Škotska vuna, engleska pređa

Da su Englezi napravili još jednu odličnu kriminalističku seriju i nije neka vest. Čak su i drugorazredne engleske krimi-serije poput Ubistva u Midsomeru – gledljive. Šta je to što Englezi umeju, a ostali uglavnom ne, da bi im danas u Evropi samo Nordijci bili ozbiljna konkurencija? Može se, najpre, odgovoriti kao na pitanje otkud Englezima tako dobri travnjaci: zasadiš travu, a onda je uzgajaš jedno 200 godina i eto nama Vimbldona. Mogli su i drugi tako, ne razlikuje se nemačka klima baš toliko od Engleske, pa iako Nemci imaju stvarno odlične travnjake, to ipak nije to. U čemu je, dakle, stvar?

Prva sezona (obe po šest epizoda) serije Zaliv počinje dinamično: privlačna sredovečna dama, isturenih grudi i s prijateljicama, kreće u provod, deluju raspoloženo i prilično razuzdano, atmosfera u kafeu baš je onakva kakva bi trebalo da bude, u jednom trenutku ona presreće pogled muškarca kojeg vidi prvi put u životu, da bi, nedugo potom, obavila s njim polni čin oslonjena o obližnji zid. Idućeg jutra susrećemo je u poslovnom modu: kosa vezana u rep, pantalone, džemper, jakna, baš onako kako priliči detektivki na radnom mestu u nevelikom engleskom gradu Morekambu. Tek što je kročila u stanicu saznaje da je prethodne noći – dok se ona zabavljala – nestalo dvoje tinejdžera, brat i sestra, te da se upravo ona, sa svojim novim i neiskusnim partnerom, ima angažovati u potrazi. Prvi šok nastaje kada ugleda oca nestale dece. Reč je, naravno, o muškarcu kojeg je prethodne noći pokupila u kafeu. Kada postane jasno da će se na listi osumnjičenih naći i on, detektivka Liza Armstrong zna da bi morala sebe da izuzme iz slučaja, ali ona to ipak ne radi. To je prvi zaplet koji zahteva rasplet. Dvostruka igra dozvoljenog i zabranjenog u ovom je slučaju odigrana upravo sjajno: u svakom trenutku gledalac oseća napetost i muku da se, naročito u susretima detektivke i osumnjičenog – a tih susreta, po prirodi posla, mora biti – održi neodrživo. Iako, naravno, svi znaju da je njen prekršaj – to, dakle, što nije sebe izuzela iz slučaja – tempirana bomba koja će, po zakonima žanra, pre ili kasnije eksplodirati, to ne da ne smeta, nego samo produbljuje perspektivu. Drugi zaplet kreće s neiskusnim partnerom. I tu je reč o već viđenoj šemi, ali umeju Englezi đavolski dobro da iznova ispričaju već toliko puta ispričanu priču, a da to ne bude puko ponavljanje istog, te odnos koji razvijaju iskusna policajka i njen mladi i pomalo nesnađeni kolega, nije ni dosadan, ni napadan, ni proziran. Naprotiv. To je, dakle, druga tempirana bomba. Bez brige, i ona će eksplodirati. Treći zaplet je privatni život građanke Armstrong. Pošto je posvećena poslu, ona slabo komunicira s dvoje svoje dece u veoma osetljivim godinama – iste godine kao i nestali tinejdžeri – o kojima računa vodi njena energična mama. Mama, međutim, ima dečka s kojim planira da živi, pa se tu stvari dodatno komplikuju. Deca će, razume se, da upadnu u nevolje, što je treća tempirana bomba. Ostali zapleti nadovezuju se jedan na drugi i u pravilnim se ritmovima raspliću samo da bi napravili novu petlju. Tu je, kako već treba, i šef, pomalo nalik medi ili velikom dobroćudnom psu, nimalo, na prvi pogled, opasan, uz to vrlo posvećen poslu. Nema više potrebe zalaziti u detalje.

U čemu je, dakle, stvar? Pre svega u čvrstoj strukturi. Čak i kada se, u dramske svrhe, uzročno-posledični lanac prekida, ili kada istraživači krenu pogrešnim tragom, nema praznog prostora, ili obrtanja u mestu. Osnovnu nit tvorci serije ne ispuštaju ni u jednom trenutku, niti je zatrpavaju sporednim motivima, čak i kada bočna radnja – upad u svet narko-dilera, na primer – zapreti da intenzitetom nadvlada osnovnu nit. Druga ravan su savršeno postavljeni likovi koji psihološki, moralno i idejno, razvijaju i produbljuju sopstvene profile. Moglo bi se, čak, reći da je tajna upravo u angažovanju privatnih života u javnom delovanju. Ako Zaliv uporedimo sa jednom od gledljivijih domaćih krimi-serija Grupa, uočićemo da je ključna razlika upravo u tome što su, u domaćoj seriji, privatni životi vrlo skromno i vrlo šematski prikazani, te se, uglavnom, vrte oko opštih mesta. Zbog toga engleska serija prodire u dubinu i, osim pojedinačnih sudbina, ocrtava i društveni kontekst iz kojeg likovi dolaze, dok domaća serija u tom segmentu ostaje plošna i bez uverljivih psihološko-socijalnih motiva.

