Šta bi rekao Dejvis Majls

Jedini naš džez-muzičar koji je ušao u sve enciklopedije (od recentnijih, posebna biografska jedinica i u popularnom Rough Guideovom Jazz vodiču), Duško Gojković i sam je hodajuća enciklopedija džeza i imena iz tog svijeta. No za razliku od svih odavde, ta je imena naprotiv znao lično i s njima svirao. Tokom razgovora, kad sasvim usput i bez ikakve samohvale spomene neka od njih, svaki ljubitelj ove muzike mora osjetiti blagu vrtoglavicu od njihove težine. Duško Gojković direktna je veza sa samim kanonom čitavog muzičkog stila koji je obilježio dvadeseto stoljeće.

Nakon skoro šezdeset godina karijere u Evropi i Americi, još uvijek ne usporava tempo koncertiranja, a ponovo sve više svira i u ovim krajevima – poslije Exita, očekuju ga koncerti u Beogradu i na Nišvil festivalu. U Minhenu gdje dugo živi, nedavno je dobio nagradu za životno djelo koju uručuje Ministarstvo kulture Bavarske.

Ipak, tražio je da ne govorimo suviše o njegovoj biografiji jer „to ga svi pitaju, iako sve već piše“, pomalo frustriran što se rijetko spominju novi albumi, redom vrsni, što treba napomenuti. To uistinu jeste šteta, budući na recentnim pločama (pogotovo Samba Do Mar, The Brandenburg Concerto /With Strings/, te najnovija Latin Haze, snimljena s velikim džez orkestrom RTS-a), lako se čuje da je i u svojoj osamdeset i trećoj godini Duško Gojković još uvijek u fantastičnoj formi. Pa iako smo se naravno morali dotaći i „podmuklog dejstva biografije“, počeli smo s novijim radovima, odlazeći postepeno sve dublje u prošlost – do samog početka. Nakon toliko godina provedenih, kako sam kaže, „u dijaspori“, Duško govori tipičnim opuštenim tempom, rječnikom šarmantno prošaranim anglicizmima, pokojim germanizmom i, dakako, s mnogo neprevodivih termina iz džeza.

„VREME„: Kažete da vas stalno gnjave biografijom i da to ne volite.

DUŠKO GOJKOVIĆ: Pa da, ne volim da pričam o biografskim podacima, to sve ima pisano, izašla je i biografija (knjiga Džez je sloboda, na nemačkom, srpski prevod u izdanju beogradske kuće „Žagor“, op. a.). Mene interesuju aktuelne stvari. A kad sam rođen, kad sam počeo da sviram trubu i zašto, o tome se već svuda pisalo, tako da o tome ne treba da pričamo.

Na novom albumu Latin Haze skupili ste svoje kompozicije napravljene pod utjecajem latinskoameričkih muzičkih stilova. Skoro svi džezeri u nekom se momentu očešu o taj stil, počevši s Dizijem Gilespijem kao, čini mi se, prvim.

Pa jeste. Ja mogu da govorim samo iz svog iskustva: uvek sam voleo da sviram brazilsku muziku, najviše mi odgovaraju melodija i harmonija, mada sebe smatram „beboperom“. Naravno, Dizi Gilespi u svoje vreme prvi je napravio taj „afro-cuban“ zvuk. Volim da sviram i latin džez i bluz i balade, a i ovaj takozvani „Balkan džez“, koji sam još 1961. počeo da sviram u Bostonu dok sam studirao na Berkliju (najpoznatija džez akademija u SAD, op. a.). Ovo što sam poslednjih godina napisao i što je sad RTS Big bend snimio, to su sve originalne stvari i aranžmani. Bazirane su na našoj muzici ali su moje kompozicije.

Prije ove ploče prvi put ste radili i s klasičarima, s gudačima iz Brandenburga.

Da, s Brandenburškim simfonijskim orkestrom. Oduvek sam želeo da sviram sa „štrajherima“, i to je teško, da se okupi toliko ljudi, da se naprave aranžmani za tako veliki sastav, ali nam je uspelo. Aranžirao je Piter King a kompozicije su moje.

Piter je, moglo bi se reći, „engleski Čarli Parker„.

Jeste, pored Fila Vudsa, Piter je najpoznatiji engleski alto-saksofonista, ali je i odličan aranžer. On je i dirigovao i svirao s nama.

Kakva je dinamika svirke s klasičarima? Oni uglavnom ne „svinguju„?

Stvar je u tome što je klasična muzika različita od džeza – ono što mi imamo, taj takozvani „tajming“, frazirung, te sinkope, oni to drukčije sviraju. Piter je morao nekoliko dana da proba s njima, da im objasni kako se to u džezu svira, kako se frazira. U džezu je vrlo precizna ritmika, a kod klasičara nije tako precizno. Ali jako su se radovali da s nama sviraju, da snimaju nešto „moderno“. Mada, sving je za njih strana stvar.

