Slobodan za večnost

Najavljeno reizdanje jedinog studijskog albuma misteriozne novosadske post-novotalasne atrakcije La Strada, vraća nas u (ne)vesele dane naše osetljive i usamljene mladosti, toliko dobro dokumentovane ovom pločom. Sred čemernog pandemijskog doba, međutim, otmeno plaha muzika La Strade sada iznenađujuće blista, dok okolo lete ‘poruke mnogih svetova u eteru vrućem’, kako to beše zlatoslovio fini poeta Slobodan Tišma. Poprilično osuđeni na samoću poslednjih i previše meseci, nama, ljudima sa nekadašnjih jugoslovenskih prostora, nema druge do da se – sa gotovo pobožnom predanošću – u samotničkoj gladi za društvom, prisetimo začudnih zvučnih priviđenja i totalno neobjašnjivih rima Slobodana Tišme i njegovih hrabrih kamarada. Jer, stvaranje onakve muzike, između 1985. i 1987, koja ne daje ni pet para za trendove i komercijalni uspeh, drugačije se ne može danas ni nazvati nego – junačkim činom. I upravo zato, opet žudimo da se još jednom opijemo dahom ovog ponešto zaboravljenog ostvarenja, premda zauvek u srcu zaključanog.

Sve to bilo je pre rata dabome, dakle dovoljno davno. Po rubovima muzičkih 1980-ih, vidljivo su već mesečarili potomci Remboa, Poa i Helderlina, što bi se tek tu i tamo popeli na zvaničnu rok scenu, svima uprkos, formulišući neki svoj bajkoliki realitet, često nedostupan za mnoštva, ali uvek pouzdano vizionarski, prozračen izvesnom dubljom spiritualnošću, kojoj je tek predstojalo da se razgori. La Strada je tako, na svom albumu, ponudila istoriju našeg nagoveštenog sunovrata.

Originalno začeta na prelasku iz 1970-ih u 1980. godine, u svojoj prvoj fazi minuvši kroz turbulentne personalne promene koje su dovele do prekida rada, a zatim obnovljena polovinom 1980-ih, nakon kraha među-projekta Luna – grupa La Strada je svoja autentična muzička pregnuća konačno zabeležila 1987. na albumu istog imena, u tiražu od svega 500 primeraka za novosadski Studio M, i sa producentom kakav se u tom trenutku samo poželeti mogao – Mitrom Subotićem Subom. No, zla kob ovog snolikog benda nekako je nadvladala značaj pomenutog diskografskog podviga i sve te (ne)stvarne stvari prosto su se survale u provaliju, još pre nego što su uistinu i počele da se odvijaju. Zašto? Nemamo pojma. Nakon svega, mi, relikti prošlosti, mogli bismo na ovom mestu sa rezignacijom konstatovati: zar snovi nisu ionako neuhvatljivi? I to bi bilo sasvim u redu. Da nam Blind Dog Records i Šareni Dućan iz Hrvatske, te Ammonite Records kao ovdašnji distributer, nisu u vidu reizdanja bacili ponovo ovu ploču kao rukavicu u lice. Baršunastu doduše, ali ipak…

Album grupe La Strada ispostavio se u narednim vremenima kao rodoslovno stablo buduće rokenrol scene Novog Sada, te kao daleki rođak Ekatarine Velike i inih bendova što su se začinjali po ondašnjoj SFRJ, ali boraveći van svake pompe, šminke i tržišnih ambicija. Na njemu su samo sušta poezija i muzika tople iskrenosti kao plemenita senka Tišminih skupocenih versova. Sa svojih oko pola sata trajanja, on je oslobodio kreativnosti za čitavu večnost. Što je danas jasno kao dan.

SAM, NA ULICI

Pogledajmo sada pažljivo – jer, svaka pesma ovde zaslužuje posebnu studiju: uvodna Mlad i radostan kao da se odigrava na nekoj (ne)poznatoj planeti, a ne u kakvom komšijskom kvartu koji prepoznajete kao u magnovenju, toliko očarani lepotom ponora pred kojim stojite, da se klatite u neodoljivoj vrtoglavici. Bez ikakvih stimulansa, bez događaja štaviše, ovo obožavanje praznine u odsustvu ljudi, koja u nekom neobičnom svakodnevnom ritualu najzad dovodi do ekstaze naspram čovekove osuđenosti na sebe samog – zaista oduševljava. Stvarno, kako drugačije preživeti mladost toliko neutešnu? I to na ulici, sam.

Pesma Došla su tako neka vremena, donosi pak svoj nezaboravni, omamljujući vajb. Ona je van vremena i van svake konkurencije. Reč je o poeziji koja sjakti, poletnog pulsa, što opčinjava odlučnim ritmom i paralelnim velovima klavijatura Jasmine Mitrušić.

