Šminkeri iz našeg sokaka

Ušao je u Klub Doma omladine kao zvezda koja to, nezasluženo, nikada nije postao, onda kad je trebalo. Muzičar, di-džej i pevač Boban Petrović instinktivno je prišao zidu na kojem su bili isečci iz novina osamdesetih koje su pisale o njemu. Zagrepčanin Marko Zubak, autor ove izložbe u Malom klubu Doma omladine (filozof i istoričar koji je na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti doktorirao na temu omladinske štampe u socijalističkoj Jugoslaviji), u tom je trenutku bio u živom razgovoru sa koreografkinjom i plesačicom Lokicom Stefanović. Lokice, kao i ostale plesne grupe onog vremena, imaju svoje posebno poglavlje na izložbi „Ostati živ“, kao i drugi muzičari koji su se bavili ovom muzikom poput Mirze Alijagića (Mirzino jato) ili Olivera Mandića. Tu su još zidne postavke novinskih članaka o već etabliranim muzičkim zvezdama koje su imale izlete u disko muziku kao što je Zdravko Čolić, zatim gomila negativne kritike ovog pravca objavljivanih u omladinskoj štampi, kao i tekstovi koji nisu krili fascinaciju disko supkulturom, a koje su potpisivali autori poput Mome Kapora i Dragoša Kalajića.

„Ružičaste žurke Bobana Petrovića“ novinski je naslov iz osamdesetih ispod kojeg su u duhu jugoslovenskih šminkera pozirali, verovatno, najveći disko talenat Petrović i autor izložbe Zubak. „Disko i socijalizam su naizgled proturječni“, kaže za „Vreme“ Marko Zubak. „Izvorni socijalizam promiče modernost, jednakost, okrenutost progresivnim idealima, dok vrijednosti koje su uobičajeno vezane uz disko muziku i disko kulturu su upravo konzumerizam, hedonizam, prepuštanje strastima. Disko je često bio hejtan od strane drugih progresivnih muzičkih pravaca kao isprazna muzika koja je okrenuta samo tijelu.“

Neizbežni deo izložbe o disko muzici predstavljaju disko kugle nisko obešene na bini Malog kluba Doma omladine. Tu su i tri ekrana koji neprekidno emituju film Boštjana Hladnika Ubij me nežno – disko fantazmagorija glavne junakinje ovog igranog filma. Zatim emisija TV Beograda koja je u velikoj meri sadržala disko numere Sedam plus sedam i, na kraju, snimak jugoslovenskih predstavnika na svetskim šampionatima u disko plesu Hamita Đoganija i Đulija Filipčića. Ipak, preovlađuju kritike objavljene u štampi početkom osamdesetih. Marko Zubak to tumači da mejnstrim mediji prihvataju disko muziku, dok je omladinska štampa okrenuta panku i Novom talasu, jer: „ideje i vrijednosti pank i rok kulture su bile puno više spojive sa originalnim vrijednostima socijalizma. Originalni disko koji je počeo u Americi sedamdesetih je bio progresivna supkultura za koju su se vezale gej i ostale manjine. Globalni disko, koji će kasnije doći i u Jugoslaviju, predstavljali su Boni Em, Aba, europop i bio je do te mjere komercijaliziran da je dao loše ime čitavoj sceni. U to vrijeme imamo potpunu polarizaciju u medijima u odnosu na disko. S jedne strane omladinsku štampu koja totalno kritizira disko, dok se u mejnstrim medijima poput ‘Politike’, ‘Bazara’, pa i ‘Zum repotera’ vidi određena fascinacija i Groznicom subotnje večeri i ‘Studiom 54’.“

Najzanimljiviji deo izložbe se bavi raznim takmičenjima u plesu koja su u jeku popularnosti disko muzike bila organizovana širom nekadašnje države. Istovremeno se osnivaju brojna plesna udruženja koja, koristeći se povoljnom prilikom, naplaćuju svoje usluge. Tako je Zubak u jednom od citata ispisanih na podu Malog kluba istakao i sledeće obaveštenje: „Član se postaje uplatom 50 dinara na žiro-račun i adresu klub Đon Travolta (Biankinijeva 7/1 Split), za vindjaknu treba dodatnih 250 dinara.“

Autor izložbe Marko Zubak primećuje da je veliki broj finalista, a i pobednika takmičenja u disko plesu dolazio iz romske populacije. Najpoznatiji predstavnik je Hamit Đogani, koji će se devedesetih proslaviti ne samo svojom plesnom grupom već i svojim hibridnim muzičkim opusom. „Natjecanja u disko plesu bi se mogla nazvati urbanim proleterijatom“, kaže Zubak, „jer se uz ta natjecanja vezuju neke rubne skupine, Romi i Albanci, dok se, recimo, ne vezuju za Novi val. To je zanimljivo kod diska – s jedne strane on je inkluzivan, on prihvaća Rome, s druge strane, on ima stigmu muzike bogate, dokone mladeži.“

Period procvata disko muzike u Jugoslaviji obeležio je i veliki komercijalni uspeh gde su zavidan profit ostvarili mnogi koji su se upustili u taj vid preduzetništva koji tadašnja socijalistička država nije strogo kontrolisala. Iza uspeha mnogih izvođača stajalo je mnoštvo menadžera, producenata i drugih visprenih radnika u industriji zabave. Takav biznis je, naravno, privlačio i one za koje će jugoslovenska javnost tek čuti kada postanu „kontroverzni biznismeni“. Zubak kaže da nije posebno istraživao ovaj segment disko supkulture jer se bavio disko pokretom do 1985. Ipak, deo atmosfere diska osamdesetih oslikava i citat iz jednog intervjua ispisan na podu: „Bio je neki Rade, Gumeni su ga zvali, on je bio mnogo žestok tip, taksista, kao ostavi kola i uđe u diskoteku, svi padaju u trans, a on malo glumi ludilo.“

Šminkeri (bar oni koji su „ostali živi“, kako kaže pesma Glorije Gejnor), skeptici, protivnici i radoznalci mogu pogledati izložbu u Domu omladine do 27. juna.

OSTATI ŽIV: Eksponati sa izložbe