Da se zadržimo na tome ritmičkom konceptu ključnom za džez. Sving, ne kao žanr iz dvadesetih, nego kao ritmička komponenta, to „kašnjenje na vrijeme„, kako reče netko, gotovo je neobjašnjiva i neuhvatljiva. Sam sam ga jednom nazvao „muzičkim jednorogom„, jer ga je najteže naći.

Znaš kako: kad čovek odluči da svira džez, prvi uslov je da ima ritam, „tajming“ – to imaš ili nemaš, to je urođeno. Može da se nauči harmonija i teorija, ali mora čovek da ima osećanje za sviranje džeza. To ti je kao drugi dijalekt, kao drugi jezik koji treba da se nauči. Luj Armstrong mi je to jednom rekao – ja sam mu prevodio neki intervju u svoje vreme u Nemačkoj, pa ga je pitao žurnalista: „Vi putujete po celom svetu – gde ima tačno džeza i svinga, jesu to neke određene zemlje?“ „Ne“, kaže Sačmo, „džez je tamo gde ga nađeš.“ I onaj koji svinguje ne zna se nikad odakle je, bio crni, beli, žuti, da li je iz Afrike ili iz Amsterdama ili Toronta – tamo je džez „gde ga nađeš“. Nikad se ne zna. To je urođena stvar.

Ali ipak je to jedan autentično američki koncept. I riječ je iz engleskog, neprevodiva, i s džezom je došla.

To je, koliko ja znam, počelo u Americi, početkom 20. veka, u Nju Orleansu. Iz svog iskustva, posle ovih šezdeset godina koliko sam u džezu, ljudi imaju pogrešnu predstavu da je to samo američka stvar. Danas džez postoji u celom svetu, sve nacije ga sviraju. Ja sam bio u Japanu jedanaest puta, s Japancima sam svirao i oni odlično sviraju.

Tako da je to neograničeno, toliko je danas izmešano. A ako ne svinguju – nije džez. Znaš šta, ja sam imao sreće kad sam bio mlad da odem u svet. Prošao sam celu Evropu i Ameriku, svirao s top bendovima, i naravno da je to kod Amerikanaca normalna stvar; svugde se svira i svaki high school ima bend, to je tradicija i može da se čuje. Vidiš odmah da je američki bend, oseća se da je to urođeno. Ali svugde ima dobrih bendova. Ljudi s kojima ja sviram, to su odlični muzičari. Evo, i kod nas kad dođem, recimo RTS Big bend koji su profesionalci, sviraju odlično, i ne da imaju svinga, nego stvarno svinguju. Ne bih svirao s njima da nije tako.

Moglo bi se reći da danas naši orkestri imaju više svijesti o tome nego oni nekadašnji.

Ova generacija više je ušla u to i vladaju džez terminologijom više nego posle onog rata kad je to bilo novo još. Bilo je nekoliko dobrih muzičara, ali to su bili izuzeci. S vremenom se rasprostranilo, ljudi prate sve, imaju materijale, ploče, knjige, drugačije nego kad smo mi bili mladi.

Vi ste odrasli u ovoj kulturi, na Balkanu, kad ste prvi put shvatili taj ritmički koncept, da uopće postoji?

Taj „laid back“ ritam… Mogli bismo da pričamo tri dana o tome. Sving je kao kad imaš onaj fotografski „tripod“, tronožac – ako jedna noga krivo stoji, onda se sve nakrene. Meni je Majls Dejvis jednom rekao, on je bio moj prijatelj, družili smo se, i pitam ga jedno veče: „Ova stvar koju si svirao sinoć, ona treća stvar, koja to beše, kako ide, srednji deo…“, pitam detalje. Kaže on: „Znaš šta, Duško, nije važno šta sviraš, nego kako sviraš.“

To je najkraći i najprecizniji odgovor da objasniš kako to radiš.

Majls je možda i najveći od svih.

On je mene voleo, a imao je specijalni odnos prema Evropljanima. Nije voleo bele Amerikance, ako nisu muzičari – nije razgovarao ni sa kim. Došao bih kod njega kući, nije primao svakoga, družili smo se. Sprijateljili smo se negde ‘63-64, posle Koltrejna, kad su došli Vejn Šorter i Džordž Koulmen. I kad si pomenuo Filija Džo Džonsa, evo ti jedna anegdota.

