Mora da Predragu Luciću nije lako na duši zbog na nj natovarene moralne obaveze: ostade on jedini od trojice utemeljivača „Studija Viva Ludež“ – ergo, kreativno-anarhoidno-manijakalnog jezgra „Feral Tribjuna“ – koji se jošte nije obreo u registraturi savremenih hrvatskih romanopisaca… Boris je Dežulović krajem pretprošle godine zablistao romanom Christkind (v. „Vreme“ br. 742), a sada se i Viktor Ivančić urbi et orbi objavljuje kao romanopisac, prvo u matičnom „Feralovom“ izdanju, a sada je njegova knjiga – ažurnost za svaku pohvalu! – i pred srpskom publikom, dakako, u jezički sasvim neizmenjenom agregatnom stanju.
Ivančićevo romaneskno prvorođenče na tematskoj se ravni već iz prve doima kao nastavak stanovitih autorovih novinarskih opsesija, ali drugim, književnim sredstvima; ovo bi se, međutim, moglo lako i obrnuti naglavačke: ko je tu kime i čime zapravo sve vreme opsednut, autor svojim „likovima“ ili, pre će biti, obrnuto? Pa bi mu u tom smislu i ovaj romaneskni spis bio tek nekom vrstom „žestokog uzvraćanja“. Jer, glavni su junaci romana Vita activa uhoda i njegov uhođenja nesvesni (?) „uhođenik“, ozloglašeni pisac nepoćudnih i nedomoljubnih spisa… Kako god, građansku i žurnalističku osobnost Viktora I. kakvog smo do sada znali na stranu, Vita activa pripovest je o tipu kojeg ćemo upoznati jedino kao Djelatnika Edmorda, o čoveku zaduženom za tajno prisluškivanje „antidržavnog“ pisca, za kojeg će se ispostaviti da je Edmordov poznanik iz studentskih dana. U tom se davnom vremenu, uostalom, i odigrao jedan sudbinski Raskol o kojem pisac ništa ne zna, a koji će ih odvesti sasvim različitim putevima, da bi ih na koncu „spojio“ u bizarnom kreščendu, u kojem uvrhunjuje sva suštinska, „ugrađena“, generička izvitoperenost „državotvornog“ mehanizma, to jest pošemerenog ratia koji ga opslužuje. No, dotle ima još mnogo, mnogo stranica…
Viktor je Ivančić smestio svoju pripovest u gradove koji mnogo liče na Split i Zagreb, u zemlju koja veoma podseća na savremenu Hrvatsku, ali ništa se od tih i sličnih toponima ovde pojaviti neće; sve se odvija u „bezimenom“ prostoru postkomunističkog sveta, i to onog koji je tek prošao kroz strašne ratove koje su vodile šovinističko-mafiokratske elite, uz neizbežne „zanatske“ usluge sveprisutne Službe. Tako je, uostalom, kroz te rituale ratne mržnje, u Svetoj Krvi, i nastala nova Država, ona koju brani Djelatnik Edmord, onim istim žarom kojim je branio i prethodnu; dapače, utoliko većim žarom ukoliko se bolje i temeljitije mora opra(vda)ti zbog odbrane prethodne! Ovom „dislokacijom“ iz konvencionalno imenovanih i „realističkim“ lokalnim koloritom ofarbanih mizanscena Ivančić postiže univerzalizujući efekat „oneobičenja“ i blagotvornog odmaka od „hiperrealističkog“ iliti nadrižurnalističkog efekta Olakog Prepoznavanja i prizemnog aludiranja na odveć konkretne ljude i prilike, što romanu čini dobro, mada je u načelu i opasno: lako se dogodi da spomenuti odmak, hm, postane malko prevelik, te se i romaneskni tekst pretvori u besmisleno nizanje araka jalovog „aludirajućeg“ nagvaždanja (takvih je romančića-polufabrikata bila puna hrvatska proza turobnih sedamdesetih i osamdesetih). Na sreću, autor prilično lako pronalazi pravu meru.