Neautentični sneg, šta li dođavola znači ovaj naslov, koliko puta ste se samo pitali? Ali, kad Slobodan Tišma peva: „Devojke u vrtu posle kiše / gledaju u neki drugi svet / hladne su i pune osećanja / ispod krošnji dubokih k’o vir… Devojke u vrtu su pod snegom / zagonetke tiho smešeće“ – ne čini li vam se da ovi stihovi dolaze direktno iz Prusta i njegovih „devojaka u cvetu“? Ovako se potraga za izgubljenim vremenom stalno iznova obnavlja.

U numeri Pesak i sunce, bitisanje gradskog stanovnika umotano je u malu pobedu onog ko ostaje, dok oni odlaze. I dodaje: „Ja sam tako nevešto nesretan / dok pazim na suvišne stvari / ja sam tako nevino nasmejan / dok ležim u visokoj travi“. No, pesnik se ovde i setno vajka: „Doći ce taj dan / kad ću moći reći zbogom / svim svojim zabludama“. Sjajan rif, uzbudljivi bubnjevi. Žolt Horvat i Robert Radić u punom sjaju.

Okean je jednostavno remek-delo 1980-ih. Tačka. Bez i traga jeftinog misticizma, ovo je tajna liturgija onemogućenih što uživaju suton u samoći, poput narkotika. I stvarno, kad čujete ono: „Slobodan si, oslobođen / Šta ćeš učiniti sa sobom u praznoj pučini / Slobodan si za večnost / Šta ćeš učiniti sa sobom u pustom vrtu“, kako uopšte odgovoriti na ta pitanja, čak i danas nakon ovolikog vremena? Jer, kroz stihove: „Okean pun je reči / pun je šapata / grad je tih i tužan / iza sutona“, kao da probija neka iskonska pripovest o stradanju. Vrtovi šumore nenaseljeni ljudima, naziru se senke, predoseća nečije tuđe postojanje kroz neprobojnu koprenu koja te čini tuđim, iako su čula svejedno prenadražena. Ali, to osećanje spokojstva usred svega, najčudnovatiji je utisak. I on ovu pesmu uzdiže do himne svih usamljenih na svetu.

A u Plavom toniku, započetom tajanstvenim zvucima, obuzima vas Tišmino propovedničko obraćanje, kao otrgnuto iz čistog snevanja: „Talasi su nosili me / po ogromnom, pustom moru / prazan svod, prazno dno … Svud je voda bez svetlosti / u koju sam sav potonuo / ja sam sâm, sam u moru sna“. Beznadežnost samoće, nostalgija za suncem, udobnost tonuća: „Da l’ ću nekud stići ja / nema meseca / crna voda drhti iz dna“. Mrmoreći The Doors odsevi pružaju se ovuda poput polaganih munja. Je li ovo I Can’t See Your Face in My Mind ili pak You’re Lost Little Girl?

I konačno, u završnoj Mama Luna, pesnik peva: „Bilo gde, bilo kad / bilo koji kraj / bilo koji grad… Telefon zvoni, šumi grad / vazduh vreo sjaji / i po dnu/ trolejbusi klize k’o u snu“, dok se vozimo na znalačkom basu Danijela Starog, a mudri glas Jasmine Mitrušić ustostručuje onirične panorame u ovu mantru za zbogom jednoj čitavoj eri…

BILO GDE, BILO KAD

Slobodan Tišma uticao je bez ikakve sumnje svojim poetskim stavom na čitavu alternativnu rok generaciju 1980-ih i 1990-ih kod nas – od Obojenog programa i Boya, preko Darkwood Duba do Anastasie, Mizara i Arhangela. Koliko god Luna bila veličanstvena u svojoj vilinskoj dimenziji, sa La Stradom se Tišma spustio među ljude, poput onog anđela u Nebu nad Berlinom, da ih dotakne i još jednom im pruži nadu, poslednji put.

Bilo je to nešto sasvim drugačije od novotalasne nervoze i borbene želje za subverzijom. Ovde smo postali svedoci pomirenosti sa sudbinom, po svom ličnom izboru, u vidu samoniklog glasa jednog čoveka koji je celog svog života bio drugačiji i neprihvaćen od sistema kao takav. Tišma je za sva vremena obznanio da je biti različit sudbina, a ne ideologija – i to je tako veliki usud bio, zadesivši mnoge, da su ga potom delile desetine hiljada mladih koje je ova zemlja izopštila i oterala od sebe, samo neku godinu kasnije. On ih je sve razumeo.

Album La Strada spada među ono najbolje od 1980-ih, decenije u kojoj su neki senzibilni ljudi, delujući kroz muziku, ama baš sve rekli o sudbini ovdašnjeg malog čoveka i izgledu stvari koje će nam ubrzo doći. Problem je što te stvari danas nikako neće da odu. Ali nas je La Strada bar naučila kako da se sa njima nosimo dostojanstveno.