Stojim na Brodveju, imao sam slobodan dan, taksi se zaustavlja – Fili Džo, kroz prozor pita: „Šta radiš danas?“ Kažem mu: „Hteo bih da vidim Majlsa, svira u (Grinič) Vilidžu.“ „Ajmo zajedno.“

Odvede me u klub, pun klub, Majls naravno. Fili me uvede kroz ulaz za muzičare, nisam imao ni da platim, švorc. Majls za barom, pije šampanjac i – nacirisao se malo, znaš. Kaže: „Sedite za moj sto“ – imao je svoj sto kod pozornice.

Popne se, krene da svira, nešto krik-krak, vidim ja da mu s ambažurom ništa nije u redu. Vrati se za sto, kaže: „Duško, ja sam se napio, ne mogu da sviram.“ Vidim, reko’, šta je bilo. Kaže: „Idi ti, evo ti truba, idi da sviraš.“ Uuu… Beli dečko da ide da svira posle Majlsa!? Može Džizis Krajst da dođe, oni hoće da vide Majlsa. Kaže on: „Ti možeš iza mene da sviraš.“

Nisam se usudio, i dan-danas sanjam o tome kad vežbam, pa kažem: „Majls, sad sam spreman! Sve što si ti svirao, sad mogu i ja da sviram.“

Znaš, kad dođeš u naše krajeve pa ispričaš ovako neku priču, oni i ne veruju u to. Misle: ma, matori priča nešto, izmišlja, a ovo je sve istina.

Jeste li ga mogli uopće razumjeti dok govori, s tim poderanim glasnicama, a k tome i njegov crni dijalekt?

S njima sam celog života i ja taj jezik govorim. A s njim sam se družio, dolazio kod njega kući, dosta mi je pomagao, znali smo se godinama. Imao je problema s glasnim žicama i nije mogao da govori, nije ni najavljivao na koncertima ništa, ali kad bi govorio razumeo sam ga jer sam naučio muzički i džez sleng. Odrastao sam s tim ljudima.

Ali negdje ste ipak morali početi, bili ste tamo prvo novajlija.

Da ti kažem, ja sam najpre došao ovde u Nemačku, i posle par godina otišao u Ameriku. Muzičari uglavnom govore engleski, a pošto sam svirao sa svim najvećim svetskim majstorima, naučio sam njihov dijalekt. To jeste poseban jezik, ali nikad nisam imao problema s time. Džezeri se sporazumevaju odmah i ako je neko klasa, onda kao da ga znaš sto godina, kao da je familija.

Možete li se sjetiti šta je bila prva muzika koju pamtite u životu?

Sećam se i danas. Prvi muzičar, čuo sam ga na „Voice of America“ – Roj Eldridž. Kad sam čuo kako svira, rekoh: „E, to je moja muzika, hoću to da sviram!“ Posle toga slušao sam Luja Armstronga naravno, pa onda Dizi i drugi. Ali prvi je bio Roj Eldridž, svinger pravi, Čikago–stajl, i to me toliko impresioniralo.

Koje ste godine prvi put otišli u Ameriku?

1958. u Njuport (čuveni džez festival na Istočnoj obali, op. a.), s Evropskim omladinskim orkestrom, dva i po meseca smo bili. Posle sam dobio stipendiju za Berkli koledž u Bostonu i tamo sam završio aranžiranje i kompoziciju. Onda sam svirao s američkim bendovima godinama, putovao po Americi uzduž i popreko, čak i u Africi smo bili, Stejt department je to organizovao, svirao sam s Vudi Hermanovim bendom.

Kako vam je bilo na početku? Iako ste iz Beograda, Njujork je bio nešto sasvim drugo. Jeste se uplašili onolikog grada?

Prvi put kad sam bio, to je naravno veliki doživljaj. Svi džezeri Evropejci sanjaju o tome. Impresija je ogromna, oblakoderi, Kip slobode. I onda idemo po klubovima, slušamo sve majstore, svi su još bili živi. Nezaboravno.

Jesu vas tretirali drugačije kad biste rekli odakle ste?

Pa ja sam još pre otišao, svirao sam u Nemačkoj s dosta Amerikanaca, snimao s Kenijem Klarkom u Parizu, s njim sam prvu ploču snimio…

Keni Klark, bubnjar, legendarni „Klook„, najdirektnija je spona sa samim srcem džeza, kroz kvintet Čarlija Parkera u doba kad je „Bird“ napravio bebop revoluciju. Imali ste na ploči s Klarkom i jedan naslov na našem – „Suviše si lepa„, prepjev „You’re too beautiful“ – znači, jedan Jugoslaven i jedan američki svirač koji je dio samog kanona. To je kao metafora spajanja i uspjeha, kako vašeg tako i prelaženja mosta između naše kulture s ruba prema samom Centru.

