potrebno dosta sreće, pameti i hrabrosti da nađemo odgovore koji će nam omogućiti da razumemo neko svoje mesto u moru burnih promena.