Druga sezona može se gledati kao zasebna celina, ali bilo bi šteta ne povezati je s prvom jer postoji jasan kontinuitet likova. Ako je, dakle, težište prve sezone bilo na detektivki Lizi Armstrong koju sada, budući suspendovana zbog prekršaja, zatičemo na poslu koji joj ni malo ne prija, u prvi se plan probijaju njen mladi asistent Ahmed Karim i šef Toni Mening. Zapravo je uzbudljivo gledati kako likovi prolaze kroz duboke transformacije a da gluma ostaje suzdržana, uverljiva, bez prejakih pokreta ili spektakularnih preokreta na kakve smo navikli pre svega u američkom pristupu. I ovde, naravno, pored čvrste strukture privatni momenti odnose prevagu, s tim što se ulog sada povećava: u život Lize Armstrong ulazi otac njene dece. Da je reč o vetropiru – nema sumnje, ali zašto se ljudi ne bi promenili? Zato što se ljudi, rekla bi Lizina mama, ne menjaju. Ta ravan priče toliko je pažljivo urađena i toliko je složena da, po napetosti, ne zaostaje za krimi zapletom u koji je, ovoga puta, upletena moćna, bogata i skladna porodica. Osim što nije skladna. Strpljivim radom na sitnim detaljima policijska ekipa stvara širu sliku koja, ispostavlja se, nije drugo do napukla fasada iza koje zjapi ponor.

Najzad, zašto ne pomenuti: način na koji se policija odnosi prema građanima (ali i građani prema policiji), te već i sama institucija policajca zaduženog za porodicu, što je funkcija detektivke Armstrong, pokazuje koliko su demokratije udaljene od mračnog balkanskog vilajeta zvanog Srbija koji je, u tom pogledu, bliži prokletoj Karađozovoj avliji nego putevima što ih je, u međuvremenu, izgradila civilizacija.

foto: promo

TAMO GDE RASTU OVCE

U redu, šta znamo o Šetlandu? Obrazovaniji svet zna da je to škotski arhipelag na pola puta, otprilike, između Velike Britanije i Norveške, a da li zna i nešto više od toga veliko je pitanje. Oni koji se ponešto razumeju u džempere znaju da je šetlandska vuna na ceni, iz čega se može zaključiti da na tom Šetlandu rastu ovce, odnosno, kako to kaže jedna zanosna junakinja iz treće sezone serije serije Šetland: „Aha, to je ono mesto gde ima puno ovaca i malo ljudi.“ Za ovce je teško reći, ali zašto ima malo ljudi sasvim je razumljivo. Predeli, naime, koji nam se ukazuju u seriji Šetland – ponovo se u video klubu SBB može pogledati pet sezona ove krimi serije – odišu surovom i krajnje negostoljubivom lepotom. Recimo, gledalac doživljava šok kada se radnja sa Šetlanda, na kojem nije primećeno nijedno drvo, preseli u Norvešku koja vrišti od zelenila i šuma, ili kada iz glavnog mesta, sumorne nakupine sivih kamenih kuća, skoknemo do Glazgova i uđemo u gradsku vrevu. Pored ovaca, dakle, na Šetlandu žive i ljudi koji se, kakvi već jesu, s vremena na vreme uzajamno ubijaju, a da se baš ne istrebe brine se policijski tim predvođen detektivom neobičnog prezimena Džimijem Perezom. (Prema legendi, na Šetlandu se, ko zna kada, nasukao brod španske Armade, pa je detektiv jedan od potomaka brodolomnika.)

Sve što je rečeno za Zaliv važi i za Šetland, pre svega čvrsta struktura priče, dobro postavljeni likovi, i poniranje u privatne živote likova, s tim što su ulozi u ovoj seriji unekoliko povećani jer na Šetlandu se, zapravo, manje ili više svi znaju, pa iako tajne nije lako sačuvati u malim zajednicama one se, pritajene, ipak dugo drže, da bi, kad se sklope okolnosti, ispale poput onih poslovičnih kostura iz ormara. Uostalom, kako se u seriji svako malo pokazuje, tajna je paradoksalna stvar: tajna je veća što je više ljudi zna. Ako samo ja znam tajnu, ako niko drugi ne zna ono što ja znam, pa, to nije tajna. Tajna je ako neku stvar zna makar dvoje ljudi, ali to je mala tajna (stupili, na primer, u polni odnos posle izvesne količine žestokog pića). Ali ako mnogo ljudi zna šta se dogodilo, ali se svi prave kao da ne znaju, e to je, onda, velika tajna. Kad god zagrebu ispod površine, detektiv Perez i njegova ekipa nailaze na male i velike tajne, a kako sezone odmiču tako se koncentrični krugovi tajni, koji se kreću u suprotnom pravcu od onog pravca koji napravimo kada bacimo kamen u vodu, sve više približavaju samom detektivu i krugu bliskih ljudi. Ulog je, dakle, povećan jer policajci, svako malo, moraju da isporučuju neprijatne istine ljudima koje poznaju čitavog života, ili da privode one s kojima su odrastali, s kojima su se družili (ili s kojima se druže) ili izgradili dublje odnose.

Glavnu ulogu Daglas Henšal nosi upravo fascinantno, dok je svako pojavljivanje potpuno obezoružavajuće Alison O’Donel (u ulozi detektivke Toš) istinska glumačka bravura. Kada se, dakle, tako snažni likovi koji nose ovu seriju uvežu sa sporednim likovima, ništa manje pažljivo obrađenim (spektakularan je, u trećoj sezoni, odnos detektiva i njegove zanosne koleginice Aše Israni) – čak i kada je reč o dramatičnijim likovima poput Tomasa Malouna iz četvrte sezone, za koga ni policija ni gledaoci ne mogu biti sigurni da li je ubica ili ne – onda nije šteta ovu seriju pogledati još jednom, jer u prvom gledanju (potpisnik ovih redova može posvedočiti o tome) ne možemo videti šta nam sve jedna ovako bogata igra nudi.