Jeste, on je s Maksom Roučom i onim društvom izmislio bebop sviranje za bubnjare. Svirao sam s njime deset-petnaest godina, prvi oktet koji sam imao – on je, kao i Fransi Boland, bio moj sideman, iako su svetske marke. Keni me voleo i protežirao. Uvek je iznenađenje kad ti neki majstor, kao recimo Dizi, kaže da odlično sviraš i prima te na ravnoj nozi.

I kad neko drugi odlično svira, odmah je i meni lakše i mogu bolje da sviram. Svirao sam godinama s najboljima: Dekster Gordon, Fredi Habard, Klark Teri… dugačka je lista. S Dizijem Gilespijem sam puno svirao i družio se s njim i on me stvarno dosta voleo i cenio. Dakle, meni je to, džez, u stomaku; što kažu – genuine. Imao sam sreće da sam otišao tamo mlad i kad je scena bila s tim velikim majstorima. Ljudi odavde, iz naših krajeva, ma ni iz Evrope, nisu imali tu sreću i šansu da dođu u centar svetski gde se svira džez s majstorima. Često čovek nema ni kuraža, da stisne pa da kaže: „E, idem ja sad u Njujork.“ Nije to jednostavno.

Vi ste „beboper“ – kad se taj stil pojavio, to je bilo vrlo radikalno i u Americi, a kamoli kod nas.

Mi smo tada svirali ono što bi se zvalo easy listening – malo Glen Miler, malo Bejzi. Svirali smo u Beogradu u američkoj ambasadi, na Zvezdinom igralištu, uglavnom plesnu muziku, dance music.

Bebop je bio šok. Došao je sa East Coast, s Istočne obale, i Njujorka i onda su ga doneli na Zapadnu. U Kaliforniji imali su takozvani „cool jazz“ koji je bio melodičniji, jednostavniji: Džeri Maligen i Čet Bejker kvartet. Imali su klimu lepu, i more, i taj easy life, Holivud, ali kad je došao bebop onda im je okrenuo glavu sto osamdeset stepeni.

Svirao sam s Džerijem Maligenom, a Čet Bejker mi je bio prijatelj celog života. Isto sa Stenom Gecom – on mi je napisao preporuku za Ameriku kad sam išao u Berkli. Svirali smo u Frankfurtu u klubu i sutra ujutru doručak na ulici, kafić neki, sedimo Sten Gec, Art Farmer (trubač, op. a.) i Oskar Petiford (kontrabasista) – veltmajstor, što bi rekli. Kažem im: nude mi stipendiju u Americi, a treba mi preporuka, šta da radim? Gec izvadi onaj izmašćeni jelovnik, umrljan od kobasica i od piva, napiše preporuku i svi potpišu. Ja to spakujem i pošaljem. Posle dobijem pismo: u svakom momentu možeš da dođeš.

Čudno za Geca, bio je inače težak čovjek.

Znaš šta, svaki od muzičara ima svoj personality, svoj karakter. I naravno puno puta u životu dođe neki amater i hoće da svira s tobom, popne se na binu a ne zna ništa. Tako je čovek neki put i oprezan. Međutim, mogu da kažem da je Sten Gec bio veliki prijatelj i pomogao mi je. Rekao mi je: „Znaš, ovde u Njujorku svi su odnekud došli. Moj roditelji su Židovi – Jevreji iz Odese, ja se zovem Stanislav Gajecki, pa su promenili u – Sten Gec.“

Ta trojica glavnih sa Zapadne obale – Maligen, Gec i Čet Bejker, ne zna se koji je kojega mrzio više.

Ja ne bih to tako rekao. Evo u čemu je bio problem. Kad smo svirali Sanremo jednom, bio je neki bar preko puta dvorane, tu sedi Maligen, dođem i pitam ga: „Jesi video Četa, gde je?“ Naljutio se na sam pomen njegovog imena jer je Čet bio drogiran stalno i nikada nije prestao s tim, nije mogao da se odvoji od te igle. Zbog toga se Maligen ljutio, kad takav talentovan čovek ne može da prestane s drogama. Ali nije ga mrzeo, bilo mu je žao.

Kako vi pamtite Četa?

Ja sam s njim bio prijatelj takoreći celog života. Bio je prvi od velikih starova koje sam upoznao u Frankfurtu već posle dve-tri nedelje kad sam došao iz Beograda. I odonda smo se družili i svirali celog života, sve dok čovek nije nesrećno poginuo. On je bio vrlo talentovan. Pričao mi je – on je negde iz Oklahome, njegova familija je negde iz brda, s planina – braća i sestre nisu ni znali ko je on i šta to radi, nisu uopšte shvatili. Pevao je kao što svira trubu, specijalan talent. Romantičan čovek, moram da kažem. I taj njegov ton na trubi je bio izuzetan, unikat.

Čet Bejker je bio heroinski ovisnik. Kako je to bilo sresti ga svaki put u onakvom stanju?