Sličan je problem stajao pred autorom i kod oblikovanja lika Djelatnika Edmorda, koji je neminovno centralni, nosivi karakter ove pripovesti, koja baš na njemu opstaje ili pada. On, naime, poseduje sve „stereotipne“ osobine prave špiclovske uštve kakva obilato rađa u totalitarnim režimima i autoritarno-patrijarhalnim perifernim kulturama, ali Ivančić se obazrivo trudi – i gotovo uvek uspeva – da ga prekomernim karikiranjem ne pretvori u jednu od onih tipičnih papirnatih utvara kakvih je još za komunističkog vakta bila prepuna jedna žilava, a tako jalova vrsta kalkulantske, megauopštavajuće satire. E, tu negde dolazimo do onog već naznačivanog Raskola, koji i Djelatniku Edmordu podaruje ona njegova odviše ljudska svojstva: Pisac i Edmord nekada su, u „bivšem režimu“, zajedno prošli kroz iskustvo Pobune, te represije kao očekivane kazne. Za pisca je to bila samo jedna neizbežna stanica na Dugom Maršu ka ličnoj slobodi i samoostvarenju; za Edmorda, kobni trenutak nepromišljenosti koji se ima ispaštati potajnim, ali profesionalnim služenjem Službi i Državi. Pa čak i onda kada se sama Država promeni, kada se prometne u nešto drugo… Jer Ivančićev Edmord zapravo je pojedinac „bez privatnog života“ whatsoever, individuum neostvaren u svojoj prvobitnoj profesionalnoj ambiciji, zaplašen i lako zaplašiv, doživotni otplaćivač kredita jednog trenutka pobune. Njegova je egzistencija – u obliku svakako „zaošijanom“ u poređenju sa onima kakve bi bile primerene jednom striktno „realističkom“ pripovedačkom ključu – ispražnjena od svake svrhe izvan služenja Državi kao obogotvorenom subjektu. A upravo se o tome i radi: o jednoj sumornoj kulturi smrti u kojoj je Država (nacija, poredak etc.) erzac za ljubav, posao i (mentalno) zdravlje, dakle za sva tri nosiva stuba ljudskog života (kao što zna svaki sastavljač običnog novinskog horoskopa).
Kroz vešto vođen „sukob“ Edmorda i njegovog „objekta praćenja“ – sraz u kojem se bolesno hipertrofirani osećaj Dužnosti meša i bori sa progresivnom, puzajućom fascinacijom, do i preko granice šizofrene „zamene identiteta“ i Edmordovog plana za neku vrstu Savršenog Zločina – Ivančić ispisuje i esej o društvenoj atmosferi sveopšte travestije, rutinskog menjanja uniformi i simbola, igre sa mnogo beznačajnih varijabila i samo jednom konstantom, onom koja se zove Moć: nedodirljiva, samosvrhovita, nepotrošiva. Svi su u toj igri nužno samo statisti, od krivoustog ražalovanog generala i lokalnog diktatora Doktora T. – koji je pomalo na silu inkorporiran u tkivo romana, i to je svakako slaba tačka knjige – do Djelatnika Edmorda i njegove „žrtve“. Mada je Edmord, obučeni „lovac“, taj koji je na kraju nekako najviše ulovljen. Drugačije valjda i nije moglo: svaka autentičnost, svaki Smisao uostalom, nužno stanuje negde drugde, po strani od ideoloških i „domoljubnih“ smrtotvornih opsesija; utoliko i Edmorda na kraju ne ubija „prejaka reč“ nego upravo preslaba, ona iza koje zapravo ne stoji ništa doli ispraznog zveketa Iluzije. Što će reći: jedan nula za pisca, kako onog iz romana tako i za Ivančića koji je, na jednom em skliskom em izgaženom terenu, našao pravi tonalitet za priču o jednom Ludilu koje nije greška, nego sama srž Sistema.