Meni je strašno žao bilo, bili smo stvarno bliski prijatelji. Pričao mi je kad je bio mlad, kad je došao u Los Anđeles da su ga nagovorili: „Ajde probaj ovo malo.“ Kaže: „Kad bih mogao da nađem toga koji mi je prvi put dao – ja bih ga zadavio. Ne mogu da se odviknem nikako.“

Žao mi ga je bilo, patio je celog života zbog toga. Mi muzičari kažemo: moraš da propatiš u životu, da budeš i gladan i žedan i bez love, tada možeš da sviraš bluz – iz stomaka. Nije naučeno iz nota, nego moraš da proživiš teška vremena i onda se to čuje u tvojoj muzici.

Skoro svi ovi što smo dosad spominjali, imali su isti problem. Vas nije zakačila droga?

Ne. Pravo da ti kažem – baš zbog Četa Bejkera. Ja sam bio friško došao iz Jugoslavije u Frankfurt. Gazda kluba mi kaže: „Idi gore u pauzi, nađi Četa za drugi set jer on više ne zna ni koliko je sati, ni ništa.“ Odem po njega i kad sam video kako onu iglu zabada u venu – ja sam se toliko prestrašio da u mom životu nikad posle ništa pipnuo nisam. Dovoljno sam lud da sviram džez trubu, ne treba mi još nešto da budem još luđi.

Prije nekoliko godina, u autobiografiji Boško Petrović piše nešto simptomatično u tom smislu. Sjeća se gostovanja legendarnog bubnjara Filija Džoa Džonsa koji je došao na turneju kod nas šezdesetih i kako nije mogao ništa da unese, uhvatila ga je strašna kriza.

Fili Džo je bio osam meseci u mom bendu. I on je isto visio na igli i uvek imao problema s time. Imao sam s njime turneju po Jugoslaviji. Krenemo odavde u Ljubljanu, Zagreb i Beograd, s orkestrom Radija, turneja se zvala „Portrait of Philly Joe Jones“. U Ljubljani odlično, bend svira, Jože Privšek diriguje. U Zagreb kad smo došli, već posle dva-tri dana njemu fali ono, razumeš. Preko granice ne sme da nosi, avionom ne možeš da prenosiš droge. Budim ga: „Fili, ajde ustaj, otišao nam je avion i voz.“ Čekaju nas u Beogradu, radio-televizija snima, on je glavni star. Uzeo sam taksi iz Zagreba do Beograda, bogati. I negde nasred puta on zaustavi kola, neka benzinska pumpa je bila. Kaže: „Ja dalje ne mogu ništa, ne mogu, meni fali, ja sad moram nešto da imam.“ Kažem: „Di ćeš ovde nasred autoputa, nema nigde toga ovde“ – ja nikad nisam s time ništa imao. S mukom ga dovedem u Beograd, ali bio je jedan moj prijatelj doktor koji je voleo njega i njegove snimke. I doneo je iz bolnice šta treba. „Evo mu“, kaže, „da udari nešto, da se probudi malo.“ Onda je bilo sve u redu.

A s Boškom sam bio prijatelj inače, svirali smo puno zajedno. Dolazio sam kod njega kući. „Grofica“ – njegova majka – bila je prema nama dobra. I on je imao problema s alkoholom.



Jedan od rijetkih koji se nije drogirao bio je Dizi Gilespi. Nedavno je napravljen dokumentarac Play Your Own Thing, o evropskom džezu. Ima fragment gdje svirate unisono s Dizijem – on svira jednu nemilosrdnu frazu, kao da vam postavlja „klopku“ ili izazov, a vi ga pratite savršeno.

Tada smo bili na turneji, to je u Berlinu snimljeno – on je svirao chorus (ciklus pesme ili refren, op. a.) i ja chorus, svoju deonicu, „dva majstora“ takoreći – iako nije lako svirati s takvim majstorom. Svako veče me je zvao da izađem napred da sviram s njime – a u bendu je bilo četiri trubača, svi crni, samo ja jedini beli – Art Farmer, Beni Bejli, Idriz Sulejman, a Dizi zove mene napred. Voleo je mene, uvek me forsirao. On je moj učitelj, što se kaže – „papa“. Od njega sam puno naučio, prošao tu školu. Naravno, sad drukčije sviram, najzad nakon toliko godina došao sam do toga da imam svoj stil prepoznatljiv. Pogotovo balade i stvari srednjeg tempa sviram na svoj način.

On je strahovito visoko svirao. Vi ste uglavnom u srednjem registru.

Znaš, ja mogu i to, imam ceo registar i kad treba – znam da zapalim. Ali meni je Majls rekao baš o tome: „Svi pokušavaju da sviraju kao Dizi, a niko ne može da svira kao on. Morao sam i sam da izmislim nešto drugo da se razlikujem od njega. Dizi svira šesnaestinke, ceo chorus, sto nota – ja odsviram pet. Da bude različito.“ Majls je svirao dugačke note i birao svaku i od toga je napravio svoj stil. Moraš da imaš svoj jezik. Govorio mi je: „Less is more.“ S manje nota možeš bolju priču da ispričaš nego da sviraš pedeset nota a nisi rekao ništa.

Kad spominjemo njih dvojicu: koncept same svirke, sounda, i koncept orkestra bili su različiti – Dizi je napravio svoj bend i nije promijenio skoro ništa do kraja karijere. Majls se neprekidno mijenjao, opsesivno gotovo.

Da, znaš, Dizi mi je rekao: „Zašto da menjam sad kad sam našao svoj stil? Zašto da menjaš konje usred trke?“

Majlsa sam upoznao kad je svirao u kvintetu s Koltrejnom i društvom, čuveni oni kvinteti. Kasnije kad je prešao u takozvani „fjužn“, rok, pop, i tako dalje, meni se to više nije sviđalo, pravo da ti kažem. Pričao sam s njim pre koncerta u garderobi tada, baš je počeo s time. Pita me: „Kako ti se sviđa moja ritam-sekcija?“ – a tad su s njim Kit Džeret, Džek DeDžonet, Džo Zavinul i ostali. Rekoh: „Odlična ritam-sekcija.“ „A šta misliš o ovome što ja sviram?“ Rekoh: „Majls, šta će ti to, što sviraš tako? Ti si odličan trubač.“ A on mi kaže: „Znaš, moj menadžer utajio je porez pa moram da platim nekoliko stotina hiljada dolara.“ Pa doda: „Kad mogu ovi dečki, belci, tamo iz Engleske – kako se zovu? – Bitlsi. E, ako oni mogu, mogu i ja.“

Hteo je da zaradi lovu za nekoliko meseci pa da se vrati na pravi put – nikad se nije vratio. Ulazio je uvek u nove vode. Ali, iako je imao one elektronske uređaje, uvek je svirao svojim stilom, samo su ritam-sekcija i bend bili drukčiji, njegov ton je ostao. Kao bend-lider imao je svoj pravac, i onda bend pošalje u tom pravcu, odsvira par nota i pusti njih da dalje sviraju. Slušao sam ih lajv u Beogradu. Uvek je smišljao nešto. Lično, najviše sam voleo ono što je svirao s kvintetom i s Gilom Evansom naravno, u velikom sastavu, Sketches of Spain i ploče Blue Note (diskografska kuća). On je odlično balade svirao, tu je bio majstor, i od njega sam u tom smislu puno naučio, moram da ti kažem. Primio sam taj stil, sviranje balada s harmon–muteom (demferom). Mislim da sam ostao jedan od retkih u tom pravcu koji to tako može da svira.

Kad spominjete Sketches of Spain, vi ga citirate, temu, na neuobičajenom mjestu – na albumu koji ste snimili s Ekremom Sajdićem i njegovim orkestrom. Kako je bilo svirati s Ciganima, s našim Romima?

(Smijeh) Evo ovako ide priča. Pozvali su me u Guču da budem u žiriju. Nisam otišao – mislim, ljudi odlično sviraju, a ja sam s drugog kraja muzike, ne bih hteo da sudim o tome. Međutim, momci iz kuće Enja Records za koju snimam godinama i producent Matijas Vinkelman, pozvali su me da ipak odemo, da vidim i čujem. Ti znaš šta je Guča – ljudi opasno sviraju, ovi naši Cigani. Malo jeste raštimovano, ovde-onde, ali kad počnu da sviraju – groove je to. Kažu mi iz diskografske kuće: ti treba da snimaš s njima. Nisam bio siguran. Oni ne čitaju note, ne mogu da donesem nove stvari i kompozicije, sviraju samo što znaju.

Došao je Ekrem u Kolarac, objasnim mu da producent hoće da me snima kako sviram s njima, a oni da me prate. Pitam, hoće doći ovamo u Minhen? Ne, to ne valja – čim je strano, odmah su „ukrućeni“. U Beograd? Ne, i to im je veliki grad. Hoće tamo gde mirišu ćevapi. I odem u Vranje, proveli smo nekoliko dana tamo. Prvog dana bilo je malo kruto, snimali smo u kući Bore Stankovića. Oni stanu u krug i sviraju. Nešto mi usna nije bila u redu, sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, da mi ruku pa mi kaže: „Gosin profesore, bata Dule – sad si naš.“ Primaju me u pleme!

Mislili su: „Ovo je džez muzičar, bio u svetu – ajd da vidimo jel zna ovo što mi znamo.“ E kad su videli da znam, jer bavio sam se godinama time, onda sam položio ispit.

Pošto ipak to treba da se spoji. Može da bude odlično, a može da bude sranje. Između nema ništa, jel tako. Na kraju je ispao taj „fjužn“, mislim da smo ipak uspeli nešto da uradimo.

Dovodi nas to do početka vašeg bavljenja balkanskom muzikom, još ranih šezdesetih. Šta vam bi da počnete s time?

Pravo da ti kažem – ne znam. Imao sam to u glavi, odrastao sam kao i svi uz tu našu muziku koja je vrlo bogata. Imaš uticaje – i Makedonija i Turci, i Mađari i Cigani, sve je to izmešano. Baš kad si spomenuo Geca, jednom u Njujorku kaže mi on: „Slušaj, ti dolaziš iz tog kraja. Ako pišeš kompozicije, sviraš – zašto ne upotrebiš to svoje? U Americi imamo ovo naše, evergrine, Geršvina, Elingtona – a ti ako hoćeš nešto originalno, trebao bi da sviraš svoje.“

Tako mi je dao crv u uho, a tek onda trebao si da naučiš kako da napišeš partituru, da mogu muzičari da odsviraju. U Americi tada sviraju u četiri četvrtine, tri četvrtine, a na pet, sedam i devet, to je već bila filozofija. Dakle, da bude džez, a baza da je Balkan. Ta ploča prva, Swinging Macedonia, sad je raritet, collector’s item.

Suzuki, onaj iz familije koja ima firmu od osam hiljada ljudi, skupljač je ploča – dao je za ovu dve hiljade osamsto dolara.

Dejv Brubek napravio je Take Five, u pet četvrtina. Kad smo svirali zajedno jedno veče, rekao sam mu: „Ja sam pet godina pre tebe to počeo da radim.“ (smeh) Napravio sam Nights in Skopje, isto u pet četvrtina.

Iz toga: bez obzira na emigraciju i, pogotovo, vašu osobnu i obiteljsku kompliciranu historiju, kao i to što, kako ste rekli, niste voljeli „komuniste“ – dok ste svirali vani šezdesetih i sedamdesetih, svejedno ste ostali jugoslavenski patriota, niste postali šovinistom.

Ne, to nisam nikada mogao. Išao sam u Zagreb i u Rijeku i posvuda, nikad nisam imao problema oko tih nacionalnih pitanja. Zadnji put kad sam svirao u Lisinskom, dođu stari drugari, muzičari, družimo se. I posle onih katastrofa, takozvanih ratova kod nas na Balkanu, išao sam u Zagreb. S Boškom (Petrovićem) sam ostao u najboljim odnosima. U njegovom B.P. klubu držao je i moj fotos na zidu među muzičarima koji su tu svirali. Neko je došao iz publike i rekao: „Zašto imaš ovog Srbina tamo?“. On se naljutio: „To je Duško Gojković, moj prijatelj.“

Uostalom, mene smatraju internacionalnim umetnikom, nisam ja „lokalni matador“. Znaš, muzičari znaju ko sam i šta sam. Ja sam Crnogorac, odnosno otac mi je Crnogorac, majka mi je iz Beograda. Ali sve to nikakve veze nema s džezom. Čovek ili je karakter ili dobar umetnik, ovo drugo nije važno. Mi džezeri ionako smo kao jedna familija.

Osim toga, odavno sam prešao tu granicu nacionalizama. Internacionalno sam priznat, nisam više za njih „Balkaneze“. Evo, sad sam nedavno dobio prestižnu nagradu, Ministarstvo kulture Bavarske dalo mi je priznanje za životno delo.

Znali ste vi i da budete na svoju ruku. Odbili ste i Kaunta Bejzija i samog Elingtona.

Znaš kako je bilo? U Berkliju kad sam studirao, moj profesor Herb Pomeroj, trubač koji je svirao s Čarlijem Parkerom, odličan profesor, kaže meni: „Ovi poznati bendovi kad im treba neki muzičar zovu Berkli pa pitaju ko je gotov, ko je najbolji.“ I on mene preporuči. Sten Kenton je zvao tri puta iz Kalifornije, Kaunt Bejzi tri puta. Djuk Elington je zvao. Kažem: „Ne idem dok ne završim školu. Ako sad odem, nikad neću završiti i nikad se neću vratiti.“ I strašno mi je žao da sam morao da kažem „ne“. Teško je da se kaže Bejziju to, ja sam sanjao da sviram s njim, za Djuka da ne govorim. Zovu mene Jugovića da sviram kao solista, a ja odbijem. Nego, odlučio sam kad završim školu, prvi koji pozove – okej. I kad sam završio, mislim – sad će da me šutnu, idem nazad u Evropu, ne mogu da ostanem na studentskoj vizi. Nazvao je Majnard Ferguson – odem u Njujork sutradan i ostanem godinu i po dana kod njega. On rasturi bend, ode u London, sledeći dan zove me Vudi Herman. Ostanem dve godine s njime, prošli smo Ameriku, svirao sam tada s Džerijem Maligenom i u Klark Terijevom Big bendu.

S kim vam je najbolje bilo?

Ne mogu da kažem. Svaki bend ima svoje. Fergusonu sam bio glavni trubač, pisao aranžmane. Kod Vudija Hermana – Sal Nistiko, Fil Vilson i ja, bili smo glavni solisti, prošli Afriku i celu Evropu. Nakon Francuske, nisam se vraćao više u Ameriku. Dosta mi je bilo. Osim toga, hteo sam da sviram svoje stvari i imao sam bolje uslove u Nemačkoj nego u Njujorku.

Za razliku od mnogih džezera, vi ste, očito, i dugovječni ali i u formi. Nemate ni poroka.

Popijem malo belog vina, zapalim cigaru ali ne uvlačim – pućkam samo. Volim da pojedem dobro, volim da spavam dobro; ujutru džoging, vozim bicikl, nemam kola. Živim zdravo, trudim se da budem u fizičkoj formi. I vežbam trubu svaki dan par sati, tako da me to drži.

Evo, nedavno je umro jedan od najdugovječnijih – Klark Teri, u devedeset i petoj.

Jeste, da. Moj stari prijatelj, baš mi je žao. S njime sam se puno družio i on mi je dosta pomogao. Imao je problema zadnjih dvadeset godina: dijabetes, pa su mu amputirali jednu pa drugu nogu. Oslepeo je, više nije mogao note da čita. Napisao sam mu nekoliko aranžmana i posvetio mu jednu kompoziciju. Znao sam i njega i njegovu ženu. I evo, otišao je.

Ako kod nas spomenemo Klarka Terija, odmah pomislimo na Stjepka Guta.

On je moj bivši đak, odličan muzičar i vrlo ga cenim. Jedan od najboljih trubača u Evropi. Godinama se družio i svirao s Klarkom, naučio njegov stil. Niko ne može da svira kao Stjepko.

Kad smo kod točki spajanja i razdvajanja ta dva svijeta, sad ste svirali i na Exitu, što vuče pitanje koje će čitaoci odmah shvatiti kao ironijski citat: dakle – Exit ili Guča?

Pa znaš šta je Exit – rock, pop, iz celog sveta. I sad prvi put da su pozvali džez orkestar, RTS Big bend sa mnom i to na main stage, velika ona bina. Prime time u devet sati i ugledam, koliko? – petnaest-dvadeset hiljada ljudi na onoj tvrđavi; nisam mogao ni da pogledam koliko ih ima, sve mlađarija, iz celog sveta. Da li će oni da prihvate džez bend, oni su na rock festivalu? Primili su nas odlično! Nisam mogao da verujem. Svirali smo baš Latin Haze i neke balade i sve su primili oduševljeno. Neverovatno.

Znaš šta: ja sam svirao po celom svetu – publika nije glupa! Ne mora da zna džez teoriju, nego ili je dobra muzika ili nije. Ako je dobra svirka, nije važno ni kako se zove.

Guča je uglavnom narodna muzika, Cigani, pa Šumadinci, Dragačevo, to je tradicija. U zadnje vreme imaju i inostrane bendove, dolaze Amerikanci, Holanđani. Ali to je druga vrsta muzike. Na Exit dolaze svetski bendovi i odlično sviraju to što sviraju, ali da su prihvatili džez stoprocentno, to mi je veliko iznenađenje.

Znači ipak Exit?

Da, ipak. Iako Boban Marković i njegov sin već sviraju modernije, odlično sviraju, imaju drugačiji, što kažu, auffassung (viđenje, koncept). Kad sviraju, vidi se da su potkovani. Nije samo ono „na uvce“, raštimovani, nego stvarno sviraju.

Hajde za kraj, da odemo potpuno na drugu stranu, da se vratimo sasvim na početak…

Nemoj, molim te. Zaboravio sam šta je bilo pre šezdeset godina… Šalim se, naravno.

Prije džeza, kao dijete, jel pamtite neku pjesmu, narodnu, šlager, jesu li ljudi pjevali oko vas, u kući, roditelji, familija…

U mojoj familiji – niko nikakve veze s muzikom nije imao, ja sam jedina crna ovca u familiji Gojkovića. Pa me pitaju: „Šta ti radiš?“ Kažem: „Sviram trubu.“ „Da, da – ali šta ti je pravi posao?“

foto: jan scheffner

Sa Dizijem Gilespijem foto: sepp werkmeister